Vi ste samo delimično u pravu kad u mom članku vidite “rasrđenog čoveka”; taj epitet je zapravo preslab i suviše nežan da opiše stanje u koje me je dovelo čitanje Vaše knjige. Ali sasvim ste u krivu kada to pripisujete zaista ne baš laskavom odzivu poštovalaca vašeg talenta. Ne, tu je bio jedan mnogo važniji razlog. Ja mogu da podnesem osećanje uvređenog samoljublja, a i dovoljno sam pametan da ga prećutim, ako bi se stvar na tome završavala; ali ne sme se ćutati kada je povređeno osećanje za istinu, za ljudsko dostojanstvo, ne sme se ćutati kad pod plaštom religije i bičem propovedaju laž i nemoral kao istinu i vrlinu.
Da, voleo sam vas sa strašću s kojom samo čovek koji je krvno vezan za svoju otadžbinu može da voli njenu nadu, čast i slavu oličenu u jednom od velikih vođa na putu saznanja, razvitka i progresa. I Vi ste imali osnovani razlog da makar na tren izađete iz stanja spokojstva kada ste izgubili pravo na takvu ljubav. Ne govorim to zato što svoju ljubav smatram nagradom za veliki talent, nego zato što, u ovom slučaju, ne predstavljam jednog čoveka, nego mnoštvo ljudi od kojih mnoge ni ja ni Vi nikada nismo videli i koji sa svoje strane nikada nisu Vas videli. Nisam u stanju da vam ni približno objasnim razmeru negodovanja koje je vaša knjiga izazvala u svim blagorodnim srcima, niti krik divlje razdraganosti koji su po njenom izlasku ispustili svi vaši neprijatelji – i književni (Čičikovi, Nozdrovi, Gorodniči) i neknjiževni, čija su vam imena poznata. I sami dobro vidite da su se od knjige ogradili čak i ljudi koji, po svemu sudeći, s njom dele isti duh. Da je napisana iz duboko iskrenog ubeđenja, ona bi morala da proizvede isto tako dubok utisak i na publiku. A ako su je svi doživeli kao veštu (sa izuzetkom onih malobrojnih koje treba videti i znati da bi Vam bilo jasno da se njihovom odobravanju ne treba radovati), ali ipak odveć nategnutu rabotu koja pretenduje da nebeskim putem dostigne neke čisto zemaljske ciljeve – krivicu za to snosite Vi sami. U tome nema ničeg čudnog, čudno je jedino to što vi to smatrate čudnim. Mislim da je to zato što vi duboko poznajete Rusiju samo kao umetnik, a ne kao misleći čovek čiju ste ulogu tako neuspešno preuzeli u svojoj fantastičnoj knjizi. To nije zato što vi niste bili misleći čovek, nego zato što ste navikli da već godinama posmatrate Rusiju iz Vaše “prekrasne daljine”, a jasno je da nema ničeg lakšeg no iz daljine stvari videti onako kako Vam se hoće; zato što vi u toj “prekrasnoj daljini” živite potpuno otuđeno, povučeni u sebe, unutar sebe ili jednoumnog kružoka koji misli jednako kao i Vi i koji nema snage da se suprotstvi Vašem uticaju. Zato i niste zapazili da spas Rusije ne leži ni u misticizmu, ni u asketizmu, a ni u pobožnosti, nego u dostignućima civilizacije, prosvete i humanosti. Njoj nisu potrebne propovedi (dovoljno ih se naslušala!), ni molitve (dovoljno ih je ponavljala!), nego joj treba da se kod ovog naroda probudi osećanje ljudskog dostojanstva koje je već vekovima izgubljeno u blatu i gnoju; nego pravo i zakoni koji nisu saglasni s učenjem crkve već sa zdravim razumom i pravičnošću, kao i njihovo strogo sprovođenje koliko je god to moguće. Umesto toga ona danas predstavlja užasnu zemlju u kojoj ljudi trguju ljudima nemajući pri tom čak ni ono lukavo opravdanje kojim se u Americi služe vlasnici plantaža koji tvrde da crnac nije čovek; zemlju u kojoj ljudi sami sebe ne zovu po svojim imenima nego po nadimcima: Vanja, Stjoška, Palaška; zemlju u kojoj ne samo da se ne poštuju ni ličnost, ni čast, ni imovina, nego čak nema ni policijskog poretka; zemlju u kojoj postoje samo ogromna udruženja raznih službenih lopova i pljačkaša.
