Skip to main content

AIDA ĆOROVIĆ: Svako od nas je pokazao pravo lice

(Pod) razno 01. okt 2020.
8 min čitanja

E, moj druže novopazarski…

Više od dva meseca pokušavam da ti napišem ovo pismo, ali nikako da mi krene. Pre svega, zato što ne znam kako da ga počnem i kako Tebe da oslovim.

Pre koju godinu ne bih imala tu dilemu, pismo bih započela sa „dragi Meho“ ili „dragi moj druže“. Ovako, jedino mi preostaje da ti se obratim sa dr. Mahmutoviću, jer mi odavno nisi ni drag, a nisi ni prijatelj. I ne mogu, a da se ne zapitam šta se desilo s tobom u ovih nekoliko poslednjih godina.

Kad sam te upoznala, ima tome već nekoliko decenija, upoznala sam sipatičnog, vrlo posvećenog lekara, pedijatra, koji je voleo svoj posao i koji je predano brinuo o dečjem zdravlju. Zajednički prijatelji su prepričavali tvoju sposobnost da brzo i tačno postaviš čak i vrlo komplikovane i retke dijagnoze, a spletom životnih okolnosti, znam kako si se borio i izborio da renoviraš dečje odeljene koje je godinama bilo u katastrofalnom stanju. I sećam se jako dobro, da sam ti jednom prilikom, kada si ulazio u aktivan politički život, u šali rekla da vodiš računa da ne postaneš još jedan dobri lekar koji se pretvorio u lošeg političara. Na žalost, moja šala se obistinila u razmerama u kojim nisam mogla mogla da verujem da će biti realizovana.

Nego, da pređem na stvar i kažem ti zašto, uopšte, pišem ovo pismo i zašto baš sada. Dva su razloga, moj bivši prijatelju. Jedan je, pretpostavljaš, tvoje ponašanje, pogrešno činjenje, a najvećma, tvoje nečinjenje vezano za pandemiju koja mesecima potresa čitavu planetu. Nisi ti, dr. Mahmutovići ni prvi, ni poslednji, ni jedini koji se našao u potpunom čudu šta nas je snašlo i kako da se borimo sa neprijateljem koji nam je nepoznat i nepredvidljiv i baš zato opasan i teško ga je kontrolisati. Hiljade lekara širom sveta su tražili i traže odgovore, povezuju se, komuniciraju među sobom, razmenjuju iskustva i učestvuju u globalnim naporima da se reši problem koji je pogodio čitavo čovečanstvo. E, vidiš, na tom ispitu si ti, dr. Mahmutoviću pao kao s kruške, stmoglavio si se u sopstvenu nemoć i nesnađenost, dopustio si strahu i panici da te progutaju kao rečni vir. I Ti i ja znamo da je strah prirodan i da su ljudske reakcije na strah, manje-više identične. Ali, ima jedna neprirodna vrsta straha, koja parališe više od svih fobija, to je strah nad strahovima, strah od koga čovek, izgleda, prestaje da se ponaša kao razumno biće. To je, bivši moj prijatelju, onaj stah koji proističe iz osećaja nemoći, jednom kada si pre toga osetio moć, to je strah koji Jevreji opisuju poslovicom „Dabogda imao, pa nemao“, to je onaj zloćudni instinkt koji, pretpostavljam stiče pas kada se ostrvi, kada prvi put oseti ukus krvi. To ti je dr. Mahmutoviću, ništa drugo, do bojazan da se ne izgube snishodljivošću stečene sinekure, strah da se izgubi moć koja se brižljivo i godinama gradila, da se ne izgubi novac i povlastice koje dolaze s njim, da se ne izgubi osećanje božanstva da sve živo zavisi od tebe i tvoje milosti.

