Skip to main content

ALEKSEJ KIŠJUHAS: Druga Srbija živi!

Stav 07. avg 2022.
5 min čitanja

Srbija je podeljeno društvo – ovako glasi truizam, opšte mesto ili rupa na saksiji svake jeftine političke analize. Jer, za sociologe, svako društvo je podeljeno društvo. Na bogate i siromašne, na moćne i nemoćne, na stare i mlade, na muškarce i žene, na grad i selo, na levicu i desnicu, na tradicionalno i moderno.

U našem društvu, podgrejana je i podela na tzv. Prvu i Drugu Srbiju iz izvorno 1990-ih godina.

Isto kao što su podgrejane i same 1990-te, sa svojim nacionalističkim (pre)tenzijama, memorandumskim resentimanima, i otvorenim huškanjima na rat, a po režimskim novinama i ružičastim i srećnim televizijama.

U poslednjih nekoliko godina, u politički, analitičarski, i internetski novogovor naprasno se ušunjao termin drugosrbijanci.

I to kao uvredljiva etiketa, posebno među (mlađim) pripadnicima nove, ekstremne ili alt-desnice u Srbiji. I koji o 1990-im godinama tačno nemaju pojma.

U istu svrhu, izmišljen je i besmisleni termin autošovinisti, a njemu se pridružuju već dobro poznati – srbomrsci, antisrbi, građanisti, mundijalisti, te izdajnici i strani plaćenici (petokolonaši su upadljivo zaboravljeni).

Na primer, u svojim unutarstranačkim sukobima, i član Predsedništva SNS Vladimir Đukanović izjavljuje da su zloglasni drugosrbijanci bili ustali u odbranu mrske ministarke Zorane Mihajlović.

Dok i nekadašnji Đinđićev ministar Branislav Lečić, sada u ulozi branioca (samoga sebe) od optužbi za silovanje, na TV Pink govori o „drugosrbijanskim kurvama intelektualnim koje preziru svoj narod, pa neka idu da žive u drugoj državi, neka biraju državu“.

Voditeljka Jovana Jeremić je zatim idiosinkratično dodala da postoje i „psihološke kurve“, šta god to bilo i njoj značilo.

DRUGA SRBIJA UŽE I ŠIRE: Međutim, u nešto ozbiljnijim medijima, pojavila se razborita polemika o životu ili pak smrti Druge Srbije.

Književnik Bora Ćosić je tvitnuo svoju tvrdnju o tome da je „Druga Srbija umrla sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević“, te da su ostali jedino oni „umorni, bezvoljni, depresivni“.

Sociološkinja Vesna Pešić se složila, te izjavila da su ideje Druge Srbije danas „pale na nekoliko slova“, a književnik Laslo Vegel da je Druga Srbija postala jedan „muzejski eksponat“.

S druge strane, psiholog Žarko Korać je smatrao da Druga Srbija nije nestala, već da samo nije institucionalno okupljena, a istoričar Milivoj Bešlin isticao da Druga Srbija postoji, ali da je krajnje malobrojna.

Ko je u pravu?

Pa, u pravu su i jedni i drugi.

Stvar je samo u tome da se u prevodu gube, odnosno brkaju Druga Srbija u užem, i Druga Srbija u širem smislu.

Naime, u onom užem smislu, Druga Srbija jeste bio tek vešti naziv za ciklus od deset javnih tribina u organizaciji udruženja Beogradski krug.

I koje su bile održavane subotom, u velikoj (i prepunoj) sali Studentskog kulturnog centra, od 11. aprila do 20. juna 1992. godine ili – pre tačno trideset godina.

U pitanju je i naziv knjige koju su zatim priredili Ivan Čolović i Aljoša Mimica, a koja sadrži oko 80 govora učesnika sa navedenih tribina.

Neposredni povod za te događaje bila je izjava Vojislava Šešelja (uzgred, i dan-danas popularnog gosta po režimskim televizijama) da valja proterati sve Hrvate iz Srbije, izgovorena sa skupštinske govornice.

Dok je stvarni uzrok organizovanja ovih „originalnih“ drugosrbijanaca bilo jedno odvažno protivljenje ratu i ratnim zločinima, i to usred ratne histerije koja je zaposela onu većinsku, odnosno Prvu Srbiju.

ŽIVI, MRTVI I OSTALI: Dakle, strogo i najuže gledano, Drugu Srbiju ili drugosrbijance mogu da čine jedino govornici sa ovih tribina od pre tri decenije (mahom univerzitetski profesori, intelektualci, književnici, umetnici i novinari).

To jest, oko dvestotinak uglednih pojedinaca koji su bili članovi Beogradskog kruga – i zbog kojih prvosrbijanac Momo Kapor te iste 1992. poručuje da je „u ovom trenutku Beograd, nažalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, i lažnih pacifista“.

Ceo spisak ovih izvornih drugosrbijanaca detaljno je prenela Borka Pavićević u svojoj kolumni, odnosno tekstu Druga Srbija (Danas, 3. decembar 2017).

Naime, ona je bila pronašla svesku sa originalnim spiskom članova Beogradskog kruga iz 1993, a povodom izložbe pod nazivom – Živi, mrtvi, i ostali. I sad, ona Druga Srbija u užem smislu zaista jeste biološki mrtva.

Trideset godina nije malo, te među nama više nisu Radomir Konstantinović, Bogdan Bogdanović, Aljoša Mimica, Sima M. Ćirković, Mirko Tepavac, Ljubiša Rajić, Stojan Cerović, Srđa Popović, Miljenko Dereta, pa ni sama Borka Pavićević, kao i mnogi, mnogi drugi pripadnici Beogradskog kruga.

