Skip to main content

FILIP DAVID / ŽARKO KORAĆ: Da li je Druga Srbija sačuvala obraz Srbije?

Građani 14. avg 2022.
10 min čitanja

Ove godine navršilo se trideset godina od nastanka Druge Srbije.

Druga Srbija se vezuje za osnivanje Beogradskog kruga januara 1992. koji je okupio protivnike rata i Miloševićevog režima. U periodu od aprila do juna 1992. godine održano je deset javnih tribina koje je organizovao Beogradski krug na kojima se govorilo o viziji moderne, evropske, demokratske Srbije koja osuđuje zločine tadašnjeg režima. Te debate su iste godine objavljene u zborniku Druga Srbija i tako je nastao naziv Druga Srbija.

U najnovijem Mostu vođen je razgovor o tome da li su ideje Druge Srbije prisutne u današnjem srpskom društvu. Sagovornici su književnik Filip David, jedan od osnivača Beogradskog kruga, i psiholog Žarko Korać, član Kruga od njegovog osnivanja.

Bilo je reči o tome zašto je najveći deo intelekualne elite devedesetih godina podržavao Miloševića i njegovu ratnu politiku, kakvim su pritiscima bili izloženi predstavnici Druge Srbije koji su nazivani izdajnicima i autošovinistima – mrziteljima vlastitog naroda, ko su danas najveći protivnici Druge Srbije, kako se današnji režim trudi da izbriše tragove Druge Srbije forsirajući priču da su Srbi najveće žrtve ratova devedesetih, da Miloševićev režim nije činio zločine i da je vodio odbrambeni rat. Zašto se danas veoma malo javnih ličnosti suprodstavlja toj politici, kako danas velike opozicione partije izbegavaju razgovor o odgovornosti za ratove devedesetih i zločine počinjene u tim ratovima i kakav je odnos mlade generacije prema ratovima devedesetih.

Omer Karabeg: Ovih dana se vodi diskusija o tome kakav je trag ostavila Druga Srbija. Ima onih koji tvrde da je Druga Srbija danas mrtva. Da li je mrtva i za vas?

Filip David: Moram da kažem da je ta diskusija potpuno obesmišljena. Ne znam ko šta želi da dokaže tim razgovorima i polemikama. Da li se želi dokazati da nije postojao Beogradski krug. Treba li dokazati da i mi koji smo osnivali Beogradski krug i koji i dan-danas pripadamo tom načinu mišljenja – ne postojimo. Meni sve to liči na reviziju, pokrenutu ne znam zašto u okviru istomišljenika.

Termin Druga Srbija izgubio je svoje prvobitno značenje. Druga Srbija nije bila nikakva politička partija. To je bila grupa ljudi koji su u vreme razaranja gradova, etničkog čišćenja i zločina želeli jasno i glasno da kažu da pripadaju toj nego drugačijoj Srbiji. Znači. Druga Srbija nije nikakav poseban program. To je Srbija koja se ne miri sa zločinima kako je tačno rekao Rade Konstantinović. Ništa više. Samo to. Dakle, Drugačija Srbija. Ne volim izraz Druga Srbija. I dok god bude postojao jedan jedini građanin Srbije koji se ne miri sa zločinima Drugačija Srbija će postojati.

Žarko Korać: Druga Srbija nije mrtva. To bi bilo strašno reći. Beogradski krug je okupio veliki broj zaista uglednih ljudi od kojih su neki bili politički angažovani, a neki nisu. Oni se često nisu slagali, ali su se žestoko protivili ratu i Miloševićevoj politici. Milošević je tada imao veliku podršku za rat, vladala je ratna euforija. Beogradski krug danas više ne postoji. Postoje ljudi od kojih neki imaju iste stavove, ista uverenja. Devedesetih godina bilo je političkih stranaka koje su bile na pozicijama Beogradskog kruga. Veći deo njihovog rukovodstva pripadao je Beogradskom krugu.

