Kosovo nije primljeno u Interpol, slavodobitno bruji Srbijom. Egzaltacija vladajućeg režima i javnosti, zatrovane režimskim medijima, bezmalo je kao da je osvojeno svetsko prvenstvo u fudbalu. Ili kao kad su, Miloševiću upodobljene, JNA, paravojske i pljačkaške bande baš u ove dane, 1991. godine, „oslobodile“ Vukovar, potom blokirale i razarale Sarajevo, „oslobodile“ Srebrenicu i – kako je rodu slavodobitno poručio nacionalni heroj Mladić – osvetile se Turcima.

Glavešine vladajućeg režima i njihovi propagandisti neuspeh Kosova da postane član Interpola propratili su morbidno da morbidnije ne može biti. Skandalozne su izjave Dačića, Jakšića i drugih “uglednika”, te melodramsko glumatanje njihovog kapoa Vučića. Suicidnom crnilu u Srbiji izgleda nema kraja.

Koliko god se ozbiljnim ljudima najnovija “pobeda” nad “lažnom državom Kosovom” činila kao još jedna demonstracija bede srpske politike lišene razuma i odgovornosti, koliko god im se trijumfalizam vlastodržaca i nacionalističke javnosi činio beznadežnim po budućnost Srbije – nije se zapravo desilo ništa neočekivano. Mitomanska kleronacionalistička politika, ogrezla u pljačkama i kriminalu, po ko zna koji put je Srbiji (a ne Kosovu, ranije Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji) pucala u noge. Po ko zna koji put je izabrala mitomanske opsene umesti realnosti. Ovakvim miloševićevskim i amfilohijevskim “pobedama” Srbija se neumitno vraća u izolaciju, u status parije. Nastavi li tako (sa ovakvim “političarima” i “politikama”, sa ovakvom crkvom i dominirajućom intelektualnom “elitom”, očekuje li iko trezven prosvetljenje i otrežnjenje?), razborite građane neće iznenaditi brzo vraćanje viza za putovanje u uređene zemlje. Ni to da će Srbiji biti zamrznut put u EU; da će joj biti ako ne onemogućen, onda bitno otežan pristup evropskim fondovima; da će se smanjiti ionako male strane investicije; da će biti smanjene donacije zapadnih zemalja, koje se ovde inače ni blizu ne spominju koliko se servilno ističe zahvalnost skoro nultoj pomoći Rusije. Demagoge na vlasti, u crkvi i po prestižnim nacionalnim institucijama to naravno ne interesuje. Jer zaboga, ima li išta preče od odbrane otadžbine (odnosno od privilegija i parazitiranja na teret građana)? Očekivati razum i odgovornost od vladajuće politike, crkve i onog što se naziva nacionalnim elitama – čast izuzecima – za misleće građane je iluzija. Ne i za veliku većinu građana, revnosnih konzumenata Informera, Kurira, Alo, Večernjih novosti, Politike, TV Pinka, TV Hepi i nacionalnih medijskih servisa. Pa smo tu gde smo – u bedi očigledne poraze pretvaramo u pobede i kičerski slavimo dok mladost i pamet beže iz Srbije glavom bez obzira.

Hoće li Srbiji biti bolje bez Kosova u Interpolu? U sveopštem trešu u kojem živimo, u kojem se davimo, u kojem caruju kriminal i ogromne pljačke – sem retkih izuzetaka, sem malobrojnih vapijućih glasova u pustinji – ko uopšte postavlja to pitanje? Komšiji je pred Interpolom crkla krava i kud veće radosti makar mi skroz propali i skapali od gladi. Ne doduše svi, vlastodršci, njihovi propagandisti i korumpirani saslužitelji ipak jelda brinu o naciji i državi, pa dobijaju silne novce za to.

Sa ovakvom politikom i kreaturama na vlasti, sa ovakvim nacionalnim pobedama od kojih se beži iz Srbije, mnogi odavno drežde pred narodnim kuhinjama. Ili prepušteni sami sebi, nemoćno skapavaju od gladi i beznađa po sve opustelijoj Srbiji. A zima je tek pred nama.

(Autonomija)