Vidiš, dr. Mahmutoviću, dođosmo u čudnu situaciju da ja, društvenjakinja, tebe, doktora medicinskih nauka moram da podsećam na tvoju struku. Znam da si bio dobar student, polagao si i psihijatriju, dođavola, znaš da kada čovek nepotrebno želi da nagomilava novac i moć, pokušava nešto time da kompenzuje, treba mu supstitucija za neku esencijalnu, životnu stvar. Zato se ja još više čudim zašto se jedan, naizgled, uspešan čovek i stručnjak u svojoj profesiji odlučio da ode u politiku i postane nikakav političar, poltron i kukavica, neznalica opšteg smera i beskičmenjak koji puzi pred moćnima, a bahat je i arogantan prema slabima. Nisi ti, kao što rekoh, jedini koji je iz važne i humane profesije otišao u politiku, ali, mene istinski intrigira koju to bolnu potrebu i perverzni nagon imaš i ti i ljudi poput tebe, da napustite ono čovečno i dobro, pre svega u vama samima, a potom da sve to nakaradno realizujete i u profesionalnom životu.
Koji se krivi spoj desio u tvojoj glavi i tvom srcu mnogo godina ranije, a tokom ovog leta kulminirao na najbrutalniji način? Zašto si ćutao o katastrofalnom stanju u Opštoj bolnici u Novom Pazaru na čijem si čelu? Zašto si krio stvarni broj obolelih? Zašto nisi odgovarao na pozive medija iz cele zemlje? Zašto nisi stao uz svoje kolege i ujedinio i ohrabrio svoj tim u bici koja vam je predstojala? Znaš li, dr. Mahmutoviću, iz dečijih knjiga i bajki, da onaj koji je „glavnokomandujući“ uvek ide ispred svih, da se ne krije u nekoj kancelariji i pušta druge da biju bitku na čijem je čelu morao da bude?

Dopustio si da „tvoja“ bolnica nema elementarnih sredstava za rad, da ti hirurzi nose kese za smeće umesto mantila, da se svako od tvojih kolega dovija za maske i rukavice kako zna i ume, dopustio si da nema sredstava za higijenu, da nema opreme, posteljine, jastuka, kreveta. Ali, mnogo više od nedostatka stvari, dopustio si da gubiš ljude, da ih gurneš nogom u vatru, a da se ti sakriješ u svoju kancelariju. Znamo dobro i Ti ja, dr. Mahmutoviću, da su partijske podele prisutne u čitavoj zemlji, pa i u „tvojoj“ bolnici i da će nam te podele uskoro svima dohakati, ali, je li Ti dovoljno dobro opravdanje da ne obučeš svoj beli mantil i da se ne prisetiš zakletve koju si dao onomad i odeš na odeljenja na kojima su se bile brojne životne bitke, da li je to opravdanje da zagnjuriš glavu u pesak i praviš se da ne vidiš kataklizmu koja se dešava oko Tebe? Kako je moguće da za tolike godine rada nisi naučio da si bez tima niko i ništa, da i najbolji i najsposobniji pojedinac ne može da uradi ono što može tim?

Sa zaprepašćenjem sam Te slušala letos kada si za medije izjavio da imaš prečeg posla nego da obaveštavaš građane o situaciji u kojoj se našao naš grad, naši sugrađani, pa se pitam da li je imao ko da te nauči da je imperativ u kriznim situacijama blagovremeno i tačno informisanje javnosti, jer samo tako može da se predupredi panika i haos. S gađenjem sam gledala s koliko snishodljivosti primaš premijerku i „tvog“ ministra, a kako sa gnušanjem i strahom gledaš svoje sugrađane koji su protestvovali protiv tvojih pogrešnih procena i nesnalaženja u krizi koja je iziskivala potpunu prisebnost, fokusiranost i hrabrost.

Druga stvar o kojoj sam, konačno, rešila da progovorim je činjenica da si isključivo i jedino ti odgovoran zašto Novi Pazar, pre pet godina, nije dobio donaciju od 3 i po miliona eura od strane luksmburške vlade. Ne bih volela da ni Ti ili bilo ko drugi pomislite da me vodi ona čuvena da je osveta najbolja kada se servira hladna. Jer moji motivi nisu lični, ja funkcionišem na nekim drugim ravnima i frekvencijama. O tom propalom poduhvatu sam ćutala jer sam se neko vreme nadala da je moguće da taj novac, ipak, dobijemo, a onda su se meni izdešavale najteže životne stvari i najteži period u životu, koji, na žalost, još uvek traje, pa ste mi Ti i Tvoj sitnosopstvenički ciljevi prestali da budete važni. I verovatno bih ove činjenice „odnela sa sobom u grob“, ali, ponukana Tvojim ponašanjem poslednjih meseci, Tvojom pritvornošću, Tvojim postupcima prema „neprijateljima“ u kolektivu, prema pacijentima, prema građanima, prema javnom zdravlju, „prema Bogu i narodu“, odlučila sam da upotpunim nimalo lepu sliku o tome kako i koliko brineš za zajednicu, dr. Mahmutoviću.

