Za većinu građana drugih država, čak i onih sa prosečnim demokratskim kapacitetom, obeležavanje godišnjice ciklusa državne represije nad pobunjenim delovima društva nalazi se izvan iskustvene spoznaje. Ne i za većinu građana Srbije. Proteklih sedam dana bili su upravo u znaku pamćenja nasilja koje su nad njima, avgusta 2025. godine, primenjivali, kako pripadnici vladajuće stranke, tako i policijske formacije. U Vrbasu, Novom Sadu, Valjevu i Bačkoj Palanci održana su mirna i dostojanstvena protestna okupljanja, upravo kao sećanje na proživljenu brutalnu represiju.

Nakon što su podnete krivične prijave protiv policajaca za koje se sumnja da su učestvovali u batinjanju studenata i građana u Valjevu – studenti, advokati i jedan tužilac izloženi su različitim vrstama odmazde – pritiscima, pretnjama i targetiranjima. O pravnoj prirodi događaja koji su se desili avgusta 2025. godine, razgovarala sam s Veljkom Milićem, advokatom iz Novog Sada, koji u mnogim slučajevima zastupa optužene aktiviste. Između ostalog, pitala sam ga i kakve su posledice ove represije – u percepciji građana i u inače krhkom pravnom poretku u Srbiji.

“Od početka studentskih i građanskih protesta”, kaže Milić, “svedoci smo da su policija i tužilaštvo instrumentalizovani kako bi se pokretanjem najčešće neosnovanih i arbitrarnih postupaka protesti prikazali nasilnim, ali i kako bi se studenti i građani zastrašili. Sa druge strane, policija je najčešće ostajala nema na nasilje koje je prema građanima i studentima vršeno od strane pristalica SNS-a. U leto 2025. smo bili svedoci da je Novi Sad u nekoliko navrata bio preplavljen automobilima sa skrivenim tablicama u kojima su bila maskirana lica. Policija ni jednog trenutka nije pokušala da identifikuje ta lica. Kasnije su ta lica nanosila građanima teške telesne povrede i izazivala ozbiljne incidente. Ta lica ne samo da nikada nisu procesuirana, nego nisu čak ni identifikovana. Ovaj obrazac je primenjivan u celoj Srbiji, što ukazuje da se nije radilo o izolovanim incidentima nego o unapred smišljenom obrascu prema kojem jedna strana može da provocira, bije, gađa pirotehnikom i prema toj strani policija ne reaguje, dok sa druge strane policija najbrutalnije reaguje ako građani uzvrate. Na ovaj način su građani izgubili svako poverenje u institucije koje bi trebalo da ih štite. Pravni poredak u Srbiji odavno ne postoji. Retki slučajevi pravde rezultat su ličnog dostojanstva i hrabrosti pojedinaca u pravosudnom sistemu”.

Nasilje kojem su podvrgavani građani tih noći nije bilo samo fizičko. Bilo je i psihološko i pravno i medijsko (u naknadnim “obradama” događaja od strane prorežimskih medija i tabloida). Nasilje koje su činili kako pripadnici vladajuće stranke, tako i policija, ostalo je nekažnjeno…S druge strane, građani su snosili sve posledice – od trpljenja fizičke i psihološke agresije, do pravnog progona i procesuiranja… O tome kakvi su psihološki aspekti ovog nasilja razgovarala sam s Vladimirom Mihićem, psihologom i doskorašnjim profesorom Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

“Pre svega”, napominje Mihić, “treba istaći da svako nasilje, pa čak i ono koje se može percipirati kao opravdano (npr. odbrana od nasilnika), svakako nije nešto što je prirodno za ljude. Stoga nam je potrebno da razumemo zašto je neko bio nasilan prema nama, ali, neretko, i da pokušamo da opravdamo svoje agresivno ponašanje prema drugima. I da, u pravu ste – fizičko nasilje, iako ono sa strane gledano izgleda najteže, po pravilu se lakše podnosi nego psihološko nasilje ili nasilje koje je posledica pravne (i svake druge) nesigurnosti. Fizičko nasilje ostavlja, uglavnom, kratkotrajne posledice. Psihološko nasilje, oličeno u targetiranju, pretnjama, vređanju, napadima na porodicu i sl., ostavlja mnogo teže i dugotrajnije posledice. Naravno, stepen tih posledica zavisi umnogome od bar nekoliko faktora.

