Što god nam govorili ruski i srpski propagandisti – gusti, crni dim se nadvija nad Moskvom. Počelo je pre više od četiri godine, kada je Kremlj započeo ono što je cinično nazvao „specijalnom vojnom operacijom“. Bila je to zlomisao o brzom i trijumfalnom maršu na Kijev koji će trajati nekoliko dana ili nedelja. A sada? Ukrajinski dronovi gađaju Gaspromovu rafineriju nafte u Moskvi, u čak devet uzastopnih dana napada na prestonicu agresorske države.

Moskovski aerodromi su privremeno zatvoreni, a više od hiljadu dronova oboreno je nad Moskvom samo od početka godine. Oko Kremlja je raspoređeno pojačano prisustvo snaga bezbednosti, Crveni trg je zatvoren, a mitraljesci su na kulama, bedemima i u blizini Lenjinovog mauzoleja. Pojavljuju se izveštaji o nestašicama struje i goriva, posebno na (okupiranom) Krimu, i gde su mnogi Moskovljani ostali zaglavljeni (dok im sunarodnici ubijaju i pljačkaju belu tehniku po Donbasu). Ukrajina je svoj kontranapad nazvala „sankcijama dugog dometa“, a Zelenski je na svom Iksu podelio snimak ruske prestonice u plamenu i prekrivene dimom, uz komentar „Ako gori Ukrajina, goreće i vaša Moskva“. I što nije bila prazna pretnja, već hronologija jednog rata koji ide zlo i naopako za onoga ko ga je započeo. Uostalom, tako to ide sa ratovima – imaju tu nezgodnu sklonost da se vrate kući.

Šta nam, zapravo, govori ova eskalacija? Rusija je ušla u rat sa ambicijama imperije, ali sada njen vazdušni odbrambeni sistem troši rakete neodrživim tempom. To jest, Ukrajina proizvodi više dronova nego što Moskva može da ih obori. Sankcije su načele i lance snabdevanja za ključne komponente ruskih projektila, dok gori rafinerija koja podmiruje oko 40 odsto moskovskih potreba za benzinom. Na nedavnom samitu G7 u Francuskoj, čak i Donald Tramp (zauzet sporazumima sa Iranom) najavljuje „preusmeravanje pažnje“ na Putina. Usput, još od marta, dešavaju se prekidi mobilnog interneta i u Moskvi i Sankt Peterburgu, pa se građani Rusije vraćaju starim-lošim fiksnim telefonima, pejdžerima i papirnim mapama. Iz „bezbednosnih razloga“ (borba sproću „lokatora“), ukinute su platforme društvenih mreža i aplikacije za razmenu poruka (Jutjub, Instagram, Signal, Diskord i Fejsbuk), a Telegram je blokiran od 1. aprila. Dakle, jedan ruski imperijalni projekat je i doslovno u plamenu. Ruska ratna mašinerija posustaje i škripi. Vreme je da se analizira kako to propada jedna vojna sila koja je mislila da je nepobediva?

Od 2024. godine, Kremlj je bio uveren da se ruski rat u Ukrajini kreće ka neizbežnoj pobedi. Moskva je izdržala zapadne sankcije, relativno dominirala na bojnom polju i u vojnoj proizvodnji, i zadržala jasne prednosti u resursima. Činilo se da vreme ide u prilog Putinu – Zapad je izgledao razjedinjeno, Tramp je tražio sporazum sa Moskvom, a Ukrajini je nedostajalo novca, oružja i ljudstva. Ali, od proleća, očekivanja pobede u Rusiji počela su da ustupaju mesto osećanju nadolazeće krize. Jer, kao i najčešće, valja pogledati u ekonomiju. Prema zvaničnim podacima, deficit federalnog budžeta Rusije dostigao je vrtoglavih 5,9 hiljada milijardi rubalja (oko 2,5 odsto BDP) samo u prva četiri meseca 2026. Ovo već premašuje deficit iz cele 2025. (5,6 hiljada milijardi rubalja). Za čitavu 2026, vlast je prvobitno planirala deficit od tek 3,9 hiljada milijardi. Sada postaje jasno da će, pa i uprkos rastu cena nafte zbog rata u Iranu, neudobne konačne cifre biti među najvišima u ovom stoleću. Poređenja radi, na vrhuncu finansijske krize (2009), deficit je dostigao oko šest odsto BDP, a tokom prve godine pandemije (2020) oko četiri odsto. I sam Putin je priznao da je ekonomija u padu od 1,8 odsto od početka godine. Jedan „vojno-kejnzijanski“ zaokret iz 2022, koji jeste podstakao brzi rast u periodu 2023-24, čini se da je iscrpeo svoje mogućnosti. Ipak, Rusija nastavlja da uvećava svoju vojnu potrošnju i sve je stavljeno na kocku u ime rata. A pitanje glasi – ko će platiti račun?