Danas se otpor politici sadašnjeg režima, koji itekako ima odgovornosti za ono što se dešavalo devedesetih, ne vezuje toliko za političke stranke već za grupe intelektualaca i pojedince. Nažalost, političke stranke u Srbiji danas su pomerene u desno, teško je naći grupacije koje su u potpunosti antinacionalističke. Ali, ponavljam, nije korektno reći da je Druga Srbija mrtva. Promenilo se vreme, danas ljudi drugačije izražavaju svoje antiratne stavove, ali reći ono što je nedavno rekao književnik Bora Ćosić – umro je Srđa Popović, umrla je Borka Pavićević, nema više ljudi koji govore protiv rata – mislim da nije tačno. Naravno da se ti ljudi, koji su bili jedinstvene intelektualne pojave, ne mogu zameniti, ali dolaze drugi ljudi sa drugačijim svojstvima koji će nastaviti da se bore za jednu neagresivnu, nenacionalističku, prodemokratsku i proevropsku Srbiju.

Tomas Man i Dimitrije Tucović

Omer Karabeg: Ko su danas najveći protivnici Druge Srbije?

Filip David: Protivnici Drugačije Srbije su nacionalističke elite koje su nas proglasile za neprijatelje i izdajnike. Ja sam uvek govorio da su oni koji pripadaju Drugačijoj Srbiji sačuvali obraz Srbije. Uvek smo bili u manjini, ali to ne znači da sa otporom treba prestati. Treba svaki dan govoriti, ako treba i vikati da niste za ovu politiku koja i dalje od Srbije pravi svetskog pariju. Često sam govorio o sudbini Tomasa Mana koji je napustio Nemačku kada je Hitler došao na vlast. Tada je Man, koji je bez pogovora jedna od najvećih književnih ličnosti Nemačke, proglašen je za izdajnika. Književnik i esejista Hans Magnus Encensberger rekao je da je taj potez Tomasa Mana, koji je u Hitlerovo vreme nazvan izdajničkim, pokazao da Nemačka nije mrtva, da postoje intelektualne snage koje mogu da vrate ono što je najbolje u nemačkoj istoriji.

Tako su i predstavnicima Drugačije Srbije deljeni epiteti izdajnika da bi se posle pokazalo da su ti navodni izdajnici radili u najboljem interesu Srbije. Beogradski krug je zapravo bio moralna tribina koja je pokazivala da Srbija nije samo njena zvanična politika, nije samo Milošević. To je bila manjina koja je bila izraz onog najboljeg što u Srbiji postoji. To je bila klica iz koje se može razviti Drugačija Srbija.

Omer Karabeg: Vas koji zastupate ideje Druge Srbije vaši protivnici često zovu autošovinistima. Šta time žele da poruče?

Žarko Korać: To je besmislen pojam. Želi se reći da ljudi koji su kritični prema određenoj politici svoje zemlje u stvari mrze svoj narod. To je odvratna zamena teza, ali se vrlo često pojavljuje u našim medijima kao diskvalfikacija svakog ko kritikuje politiku vlasti. A kakva ja bila politika devedesetih, koju smo mi kritikovali, može se videti po tome što je njen glavni nosilac završio pred Međunarodnim sudom pravde. Pretpostavljam da bi idealni autošovinista bio Dimitrije Tucović koji je u Prvom svetskom ratu poginuo kao srpski oficir. On je bio strašan, nemilosrdan kritičar tadašnje stvarnosti Srbije. Mnogi ljudi koji su bili kritičari politike svoje zemlje nisu dobro prošli. Neki od njih su stradali, neki su izgubili glavu, a neki su kao u Rusiji oterani u progonstvo, u Sibir.

Kod nas se pokušava da nametne teza da samo jedna stranka i jedan lider – ranije je to bio Milošević, a sada Vučić – govori u ime celog naroda i da je svako ko govori protiv te politike izdajnik svoga naroda i svoje države. Ako društvo ide tim putem može da završi ne samo u autokratiji nego i u fašizmu – da se zavede stroga jednopartijska diktatura i da se nemilosrdno ubijaju protivnici i kritičari režima. Oni koji nas nazivaju autošovinistima žele u stvari da nam zatvore usta na najružniji mogući način. Njihova je poruka – pošto mrziš svoj narod, nemaš prava da govoriš, a mogao bi i da snosiš posledice za ono što pričaš.