Pored individualnih razlika u suočavanju sa ovakvom vrstom nasilja, jedan od glavnih faktora jeste i ko to nasilje vrši (mnogo teže je prihvatiti nasilje koje sprovodi neko nama blizak), ali i koliko dugo ga sprovodi. Kontinuirano nasilje, kakvom su bili izloženi mnogi građani i građanke u poslednje dve godine, uglavnom dovodi do težih posledica, mada, kod velikog broja ljudi, može dovesti i to habituiranja na nasilje. Ovo je za pojedinca svakako mentalno zdraviji pristup, ali za društvo može predstavljati problem pošto se time relativizuje nasilje parolom da “može biti i gore”. Zato je važno nasilje zaustaviti u korenu, kako se neki lakši oblici nasilja ne bi razvili u mnogo ozbiljnije i teže. Poseban aspekt nasilja u našim gradovima u leto 2025. godine (i ne samo tada) jeste što građani i građanke, s pravom, percipiraju ovo nasilje kao podstaknuto od strane države i institucija koje bi, u demokratskom društvu, trebale da nas brane od nasilnika. Kada se suočite sa batinašima i nasilnicma koji nose uniformu policije, a znate da i tu uniformu, i platu te osobe, i pendrek koji vas tuče, plaćamo mi, onda je osećaj nesigurnosti još veći.

Kako je nebrojeno puta rečeno, postavlja se pitanje kome se obratiti kada vas policija zlostavlja i tuče. I, na kraju, mlaka reakcija sudskih organa, bar kada je reč o policijskim službenicama koji su nedvosmisleno prekršili zakone, uglavnom dovodi do opasnih ideja da se na silu mora odgovoriti silom. Ovo jeste psihološki razumljivo, ali nas uvlači u začarani krug iz koga je teško izaći”.

Na moja pitanja kakve posedice je iskustvo ovog dopuštenog i brutalnog nasilja ostavilo na građane i da li se pojavila očekivana reakcija straha ili je, paradoksalno, otpor postao artikulisaniji i snažniji, profesor Mihić odgovorio je da i ovde dosta toga zavisi od same osobe, kako ona percipira tu izloženost nasilju, koliku podršku okoline ima, kako je javnost reagovala na to nasilje: “No, svakako da je veliki broj građana malo ustuknuo kada su protesti postali nasilniji, što je i normalno. A opet, moj je neki utisak da je još veći broj ljudi ovo video kao potpunu ogoljenost režima u Srbiji koji je konačno pokazao svoje pravo lice, lice koje su, ipak, skrivali u nadi da će građani i građanke sami odustati.

Sada je svima jasno da režim nema nameru da odustane od dalje pljačke države, uništavanja obrazovanja, sudstva, zdravstva, niti da ima nameru da, bez borbe, dozvoli da dođe do promene vlasti. I to je, paradoksalno, dosta dobra situacija pošto sve veći broj ljudi shvata da više nije dovoljno da se ‘ne mešaš’ u stvari koje tebe ne dotiču, zato što je sve manje takvih stvari i sve je jasnije da u takvom sistemu niko nije siguran. Ovo nije više pitanje političke borbe i društvenog aktivizma, već borba za opstanak države i društva u celini. I to daje posebnu snagu i brojnost protestima u Srbiji, ma koliko režim pokušao da uguši pobunu otkazima, sudskim progonom, ali i fizičkim nasiljem nad svojim građanima i građankama”.

Činjenica je da je brutalno batinjanje studenata i građana avgusta 2025. godine bio svestan izbor, deo odabrane režimske taktike i svojevrsna pokazna vežba dokle režim može da ide u primeni represije. Cilj je bio (ovo zvuči zastrašujuće jednostavno) da se građani uplaše i prekinu otpor. Autoritarni režim je imao i druge mogućnosti (jer različite mogućnosti uvek prethode nekom izboru), ali je, po običaju, izabrao onu najgoru.

Ideja da će premlaćivanje građana promeniti njihova uverenja pokazala se (kao i mnogo puta u istoriji) potpuno pogrešnom. Uostalom po protestnim okupljanjima koja su posvećena sećanju na represiju, jasno je da to nije uspelo, baš kao ni primena drugih, sličnih, “alatki” koje poslednji autokratski režim u Srbiji primenjuje u pokušaju suzbijanja građanskog otpora, a koje je za potrebe “stranog tržišta“ najčešće nazivao “obojenom revolucijom”.

Svaki takav pokušaj imao je i ima svoj kontraefekat – a skup tih kontraefekata doveo je do novog razumevanja političkog trenutka u kojem živimo u Srbiji. Unutar tog horizonta razumevanja pojavljuje se (ne)očekivani paradoks – što je režim bivao brutalniji, otpor građana je postajao sve čvršći i odlučniji. Time se nedvosmisleno ubrzao proces otuđenja državnog aparata od sopstvenih građana, što je životni ciklus autoritarne vlasti u Srbiji, po svemu sudeći, uvelo u završnu fazu. A na prvim sledećim izborima, pamćenje represije pretvoriće se u odgovor pamćenja. U glasove protiv.

(Antena M)