Tvoji saradnici u lokalnoj samoupravi, u vreme dok si obavljao posao gradonačelnika Novog Pazara znaju za ovaj slučaj, ali, zbog onih koji ne znaju u Novom Pazaru, ali i u široj javnosti, moram dati malo širi kontekst. Naime, Novi Pazar je, u vreme vlasti Sulejmana Ugljanina uspeo da obezbedi donaciju od oko 7 milona eura od strane Luksemburške razvojne agencije i Ministarstva inostranih poslova Velikog vojvodstva Luksemburga. Nakon te donacije, izlobirana je donacija od još 4 i po milona eura, koji su bili opredeljeni za rekonstrukciju vodovodne mreze Novog Pazara. U svom čudnom naumu, Univerzum je odlučio da emotivno spoji mene i čoveka koji je upravljao tim projektom, pa sam iz prve ruke mogla da pratim realizaciju istog. Da stvar bude zanimljivija, koju godinu pre, isti taj čovek je nadgledao rekonstrukciju dečijeg odeljenja na čijem si čelu tada bio i vaša tadašnja saradnja je davala određene garancije da će ovaj, neuporedivo veći projekat biti realizovan na opšte zadovoljstvo svih građana Novog Pazara. U želji da se postigne maksimaln rezulatat za novac koji je Novi Pazar dobio, ja sam pristala, da pro bono budem predsednica UO JKP „Vodovod i kanalizacija“. Za tu poziciju me nije kandidovalo poznavanje hidrotehnike, već znanja iz oblasti PR-a i marketinga, kao i moji vredni kontakti sa ljudima koji su postali Džedaji u toj oblasti (93. god sam zavrsila jednoipogodišnje školovanje u prvoj školi za PR na ovim prostorima). Ideja i plan su bili upoznavanje šire javnosti o činjenici da „proizvodnja vode“ nije besplatna, da održavanje svakog vodovodnog sistema košta i da naplata potrošene vode mora da postane praksa. U međuvremenu je pomenuti predstavnik donatora postao moj partner, u Novom Pazaru stekao novu porodicu i brojne prijatelje, zavoleo grad i ljude u njemu. Nije previše bitno za ovu priču, ali je važno da se stvori slika o čoveku koji je došao u Novi Pazar kao rukovodilac jednog od brojnih međunarodnih projekata, a iz njega otišao kao da mu je to rodni grad. Projekat je napredovao sasvim solidno, sa povremenim problemčićima koji su prateći deo svakog projekta. Kako se i kampanja zahuktavala, kako sam sa svojim saradnicima počela da uključujem stotine dece u priču o čuvanju vode, kako se gradio novi vizuelni identitet vodovoda i na koncu, kako su rasli novi objekti, moj partner, a naš predstavnik donatora je pripremio predlog nove etape rada koja bi našem gradu donelada još 3 i po miliona eura, koji bi bili uloženu u osavremenjavanje procesa hlorisanja vode i njene distribucije u gradu. Da problemi u komunikaciji s tobom eskaliraju, shvatili smo kada si počeo otvoreno da miniraš aktivnosti koje su bile osmišljene da se gradsko rukovodstvao i svi odbornici upoznaju sa realizacijom projekta. Kampanja je trebalo da bude završena velikim javnim događajem na kome bi građani bili bolje i podrobnije upoznati sa procesom proizvodnje pijaće vode, ali i tvojim potpisom da će lokalna samouprava pomoći vodovodu da se podigne nivo naplate utrošene vode. Sve to rezultiralo bi novom donacijom i zaokruživanjem procesa rekonstrukcije gradskog vodosnabdevanja. Na žalost, ti si odbio da potpišeš taj, čak ne preterano obavezujući papir, a ishod je bio logičan: projekat koji je bio u toku je završen, kampanja zaustavljena, gradski donosioci odluka su ostali bez informacija, javnost nikada nije obaveštena o neslavnom kraju projekta, a već obezbeđeni novac nikada nije došao u Novi Pazar. Tim činom, naš grad je zauvek izgubio mogućnost da dobije, ne kredit, ne pozajmicu, već značajnu donaciju od strane ovako značajnog međunarodnog partnera. Zahvaljući tebi, uvaženi, dr. Mahmutoviću!