Najpreči nacionalni problemi u Rusiji trenutno su: ukidanje kmetstva, ukidanje telesne kazne, strogo poštovanje bar onih zakona koji već postoje. Ovo shvata čak i sama vlada (koja dobro zna šta rade zemljoposednici svojim seljacima i koliko ih zakolju svake godine), što pokazuju plašljive i jalove polumere koje donosi u korist naših belih crnaca i komična zamena jednoslojnog biča troslojnom šibom. Ovo su pitanja kojima se Rusija brižno bavi u svom apatičnom polusnu! A u to vreme veliki pisac koji je svojim divnim, umetničkim, duboko istinitim delima tako moćno doprineo da Rusija dođe do samospoznaje, dajući joj mogućnost da pogleda u sebe samu kao u ogledalo – javlja se s knjigom u kojoj u ime Hrista i crkve uči varvarina-spahiju kako da od seljaka iscedi više novca, nazivjući ih “musavim njuškama”…! I to je trebalo da me ostavi ravnodušnim? Čak i da ste mi spasili život, ni tada vas ne bih manje mrzeo zbog ovih sramnih redova… I posle toga Vi želite da verujemo u iskrenost namera Vaše knjige? Ne, da ste vi istinski ispunjeni Hristovim učenjem, a ne đavoljim, vi biste vašem pokrvovitelju spahiji napisali nešto sasvim drugo. Napisali biste mu da su seljaci njegova braća u Hristu i da, pošto brat ne ne može biti rob svome bratu, mora da im da slobodu ili bar da se koristi njihovim radom na način koji je za njih najugodniji; da mora da se suoči sa samim sobom i sopstvenom savešću i da prizna ono što je lažno u njegovom odnosu prema njima. A rečenica: “Ah ti, musava njuško!” Kod kog ste to Nozdrejeva, kod kog Sabakeviča načuli to što sada prenosite svetu kao veliko otkriće u korist ruskih mužika koji se i bez toga ionako ne umivaju jer su, poverovavši svojim gospodarima, sami sebe prestali da smatraju ljudima? A tek Vaše poimanje o nacionalnom ruskom sudu i žestokom obračunu, ideal koji ste pronašli u rečima glupe žene iz jedne Puškinove povesti, a po kome treba išibati i krivog i nevinog? Pa to se kod nas i onako često događa. Mada češće šibaju samo nevinog jer on nema čime da se otkupi, pa je i bez krivice kriv! I ova bi knjiga trebalo da bude rezultat mučnog unutrašnjeg procesa, velikog duhovnog prosvetljenja…! Nije moguće…! Ili ste bolesni, pa treba požuriti s lečenjem, ili – ne smem da dovršim misao…
Propovednik biča, apostol nemilosrdnosti, pobornik mračnjaštva i mrakobesja, hvalospevac tatarskih ćudi – šta Vi to radite? Pogledajte pod svoje noge – izgleda da stojite nad provalijom… To što ovakvo učenje oslanjate na pravoslavnu crkvu – to još i razumem: ona je uvek bila pobornica biča i oslonac despotizmu, ali zašto ste u to umešali Hrista? Šta ste vi našli zajedničko u njemu i bilo kojoj, a tim pre pravoslavnoj crkvi? On je prvi ljudima otkrio učenje o slobodi, jednakosti i bratstvu i svojom mučeničkom smrću zapečatio i utvrdio istinu tog učenja. Ono je i bilo spasenje za ljude, ali samo dotle dok se nije organizovalo u crkvu i postalo osnov principa ortodoksije. U crkvi je stvorena hijerarhija, ona je postala pobornica nejednakosti, ulizica vlasti, neprijatelj i progonitelj bratstva među ljudima – a to je i dan danas. Ali smisao Hristovog učenja otkrila je filozofija još u prošlom veku. I zato je tamo neki Volter, koji je, koristeći se podsmehom, pogasio po Evropi lomače fanatizma i prostaštva, naravno, više sin Hristov, telo njegovog tela i kost njegove kosti, nego svi vaši popovi, arhijereji, mitropoliti i patrijarsi, istočni i zapadni. Da li je moguće da vi to ne znate? To više nije novost ni za gimnazijalce.