Drugačija Srbija

Omer Karabeg: U diskusijama koje se ovih dana vode oko značaja Druge Srbije pojedinci vam zameraju da niste bili u stanju da se politički artkulišete. Da li vam je to bio cilj?

Filip David: Drugačija Srbija nije bila nikakav politički pokret. Ako pregledate knjige “Druga Srbija” i “Intelektualci i rat” u kojima su objavljena izlaganja učesnika na tribini Beogradskog kruga – bilo ih je negde oko 400 – naići ćete na imena koja su pripadala političkim pokretima i partijama o kojima ja, recimo, imam loše mišljenje. Ali ti ljudi su osetili potrebu da na tribini Beogradskog kruga kažu da su protiv rata, da su protiv nasilnog razdvajanja Jugoslavije. To je bila otvorena tribina. Svako ko je želeo mogao je da se najavi, dođe i održi svoju besedu od pet do deset minuta.

U to vreme Srbija je zbog svoje politike postajala sve izolovanija, širila se priča da nas ceo svet mrzi. A onda nakon 5. oktobra taj isti svet – koga smo optuživali da je naš neprijatelj, da mrzi Srbiju, da je antisropski – odjednom je počeo da veliča Srbiju, da govori da je promena režima veliki gest i da se Srbija opredelila za drugačiju politiku. Naravno, danas se pokazuje da se 5. oktobar okončao onako kako nismo želeli i da smo se ponovo vratili u devedesete, ali činjenica je da od nas samih zavisi kako će svet na nas gledati i kako će Srbija izgledati.

Šešeljevci

Omer Karabeg: Gospodine Korać, vi ste nedavno govoreći o Drugoj Srbiji rekli da je došlo do smene generacija i da se od mladih očekuje da brane ideje demokratije i antinacionalizma. Ali ko će da brani te ideje ako prema nedavnoj anketi 50 posto mladih smatra da Rusiju ne treba osuditi zbog napada na Ukrajinu i isto toliko misli da ne treba uvoditi sankcije Rusiji. Koji su to mladi koji će prihvatiti ideje Druge Srbije?

Žarko Korać: Procenat mladih, koji prema tom istraživanju podržavaju Rusiju i njen rat u Ukrajini, je niži nego u generalnoj populaciji. Ali to nije suština. Suština je da se ovde već deset godina vodi apsolutno proruska propaganda koju pored ostalog plaća i Rusija. Nema nikakve sumnje da Rusija plaća jedan deo novinara i glavnih urednika. Ruski državni mediji poput “Rusije danas” besplatno im daju informacije. Režim to podstiče. Vodeći tabloidi su izrazito proruski.

Nikada u svojoj istoriji Srbija nije bila toliko proruski orijentisana kao poslednjih deset godina. To se sistematski radi otkako je Srpska napredna stranka došla na vlast. Ne zaboravite da je Šešelj bio potpuno proruski orijentisan, da je Tomislav Nikolić, koji je pre Vučića bio predsednik Srbije, bio Šešeljev zamenik, a sadašnji predsednik bio je generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Znači, deset godina u kontinuitetu imamo dva šešeljevca na mestu predsednika Srbije.

Mediji su potpuno kontrolisani od strane vlasti i proruska propaganda se sprovodi sistematski pre svega zato što su Srpska radikalna stranka i njeni bivši lideri izrazito antiliberalni, antidemokratski i antievropski. Šešelj je uvek najstrašnije govorio o Zapadu. Bez obzira na zaklinjanje ove vlasti u evropske integracije antizapadni narativ je neprekidno prisutan. Evo, ovih dana slušate da će Nemci da se smrzavaju, da neće imati šta da jedu, da je njihova ekonomija na kolenima, samo što nije kolabirala. Nikada se ne govori o tome kolika je prosečna plata u Rusiji, koliko je tamo ljudi nezaposleno, kako izgledaju nerazvijeni krajevi Rusije. Neprekidno slušamo da je Zapad u dekadenciji, da propada.