Međutim, ambicije Druge Srbije nikad nisu bile uske, niti uskogrude.

Ni salonske ili krugodvojkaške, kako se to obično predstavlja (pa i ako beše malo urbanog elitizma). Prema urednicima zbornika Druga Srbija, učesnici ovih tribina jesu nastojali da „uobliče jedno novo javno mnjenje, koje je diglo glas protiv sveopšteg straha, mržnje, istrebljenja, i etničkog čišćenja“.

Prema Latinki Perović, bilo je potrebno „stvoriti alternativu tekućoj simbiozi državnog socijalizma i nacionalizma“ (prva tribina, 11. aprila 1992).

„Vizija Srbije kao jedne moderne, evropske, demokratske i mirne zemlje aktuelna je onako kako je bila aktuelna i pre deset godina, to jest kao alternativa postojećem stanju stvari“, poručio je Ivan Čolović, deset godina nakon objavljivanja Druge Srbije, 2002. godine.

A šta se promenilo, i zašto ništa, ni dvadeset godina kasnije?

„U svojim najcrnjim snovima, vidim nas sve ovde, na istom mestu, kako kroz dve ili pet godina još uvek raspravljamo o Drugoj Srbiji“, izgovorio je Petar Luković 1992. godine.

Biće da živimo u jednom te istom i čitavih dvadeset godina posle.

SVOJEVRSNA SAVEST DRUŠTVA: Druga Srbija živi i zato što još uvek žive, vrede i odzvanjaju one dalekovide reči, vrednosti i ideje koje su bile izgovorene na tim kultnim tribinama.

Kao i zato što je u pitanju bila i ostala svojevrsna savest našeg društva.

S tim u vezi, Sima M. Ćirković je govorio o Srbiji sačinjenoj od zabluda i obmana, a diplomata Mirko Tepavac o ovakvoj Srbiji kao „narodu bez prijatelja, državi bez saveznika, i društvu bez budućnosti“, te činjenici da, bez Jugoslavije, „svi Srbi više neće živeti u jednoj državi“ (druga tribina, 18. aprila 1992).

Latinka Perović o temeljnoj dihotomiji i napetosti između patrijarhalnog i modernog u našoj društvenoj istoriji („Mi više nismo patrijarhalno društvo, a odbacili smo izazov modernizacije“), sociolog Mladen Lazić o potrebi za „prskanjem nacionalnog monolita“ ili za dijalogom (i sa albanskim intelektualcima), a Filip David o tome da nam jedino preostaje da postanemo izdajnici sistema koji priziva rat (prva tribina, 11. aprila 1992).

Bogdan Bogdanović tada govori o ritualnom ubijanju gradova koje nam civilizovani svet nikada neće oprostiti (treća tribina, 25. aprila 1992).

„Gde je onda Druga Srbija za kojom tragam? Nazirem je tek s onu stranu fašizma“, isticao je profesor teorijske sociologije Aljoša Mimica (prva tribina, 11. aprila 1992).

A ima li većeg patriotizma od toga?

Jer, „Svoju Drugu Srbiju zamišljam kao državu koja je tolerantna, civilizovana, zabrinuta za svoje građane, zemlju kojoj je čitav svet prijatelj, i zemlju koja ima smisla za humor.

Druga Srbija de facto postoji u ljudima željnim da komuniciraju sa svetom, u ljudima koji žele da budu deo svetske civilizacije“, rečima Petra Lukovića (treća tribina, 25. aprila 1992).

A da li to ovakvu Srbiju zamišljamo i danas? Pa, neki je zamišljamo.

Najzad, Druga Srbija živi i u našoj moralnoj savesti, zato što je „Druga Srbija ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“, čuvenim određenjem Radomira Konstantinovića.

Pošto je „Beogradski krug sa kojim je identifikovana Druga Srbija, jedna knjiga, jedno udruženje, formiran kao protivljenje politici memorandumske Srbije, kao kreativna pobuna protiv nacionalizma, zla, zločina, uništenja i samouništenja“, rečima Borke Pavićević.

A u čemu je, moliću lepo, problem sa tim?

Pa drugosrbijanac postaje komotna uvreda, stigma ili etiketa?

Drugim rečima, Druga Srbija i te kako postoji i u jednom širem smislu.

Ona još uvek živi, pre svega kao neformalni skup individua i grupa, ali i korpus određenih vrednosti, tekstova, ideja, reči, politika i svetonazora.

Uprkos tome što joj nedostaju i snažnija organizacija ili veća brojnost. Ali nije to ništa novo, niti neobično.

Rečima Marka Nikezića, u pitanju je oduvek bila ona „krhka vertikala“ posvećena mučnoj modernizaciji srpskog društva, odnosno upornoj transformaciji našeg autokratskog, konzervativnog i patrijarhalnog načina života.

Kako za sjajni portal Nomad.ba ističe Bojan Tončić, možda više „nema Bogdana, nema Borke“, ali zato „ima Druge Srbije“, kao još mnogo drugih ljudi koji žele da saznaju i da prenose istinu o našoj zločinačkoj prošlosti i jednako skaradnoj sadašnjosti.

U našem društvu, još uvek ima profesora, intelektualaca, književnika, umetnika, novinara, lekara, advokata, aktivista, i antifašista koji baštine ideje Druge Srbije sa onih legendarnih tribina.

I otuda Druga Srbija i dalje toliko žulja onu Prvu.

Drugosrbijanci još dišu, i upravo zato se o njima govori.

Živa je Druga Srbija, umrla nije, dok je Srba i Srbije.

(Danas, Foto: mc.rs)