Skip to main content

BORIS DEŽULOVIĆ: Najtiša srpska reč

Stav 19. avg 2022.
4 min čitanja

– Obrenovac? – zbunjeno je ponovilo mladunče kretena pažljivo negovane frizure. – Prvi put čujem za Obrenovac.

– Uroše, ne pravi se glup. Rekla sam “Jasenovac”! – podviknula je stroga istoričarka, gospođa Simonida, pa se okrenula odelenju. – Onda? Šta znamo o Jasenovcu?

– Mogu ja? – sa dosadom u glasu podigla je ruku Jeca.

Jeca je najbolji đak cele generacije, ne voli preterano da se ističe i javlja se tek kad treba da drugare kurtališe sramote.

– Izvoli, Jelena – rekla je istoričarka i strogim pogledom nemilosrdno streljala ostatak odelenja.

– Znači, Jasenovac – udahnula je Jeca vazduh i počela da recituje. – Jasenovac je naseljeno mesto u Zaječarskom okrugu, u opštini Zaječar, na samoj srpsko-bugarskoj granici, i deli se na Veliki i Mali Jasenovac. Veliki Jasenovac ima…

– Aman zaman, Jelena! – izgubila je živce profesorka Simonida. – Nisam rekla Jasenovac, nego Jasenovac! Jasenovac, koncentracioni logor u Hrvatskoj, NDH, ustaše, Drugi svetski rat…!

– Drugi svetski rat?! – načisto se zaprepastio Uroš. – Pa kad je uopšte bio prvi?

Opisana epizoda desila se februara prošle godine u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji na Vračaru, i lepo oslikava ono o čemu već neko vreme govore narodne vođe i najumnije srpske glave: srpska nejač nikad nije čula za Jasenovac, NDH i ustaše, nema pojma o genocidu nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, i uopšte, ne zna ništa niti o jednom pogromu i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku: ni o pogromu Srba u Hrvatskoj, ni o pogromu Srba u Bosni, ni o pogromu Srba na Kosovu, ni o pogromu Srba u Hrvatskoj.

– Dva puta ste rekli “u Hrvatskoj” – jedva je dočekalo mladunče kretena pažljivo negovane frizure, i odelenje je udarilo u slinavi smeh.

– Zato što su nad Srbima u Hrvatskoj izvršena dva genocida! – podivljala je istoričarka. – Za vreme Drugog svetskog rata u ustaškom logoru Jasenovac, i za vreme otadžbinskog rata hiljade devetsto devedeset pete u ustaškoj zločinačkoj operaciji Oluja!

– Oluja? – zbunjeno je ponovio mali kreten.

– Jeste, Oluja! Operacija Oluja bila je mali Jasenovac!

– Pa ja sam i rekla Mali Jasenovac – uvređeno je promrmorila Jeca.

Na katastrofalno neznanje srpske omladine prvi je upozorio predsednik Aleksandar Vučić, na čiju je inicijativu prošle godine snimljen film “Dara iz Jasenovca”. “Naša deca o tome ne znaju ništa”, očajavao je predsednik, “oni pojma nemaju o Jasenovcu”. Poslednji je pak na taj problem pre neki dan upozorio filmski režiser Miloš Radunović.

“Imam troje dece i moja starija kći, koja ima deset godina, sada sa mnom gleda ‘Daru iz Jasenovca’. Deca danas jednostavno ne znaju šta se dogodilo”, rekao je Radunović objašnjavajući motive za svoj novi projekat, edukativni filmski spektakl “Oluja”. “Mislim da je vreme da se dotaknemo ove bolne teme i jednostavno kažemo svoju stranu tog rata, da nas ne prikazuju samo kao zločince, nego da bismo videli da su i naši ljudi ozbiljno patili. To su teme kojih bi se definitivno trebalo dotaknuti i mislim da bi trebalo da snimimo što više filmova o našim bolnim temama. Deseci filmova o Jasenovcu, Oluji, o Kosovu, baš kao što su Amerikanci napravili pregršt o Vijetnamu. Mislim da bi mlađe generacije trebale videti što nam se događalo kroz istoriju.”

Sa Radunovićem i Velikim Vođom slaže se, dabome, i ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin: “Niko više nikada neće trovati našu decu lažima o srpskom narodu, zaslužili smo i izborili se za pravo da pišemo svoju istoriju i ispričamo je. Oluja se i dogodila zato što se ćutalo o Jasenovcu, zato što svojoj deci nismo dozvolili da znaju istinu o tragediji srpskog naroda dočekali smo da nam drugi pišu istoriju, da nam se podsmevaju, da nas teraju da priznamo lažne genocide.”