Insitira se na tome da Zapad nikako ne razume da je rat koji su Srbi vodili bio odbrambeni, slave se ratni zločinci. Kad izađu sa robije oni se dočekuju kao heroji. Nikola Šainović je nakon odslužene robije otišao pravo u Glavni odbor Socijalističke partije Srbije, osuđenim generalima se priređuje svečani doček na aerodromu. I onda se čudite što Zapad neće da prihvati vašu priču da je Srbija žrtva rata, da je branila svoje teritorije. Govori se da jedino Rusija ima razumevanja za Srbiju. To je potpuno naopak narativ, ali on je godinama neprekidno prisutan svakog dana u svim medijima. Nije se onda ni čuditi što mladi ljudi ništa drugo ne znaju. Ne treba zaboraviti da je jedan veliki broj intelektualaca u Srbiji podržao Miloševićev rat – od književnika poput Mome Kapora i Brane Crnčevića do Srpske akademije nauka. Momo Kapor je odmah nakon smrti dobio ulicu u Beogradu.

Mi iz Beogradskog kruga imali smo protiv sebe ne samo režim nego i veliki deo intelektualne javnosti. Među ideolozima rata bio je i poznati istoričar Milorad Ekmečić. Mi smo u stvari s njima vodili polemiku pokazujući da nije cela srpska intelektualna elita na strani Miloševića i njegove ratne politike koja je direktno vodila u ratne zločine. Danas je manje intelektualaca koji su spremni da brane takvu poziciju, ali oni postoje i javljaju se bez obzira na užasne hajke koje se protiv njih vode. Meni je žao što se neki od naših najistaknutijih intelektualaca ne oglašavaju. Oni to ne podržavaju, ali se i ne suprotstavljaju. Prosto ćute i prave se da to ne vide – i to je dosta tužno.

Zaglupljivanje masa

Filip David: Otišla je generacija kojoj i ja pripadam, malo ih je ostalo među živima. Došlo je ne samo do smene generacija nego i do promene okruženja. Situacija se promenila u tehnološkom smislu sa mnoštvom društvenih mreža, sa lažnom demokratijom kada svako može da vas ispljuje, kada mediji sa nacionalnom frekvencijom igraju najsramniju ulogu veličajući i preporučujući lažne vrednosti. Onda je razumljivo da se mladima smuči politika i da odlaze tamo gde mogu da grade profesionalnu karijeru.

Sve se je okrenulo i drugačije je nego što je bilo. Ali to ne znači da mogu da se složim sa onim što kaže Bora Ćosić – koji je inače odličan pisac i moj prijatelj – da oni koji su pripadali Drugačijoj Srbiji ili nisu među živima ili su pali u tešku depresiju. To je nešto što me je lično na neki način povredilo. Danas mediji igraju veliku ulogu u zaglupljivanju masa. Prave programe kao što je rijaliti šou, narod to gleda danju i noću. Ali lošoj situaciji u društvu ne doprinose samo mediji i državna politika nego i Srpska pravoslavna crkva koja po svim anketama uživa najveći ugled u narodu. Ona se ni u jednom trenutku nije ogradila od Nikolaja Velimirovića – ne samo da se nije ogradila nego ga je i proglasila svecem – koji ima mnogo tekstova protiv Evrope, protiv civilizacije uopšte i antisemitskih tekstova.

Kad sve to analizirate, čini se da je situacija u kojoj se nalazimo bezizgledna, da se sve zabetoniralo i da će do promene vrlo teško ili nikako doći. Ali ničija sveća nije gorela do kraja. Svakom režimu dolazi kraj bilo zato što pretera ili zato što načini nešto što je očevidna šteta za celo društvo. Rekao bih da će oni pre sami sebi doći glave nego što će ih oboriti opozicija koja je dezorijentisana i nesposobna da se ujedini i da napravi neke zajedničke programe.

Omer Karabeg: Postoji li danas ijedna politička partija u Srbiji koja u svom programu ima ideje Druge Srbije? Bar neku ideju.