Ali niste li vi, autor “Revizora” i “Mrtvih duša”, iskreno, iz duše ispevali himnu gnusnim ruskim sveštenicima i postavili ih na neizmerno više mesto od katoličkih? Pretpostavimo da Vi ne znate da su ovi drugi nekada nečemu i poslužili, ali pošto ovi prvi nikada nisu bili ništa drugo do sluge i robovi svetovne vlasti, kako je moguće da ne znate da ruske sveštenike danas prezire čitavo rusko društvo i čitav ruski narod? O kome ruski narod priča bezobraznu priču? O popu, popadiji, popovoj kćeri i popovom najamniku. Koga ruski narod naziva “glupa pasmina”, “otpadnici”, “ždrebci”? – Popove. Zar nije pop za sve Ruse paradigma proždrljivosti, škrtosti, snishodljivosti, bestidnosti? A vi kao to ništa ne znate? Čudno! Po Vama je ruski narod najreligiozniji na svetu. To je laž! Osnova religioznosti je pijetizam, duboko poštovanje i strah božiji. A ruski čovek izgovara božije ime dok se češe po zadnjici. Za ikonu kaže: “Ako ti se hoće pomoli se, a ako ti se neće – stavljaj poklopce na lonce.” Zagledajte se pažljivije i videćete da je taj narod po svojoj prirodi ateistički. Kod njega ima mnogo sujeverja ali ne i religioznog traganja. Sujeverje prolazi sa razvojem civilizacije, ali religioznost se često miri s tim razvojem; živi primer za to je Francuska, gde i danas među prosvećenim i obrazovanim ljudima imate veliki broj fanatičnih, iskrenih katolika i gde se mnogi, iako su se odrekli hriščanstva, i dalje uporno zalažu za nekakvog boga. Ruski narod uopšte nije takav: mistička ekstaza je strana njegovoj prirodi; njegov um je odveć zdravorazumski, pronicljiv i realan: i baš u tome se verovatno i nalazi razrešenje njegove istorijske sudbine u budućnosti. Religioznost se nije primila čak ni kod sveštenika; jer nekoliko izuzetnih, usamljenih pojedinaca koji se odlikuju tihom, hladnom asketsom misaonošću, ne dokazuju ništa. Većina našeg sveštenstva se oduvek odlikovala samo debelim stomacima, teološkim pedantizmom i divljim prostaštvom. Greh je osuditi ih za versku netrpeljivost i fanatizam; pre ih treba pohvliti zbog njihove indiferentnosti u odnosu na pitanja vere. Kod nas religioznost postoji samo u okviru raskolničkih sekti koje su po svom duhu potpuno suprotne narodu i koje su brojčano potpuno beznačajne u poređenju s tim narodom.
Neću mnogo govoriti o vašem ditirambu o ljubavnoj vezi između ruskog naroda i njegovih vladika. Kazaću iskreno: taj ditiramb nije naišao na odobravanje i unizio Vas je čak i u očima ljudi sa kojima ste po nekim drugim pogledima veoma bliski. Što se mene lično tiče, ostavljam vašoj savesti to opijanje spoznajom božanstvene lepote samodržavlja (ono je upokojeno, kažu, a Vama sada i korisno); samo Vi nastavite tako razborito da ga spoznajete iz Vaše “prekrasne daljine”; jer izbliza ono nije ni tako lepo ni tako bezopasno… Primetiću samo jedno: kada kod Evropljanina, a posebno katolika, prevlada religiozni duh, on počinje da razobličava nepravednu vlast, on, nalik na evropske proroke, razobličava bezakonje silnika u zemlji. A kod nas je obrnuto: ako čoveka (čak i čestitog) sustigne bolest koju lekari-psihijatri poznaju pod imenom religiosa mania, on odmah počinje da kadi zemaljskom bogu, više nego nebeskom i toliko preteruje da kad bi ovaj prvi i hteo da ga nagradi za ropsku revnost ne može, jer vidi da bi se time iskompromitovao u društvu… Hulja je naš brat, ruski čovek!..