No, da polako privedem ovo pismo kraju. Poslednjih meseci ponavljam da ćemo jednoga dana, a taj dan je jako blizu, blagosiljati ovo tegobno vreme, Vučića i Koronu, jer su sve maske pale, svako od nas je pokazao pravo lice i srž ličnosti. Ekstremne situacije iz nas izvlače naše suštine, izvrću, kao rukavice, najskrivenije delove naših duša, ekstremna vremena su naš krajnji test, naš lakmus i naše „slike Dorijana Greja“. Vidiš, bivši moj prijatelju, ja ti ni malo ne zavidim, šta više, žalim te, vidim da ti se život pretvara u pakao, vidim da se razboljevaš od teskobe koju nosiš u sebi. Džaba ti novci (moji sinovci) i sinekure, džaba veze sa ovom skarednom i duboko poremećenom vlasti, džaba ti sve kada ne smeš i ne možeš da hodaš dignute glave svojim gradom. Džaba ti, dr. Mahmutoviću doktorska titula i teška škola koju si učio, kad si sitna duša, kad od lične pizme i sopstvenog intereščića ne vidiš interes celog grada, građana, pre svega dece u njemu. Jer, i tvoja deca žive i živeće u Pazaru kome, zbog tvoje sitne računice neće piti bezbednu vodu. Živeće tvoja deca u Pazaru u kome je ovoga leta umrlo stotine ljudi, jer si ti ubeđivao sebe da si svemoćan i da sve znaš, a ispostavilo se da si nemoćan kao davljenik i da ne znaš ništa. Živećeš i ti i tvoja deca u gradu gde će te zauvek pratiti prezir kolega i omraza tvojih sugrađana. I sasvim za kraj, volela bih da znam da li je sve to što braniš kao ličnu korist bilo vredno ovolikog poniženja, ovolike patnje i ovolikog prezira. Može li direktorska fotelja da učini da se osećaš prihvaćeno i cenjeno? Može li moć koju samo prividno imaš da zameni dobar i složan kolektiv, gde niste jedno drugome vukovi, već saradnici, kolege i podrška i gde samo tako možete da obavljate svoj krvavi, preteški, a tako humani posao. Može li, bivši prijatelju moj, bilo kakav novac da napuni tvoju dušu i da te učini mirnim, zadovoljnim i pomirenim sa sobom i sredinom u kojoj živiš. Ja se bojim da su svi odgovori odrečni, da si ti duboko uplašen i nesretan čovek, da drhtiš od svakog zvuka, a da su ti noći košmarne. I ako mene pitaš, čak i kao bivšu prijateljicu- ako hoćeš da se bar donekle iskupiš i da sebi obezbediš malo mira i vratiš komadić obraza, daj ostavku, ponesi se kao Čovek: ako te kolege ne žele, ako te građani pljuju i grde, ako te stanačke kolege preziru, onda je vreme da se skloniš. Veliko je umeće i mudrost da čovek ode ili da se skloni kada za to dođe vreme. Ništa pod kapom nebeskom ne traje doveka, pa neće ni tvoja direktorska fotelja za koju se toliko grčevito držiš, bolje je da odeš sam i koliko-toliko, dignute glave, nego da te motkama isteruju najgori. Na tebi je da odlučiš i otkriješ je li ostalo još malo čovečnog u tebi.