Pa ruski narod. Porez na dodatu vrednost (PDV) povećan je po drugi put od početka ruske invazije. Cene komunalnih usluga (gas, struja, voda) povećane su dvaput u 2026. Centralna banka održava visoke kamatne stope, što kredite čini nedostupnim za mala i srednja preduzeća, ali pomaže u održanju jake valute. Naime, jaka rublja je ključna za vojni sektor koji umnogome zavisi od uvoznih (mahom kineskih) komponenti. Međutim, visoke kamate i skupa rublja guše ekonomiju, što rezultira talasom bankrotstava i zatvaranja malih preduzeća. Otpušteni radnici prelaze tamo gde su zarade još uvek stabilne, a to su fabrike sektora odbrane koje direktno finansira država. Dakle, režim bukvalno prebacuje radnu snagu i finansijske resurse iz potrošnje u ratnu ekonomiju. Rastući deficit znači smanjenje rashoda, pa i broja radnih mesta u javnom sektoru, te ograničenje građevinskih i infrastrukturnih projekata od kojih zavise mnogi. Preduzeća na rastuće pritiske reaguju prelaskom u sivu ekonomiju, utajom poreza itd. Jednostavno, Kremlj funkcioniše po sledećoj logici – sve za front, sve za pobedu. Međutim, održavanje ratne mašinerije potkopava samu društvenu bazu putinizma.

A šta se dešava na frontu? Tempo ruske ofanzive, koja je u nekom obliku trajala oko dve godine, naglo je usporio početkom 2026. U februaru, ukrajinske snage su povratile više teritorije nego što su izgubile, po prvi put od 2023. Ruske žrtve su dramatično porasle, čak i po navodima proratnih vojnih blogera. Ukrajina je takođe pojačala svoju poziciju u ratu dronovima. Uz evropsku pomoć, povećala je njihov broj, ali i domet i mogućnosti (dok su ranije korišćeni uglavnom na liniji fronta, ukrajinske snage sada gađaju opremu i vojsku 20-30 kilometara duboko iza ruskih linija). Analitičari ovo nazivaju neprobojnim „zidom dronova“ koji proširuje smrtonosnu zonu značajno iza fronta, i čime se smanjuje jedna od glavnih prednosti Moskve – nadmoć u ljudstvu. Iscrpljeni vojnici zato dezertiraju u sve većem broju, ne vraćajući se nazad sa odsustva ili iz vojnih bolnica (nezavisni istraživači procenjuju oko 120.000 slučajeva dezerterstva, od čega je više od polovine u prošloj godini). Krajem aprila, režim je statistiku vezanu za vojna krivična dela proglasio tajnim podacima.

Istovremeno, ruskoj vojsci postaje sve teže da nadoknadi gubitke koje trpi. Prema nezavisnim procenama, novo regrutovanje opalo je za otprilike 20 odsto u prvim mesecima 2026. godine. Moguće je da je ukupna veličina ruske vojske počela da se smanjuje po prvi put od početka invazije. Do sada je Kremlj „tržišno“ upravljao ovim manjkovima: jednostavno je povećavao novčane bonuse pri potpisivanju ugovora za ratovanje. Za stanovnike siromašnih regiona, ovo je često davalo rezultate. Ali, rastući budžetski deficit otežava kupovinu topovskog mesa, i država se sve više vraća goloj prinudi. Regionalne vlasti vrše pritisak na vlasnike preduzeća da, pod pretnjom krivičnog gonjenja, „ispune kvote“ i regrutuju svoje zaposlene za vojsku, a univerziteti pretvaraju regrutovanje studenata u svoj administrativni prioritet.

Najzad, na sve strane cure i zvučni i video zapisi o rastućem nezadovoljstvu građana po firmama, školama i univerzitetima. Čak i „ultrapatriotski“ komentatori i „influenseri“ počinju da odmahuju rukom. Pa je režim reagovao kontrolom interneta. Međutim, pre ili kasnije, ova kriza će morati da izađe na površinu ili oflajn. I ruski komunista i Putinov lojalista Zjuganov izjavljuje da, zbog ekonomskog kraha, „ne smemo dozvoliti novu Oktobarsku revoluciju“. Sistem je godinama izgledao stabilno, ali je takođe zavisio od lojalnosti hiljada i hiljada partijskih kadrovika, ćaci-oslonaca ili posrednika u ratnom lancu. Danas je svaka komponenta putinističke mašinerije pogođena demoralizacijom, ogorčenošću i tihom nesaradnjom. Putin još uvek može da zatvori i/ili ubije pojedinačnog zvaničnika ili biznismena, ali ne može tako lako da zameni čitav aparat. Tekući procesi u ruskom društvu mogu pretvoriti dezertere u sabotere i pobunjenike. Neko je rekao obojena revolucija?

(Danas/foto: Beta/AP)