Setio sam se još i toga da Vi u Vašoj knjizi iznosite, kao veliku i neospornu istinu, tvrdnju da je pismenost ne samo nepotrebna narodu, nego da mu je i istinski štetna. Šta da Vam kažem na ovo? Neka vam oprosti vaš vizantijski bog za ovu vizantijsku misao, ako niste znali šta činite kada ste je poverili papiru…
“Ali moguće je pretpostaviti– kažete vi meni – da sam ja u zabludi i da su sve moje misli lažne; ali zašto mi oduzimaju pravo na zabludu i ne veruju da ona može biti iskrena?” Zato – odgovaram ja – što ovakav pravac u Rusiji već odavno nije novost. Sasvim nedavno njega su u potpunosti iscrpli Buračok i bratija. Naravno, u Vašoj knjizi ima više uma i talenta (mada se nečim drugim i ne može podičiti) nego u njihovim radovima; ali zato su oni ovo učenje koje im je zajedničko sa Vama razvili s više energije i logike i smelo ga doveli do krajnjih konsekvenci i sve predali vizantijskom Bogu, ne ostavljajući ništa satani; dok ste Vi, nastojeći da ugodite i jednom i drugom, pali u protivrečnost, izuzimajući, na primer, Puškina, književnost i pozorište koji, s vaše tačke gledišta, kada biste samo bili dovoljno pošteni i dosledni, nikako ne mogu služiti spasenju duše, nego pre mogu poslužiti njenoj propasti. Čija bi glava mogla da svari misao da ste vi i Buračok jedno te isto? Vi ste sebe odveć visoko postavili kod ruske publike, e da bi ona mogla da poveruje u iskrenost ovakvih vaših uverenja. Ono što nam se čini mogućim kod glupaka, ne čini se mogućim kod genijalnog čoveka. Neki su čak pomislili da je vaša knjiga plod rastrojenog uma, bliskog ludilu. Ali i oni su brzo odstupili od takvog zaključka; jasno je da ova knjiga nije napisana za jedan dan ili nedelju ili mesec, nego verovatno godinu, dve ili tri, i nju povezuje to što kroz njeno nehajno izlaganje provejava oprez, dok hvalospevi najvišim vlastima popravljaju zemaljsko ustrojstvo bogobojažljivog autora. Eto zato se po Peterburgu proneo glas da ste Vi ovu knjigu napisali kako biste postali učitelj prestolonaslednikovog sina. A i pre toga je Peterburg imao priliku da se upozna sa sadržajem vašeg pisma Uvarovu (ministar prosvete), gde sa ogorčenjem govorite da vašim delima u Rusiji daju prevratnički smisao, zatim izražavate nezadovoljstvo svojim prethodnim delima i objavljujete da ćete svojim delima biti zadovoljni tek onda kad onaj koji… i tako dalje. A sad sudite sami: imate li pravo da se čudite što Vas je Vaša knjiga u očima publike unizila kao pisca, a još više kao čoveka?
