„Mržnja je mržnja, bez obzira ko ju je izgovorio i prema kome je usmjerena. Samo društvo koje jednako osuđuje svaki oblik nacionalne i vjerske netrpeljivosti može graditi budućnost u kojoj se na Drini čuju pjesme radosti, a ne poruke koje podsjećaju na devedesete”.

Verujem da je većini građana u Srbiji, barem onoj većini koja sebe prepoznaje u otporu prema autoritarnim praksama, dosta mržnje. Nisam pristalica teorija i stavova prema kojima je 90% građana moralno i vrednosno deformisano nakon više od tri decenije upornog gajenja šovinizma, ksenofobije, agresivnog nacionalizma i rasističkih predstava. Međutim, tek kada aktuelna politička agonija u Srbiji postane prošlost, moći ćemo da sagledamo razmere štete i stepen opustošenosti društva koje je za sobom ostavio poslednji autokratski režim u Srbiji. Biće nam jasnije sve dimenzije i posledice gotovo neometane ideološke ujdurme zvane “viševekovna ugroženost Srba”, “svi Srbi u jednoj državi”, “srpski svet”, “jedinstvena Srbija”, večni neprijatelji i domaći izdajnici i sl. Dakle, dobra vest je da je taj procenat indoktriniranih po svoj prilici znatno manji, a loša – da režim do samog kraja neće prestati da frenetično proizvodi drevni model, poslovično formulisan kao “zavadi pa vladaj”. Samo u proteklih par nedelja, produkovano je nekoliko markantnih “projekata” s predznakom – mrzim, dakle, opstajem.

Ministarka u Vladi Srbije najpre je izjavila da bi ’98. godine etnički očistila Kosovo, potom se, nakon reakcije javnosti, “korigovala” i izjavila da je reč o nespretnom terminu i da bi to ipak bila “samo” – deportacija. Miodrag Milićević iz nevladine organizacije Aktiv ukazuje da je očigledno da su osobe poput nje „ostale zarobljene u 90-im godinama i svim traumatskim periodima koje smo kao društvo prošli nakon raspada Jugoslavije“. On je za Radio Slobodnu Evropu izjavio da ministarka Paunović na ovaj način nesumnjivo „raspiruje međuetničku netrpeljivost“ i da je to krajnje opasno jer pripadnike srpske zajednice na Kosovu stavlja u „lošiji položaj“. Izjavu ministarke Paunović, kako navodi Radio Slobodna Evropa, osudila je i portparolka Evropske unije Anita Hiper navodeći da je „suprotna vrednostima ljudskog dostojanstva, pomirenja, odgovornosti i dobrosusedskih odnosa na kojima je EU zasnovana“.

Manifestacija koja se zove Drinska regata završila je orgijastičkim pevanjem Ne volim te Alija zato što si Balija, a pevali su mladi ljudi u majicama s likom Ratka Mladića. Možda je najbolju eksplikaciju mučnog događaja na Drini dao Alen Muhić, autor knjige Ja sam Alen, dete ratnog silovanja koje se dogodilo 1992. godine u Foči. Na društvenoj mreži napisao je da su oni koji su učestvovali u ovom piru žedni i željni mržnje: “Pjevanje uvredljivih pjesama poput Ne volim te Alija, zato što si balija nije nikakva tradicija, niti zabava. To je govor koji vrijeđa, ponižava i budi bolna sjećanja na najteži period naše prošlosti. Posebno boli kada se takve poruke šalju na prostoru gdje i danas žive povratnici, ljudi koji su nakon svega pronašli snagu da se vrate svojim domovima i grade život. Vrijeme je da prestanemo opravdavati mržnju kao pjesmu, šalu ili tradiciju. Mržnja je mržnja, bez obzira ko ju je izgovorio i prema kome je usmjerena. Samo društvo koje jednako osuđuje svaki oblik nacionalne i vjerske netrpeljivosti može graditi budućnost u kojoj se na Drini čuju pjesme radosti, a ne poruke koje podsjećaju na devedesete”.

U noći između 22. i 23. jula, na novosadskim fasadama, trafikama i ogradama ispisani su, za neupućene, prilično zagonetni graffiti precrtanog broja +384. Reč je o pozivnom broju koji još uvek nije dodeljen nijednoj zemlji, iako je javnost povremeno dezinformisana da je ovaj broj tobože “rezervisan” za Vojvodinu, uprkos činjenici da u zvaničnim planovima Međunarodne unije za telekomunikacije ovakva namera ne postoji. Ovo je najaktuelniji primer konstantnog propagandnog insinuiranja da u Vojvodini postoji snažan separatistički pokret, bez obzira što ni prethodni izbori, a ni istraživanja javnog mnjenja uopšte nisu registrovali nikakve separatističke politike. Pokret slobodnih građana u svom saopštenju, koje prenosi portal MOJNOVISAD.com, navodi da “ova organizovana akcija nije nikakva “odbrana države”, već još jedna politička predstava režima. Tema navodnog vojvođanskog separatizma postoji gotovo isključivo u propagandi SNS-a, koji godinama proizvodi neprijatelje tamo gde ih nema, kako građani ne bi govorili o korupciji, urušenim institucijama i sve lošijem kvalitetu života. (…) Umesto toga, režim proizvodi političke fantazme”.

Više je nego očigledno, dakle, da će talas proizvođenja mržnje biti sve intenzivniji kako se u Srbiji približavaju izbori. To, naravno, nije čudno, budući da autoritarni režimi nemaju kapacitet da racionalno artikulišu društvene i političke konflikte u sopstvenom društvu. Umesto toga, oni posežu za oprobanim klišeom prijatelj/neprijatelj, svodeći politički život na permanentnu “odbranu” države od spoljnjih i unutrašnjih neprijatelja. Time, zapravo, normalizuju vanredno stanje kao redovno, istovremeno legitimišući nedemokratske poteze jer se, tobože, radi o konstantnoj odbrani države i društva. Ovakav, “interpasivan” model političkog razmišljanja je defanzivan i krajnje neefikasan – režim ne preduzima aktivnosti da bi se nešto dogodilo, već da bi, zapravo, sprečio da se nešto dogodi. A za to mu je neprestano potreban Neprijatelj koji fundamentalno ugrožava totalitet naše zajednice. Razume se da u takvoj situaciji nema mesta za “trivijalna” pitanja kao što su korupcija, nepravda, nejednakost građana i sl.

Međutim, radikalno iščitavanje ovog klišea neminovno vodi do situacije u kojoj stalno označavanje neprijatelja prestaje da bude delotvorno – suština neprijatelja postaje neprijatelj suštine. Odnosno, stepen reakcija na večito indukovanje mržnje stalno opada, vraćajući tu istu mržnju onima koji su njome manipulisali.

A to za njih može da bude zaista – teško.

(Antena M, foto: Autonomija)