Ukratko, srpska deca “ne znaju ništa, pojma nemaju o Jasenovcu” i “jednostavno ne znaju šta se dogodilo”, zato što se “ćutalo o Jasenovcu” i što “deci nismo dozvolili da znaju istinu o tragediji srpskog naroda”.

O Jasenovcu, Oluji i tragediji srpskog naroda u Srbiji se, eto, ćutalo. Sve do dolaska Oca nacije Aleksandra Vučića, genocid i nad Srbima u Hrvatskoj bila je tabu tema, a reči “Oluja” i “Jasenovac” zabranjene u srpskom javnom govoru. Srbiji je, recimo, dobro poznat slučaj učitelja iz Svrljiga koji je pre par godina deci hteo da govori o ustaškom logoru Jasenovac, ali je sprečen upadom specijalaca prosvetne inspekcije. Danas niko ne zna gde je omiljeni učitelj Sima. Pre osam godina netragom je nestala i mlada voditeljka vesti na televiziji Happy, koja je nakon nezapamćenih poplava te zime nesmotreno pred kamerama rekla kako je “u oluji smrtno stradalo trideset Srba”. Noć je progutala i sveštenika iz Čortanovaca, koji je dao da se novosagrađeni hram Blage Marije na Banstolu podno Fruške Gore posveti žrtvama Oluje, a do dana današnjeg ne zna se gde je profesorka istorije iz Četrnaeste beogradske gimnazije Simonida G., koju je jedna učenica u februaru prošle godine prijavila da decu uči o “dva genocida nad Srbima u Hrvatskoj” i “Oluji kao malom Jasenovcu”.

Konačno, prošle je godine iznenada i u nikad do kraja razjašnjenim okolnostima umro i novinarski gigant Miroslav Lazanski, čovek koji je celu profesionalnu karijeru posvetio istini o stradanjima Srba. Poruka je bila nedvosmisleno jasna: Lazanski je u svom stanu pronađen mrtav 4. avgusta, tačno na godišnjicu početka ustaške invazije na SAO Krajinu, koju je legendarni novinar – doskočivši zabrani pominjanja Oluje – običavao nazivati “bal vampira”.

Strah je paralizovao Srbiju. Bezmalo punih trideset pet godina, sve od dolaska Slobodana Miloševića na vlast, u Srbiji nije smelo da se priča o vekovnim stradanjima Srba. Umesto toga, mediji, novine i televizori “prikazivali su Srbe samo kao zločince” i “trovali decu lažima o srpskom narodu”. Deseci filmova, recimo, u Srbiji su snimljeni samo o navodnim masakrima nad Albancima u selima Račak i Izbica, još tuce filmova snimljeno je i o transportima i masovnim grobnicama Albanaca u Batajnici, televizijska serija “671” o otmici u Štrpcima i likvidaciji putnika iz voza 671 na liniji Beograd-Bar reprizira se svake godine, a mučna osmočasovna pozorišna predstava “Srebrenica” već je dvadeset godina obavezan deo programa za decu nižih razreda osnovnih škola. Televizije sa nacionalnom frekvencijom mazohistički obeležavaju svaku godišnjicu svakog pojedinačnog zločina kojega su navodno u ratovima devedesetih počinili Srbi, glavne zvezde jutarnjih programa su navodne “žrtve” i “svedoci srpskih zločina”, tabloidi na trafikama vrište masnim naslovima o “srpskim ubicama” i “četničkim krvolocima”, a vrhunac je bila ona sramna odluka Skupštine Srbije kojom je pre nekoliko godina, setićete se, svako negiranje srpskih zločina proglašeno krivičnim delom sa zaprečenom kaznom od četrdeset godina zatvora.

Rezultat svega je, dabome, da srpska deca “ne znaju ništa”, “pojma nemaju o Jasenovcu” i “jednostavno ne znaju šta se dogodilo”. Sve dok, eto, Aleksandar Vučić konačno nije rešio da se hrabro uhvati u koštac sa svim lažima o srpskom narodu i njegovoj istoriji. Filmovi o Jasenovcu i Oluji, međutim, samo su početak, jer još je mnogo posla pred Vučićem i srpskom filmskom industrijom. Dovoljno o tome govori i najnoviji nemili incident iz Zagreba, gde je u poslednjem broju Novosti – nedeljnika Srpskog narodnog vijeća koji se finansira i iz Beograda – kolumna jednog novinara cenzurisana i naprasno prekinuta čim je uopšte i pomenuto stradanje Srba na Koso

(Portal Novosti)