Žarko Korać: Meni je u tom smislu najbliži Građanski demokratski forum. Nažalost, nisu uspeli da skupe dovoljno potpisa, pa nisu izašli na beogradske izbore. Njihovi nastupi sadrže vrlo oštru kritiku huškačke nacionalističke politike i patetičnih laži kojima se stalno kvare odnosi sa susedima. Povremeno lideri nekih drugih stranaka, naročito oni iz zelenog pokreta, znaju da kažu slične rečenice. To su mladi ljudi u dvadesetim i ranim tridesetim godinama koji su rođeni kad je rat bio završen ili su bili sasvim mala deca kad se rat završavao. Oni govore stvari koje otvaraju nadu da će jednog dana razviti svoj politički program u pravcu ideja Druge Srbije.

Znam da u ovom trenutku nema mnogo toga, ali vrata su otvorena. Nisam potpuni pesimista. Oni kažu da žele normalizaciju odnosa sa susedima. Nisu to pričali u predizbornoj kampanji, što im zameram, ali, kad su ušli u parliament, jedan broj je počeo da govori da Srbija nema drugi put osim članstva u Evropskoj uniji i da zato mora da se okrene Evropi. To je narativ koji je potpuno suprotan onome što radi režim koji kaže da nam je Rusija jedini pravi prijatelj.

Filip David: I ja imam poštovanje prema Građanskom demokratskom forumu. Ušao sam u njihov Politički savet s nadom da će uspeti da ojačaju i privuku mlađe ljude.

Vreme je gadan sudija

Omer Karabeg: U zaključku, kakva je budućnost ideja Druge Srbije? Da li će one biti zaboravljene, da li će režim uspeti da izbriše ideje Druge Srbije?

Žarko Korać: One sigurno neće biti izbrisane koliko god se režim trudio. U ovom društvu postoji sistematski napor da se promovišu najgori. Najgori dobijaju ordenje od države, najgore odlikuje Srpska pravoslavna crkva, najgori se pretvaraju u korifeje istog sekunda čim umru. Proglašava se za velikog novinara čovek koji je bio ministar u vladi SPS-JUL, koji je bio prijatelj Mirjane Marković. Ali ideje Druge Srbije ne mogu da umru jer društvo ne bi moglo ići napred. Neće to nestati. Neće biti zaboravljeni ljudi koji su u najgorim ratnim vremenima po cenu rizika za sopstveni život govorili stvari koje bi morale biti osnova ponašanja i sistema vrednosti demokratske Srbije. Vreme je gadan sudija. Ono je najstrožiji i najpravedniji sudija.

Filip David: Ideje Drugačije Srbije, šta god ko mislio o njima, ne mogu da se izbrišu. Ako ništa drugo, dobiće u nekom budućem vremenu fusnotu gde će pisati kakav je bio značaj tih ideja i šta su one predstavljale. U delu naše javnosti sazreva svest o tome da je postojao Beogradski krug i da postoji njegovo nasleđe. Ovih dana sam saznao da jedna grupa sineasta snima film o Beogradskom krugu. U sat i po biće prikazano šta je bio Beogradski krug, čemu je doprinosio i šta znači u današnjim okolnostima.

Ponovio bih sve ono što sam radio od devedesetih godina do danas. Jer to nije pitanje karijere, nije reč o tome da dobijete nešto, da zbog političkih stavova ostvarite neke svoje pritajene želje. Ne, to je pre svega stvar savesti, stvar principa, stvar vaspitanja. Ja sam tako vaspitan, to su bili moji principi. Uvek sam se se suprotstavljao zlu i nasilju ma koliko bio svestan da moje suprotstavljanje ne može ništa promeniti.

Jer, ako ste javna ličnost, morate, kako je govorila Hana Arent, u mračnim vremenima uraditi nešto da se vaš glas čuje, da ostanete dosledni u suprotstavljanju zlu zajedno sa ljudima koji misle slično. I u Beogradskom krugu i u Forumu pisaca, u svemu gde sam učestvovao upoznao sam mnogo divnih ljudi. Neki nisu više među živima, drugi zajedno sa mnom čekaju da se pojave neki mlađi ljudi koji će nastaviti tradiciju Beogradskog kruga i Drugačije Srbije.

(Omer Karabeg, Slobodna Evropa / Foto: RSE)