Vi, koliko ja vidim, ne razumete baš najbolje rusku publiku. Njen karakter se određuje stanjem u ruskom društvu u kome se na površini bore i previru sveže snage, ali koje, udavljene teškim gnojem, ne nalaze izlaz i proizvode samo čamotinju, tugu, i apatiju. Samo još u književnosti, uprkos tatarskoj cenzuri, postoji život i kretanje unapred. Eto zašto su pisci kod nas toliko poštovani i zašto je tako lako postići književni uspeh, čak i uz sasvim neznatan talent. Titula pesnika i zvanje književnika odavno su zasenili lažni sjaj epoleta i raznobojnih mundira. I to je razlog što se kod nas opštom pažnjom posebno nagrađuje svaki takozvani liberalni pravac, čak i kad se radi o bednom talentu i što tako ubrzano pada popularnost velikih pesnika koji su se iskreno ili neiskreno stavljali u službu pravoslavlja, samodržavlja i narodnjaštva. Poražavajući primer za to je Puškin, kome je bilo potrebno samo da napiše dve-tri podaničke pesme i da navuče kamer-junkersku livreju da bi ostao bez narodne ljubavi. I Vi se silno varate ako bez sve šale mislite da Vaša knjiga nije propala zbog svog lošeg pravca, nego zbog preoštre istine koju ste vi kao bajagi njome kazali svima i svakome. Recimo da ste tako nešto i mogli da mislite o spisateljskoj bratiji, ali kako je publika mogla da padne u tu kategoriju? Zar joj niste, sa nešto manje oštrine, istine, talenta i gorke pravde, isto to rekli u “Revizoru” i “Mrtvim dušama”. I ona se istinski naljutila na vas do ludila, ali “Revizor” i “Mrtve duše” se nisu od toga srušile i kao vaša poslednja knjiga sramno propale u zemlju. I publika je tu u pravu: u ruskim piscima ona vidi svoje jedine vođe, zaštitnike i spasitelje od mraka samodržavlja, pravoslavlja i narodnjaštva i zato je uvek spremna da piscu oprosti lošu knjigu, ali mu nikada ne oprašta štetnu. To pokazuje koliko u našem društvu postoji, iako tek u zametku, sveže, zdrave svesti i kaže nam da to društvo ima budućnost. Ako volite Rusiju, radujte se zajedno sa mnom propasti vaše knjige!
Ne bez izvesnog osećanja samozadovoljstva, kazaću Vam da mi se čini da ja ponešto poznajem rusku publiku. Vaša knjiga me uplašila zbog mogućnosti rđavog upliva na vlast, na cenzuru, ali ne i na publiku. Kada se po Peterburgu proneo glas da vlast želi da štampa Vašu knjigu u velikom broju primeraka i prodaje je po najnižoj ceni, mnogi moji prijatelji su pali u očajanje; ali ja sam im tada rekao da, bez obzira na sve, knjiga neće imati uspeha i da će je svi ubrzo zaboraviti. I zaista, ona se danas više pamti po člancima o njoj, nego sama po sebi. Da, ruski čovek ima dubok, mada još uvek nerazvijen instinkt za istinu!
Vaš religiozni preobražaj je možda mogao biti i iskren. Ali misao da ćete time pridobiti publiku, krajnje je nečasna. Vremena naivne pobožnosti davno su prošla i za naše društvo. Ono već razume da je svejedno gde se molite i da Hrista u Jerusalimu traže samo oni koji ga nikada nisu nosili u grudima ili, pak, oni koji su ga izgubili. Onaj ko je sposoban da strada pri pogledu na tuđa stradanja, kome je teško da posmatra ugnjetavanje drugih, njemu stranih ljudi – taj nosi Hrista u svojim grudima i nije mu potrebno da ide peške do Jerusalima. Skrušenost koju Vi propovedate kao prvo nije nova, a kao drugo, odlikuje se s jedne strane strahovitom gordošću, a s druge najsramnijim ponižavanjem sopstvenog ljudskog dostojanstva. Misao da se od sebe može napraviti nekakvo apstraktno savršenstvo i uz pomoć skrušenosti uzdigne iznad svih može biti jedino plod gordosti ili ludila i u oba slučaja neizbežno vodi ka licemerju, lažnoj pobožnosti i podvižnosti. I pri tom ste sebi dozvolili da se cinično i ružno izražavate ne samo o drugima (to bi bilo samo nepristojno), nego i o samom sebi – a to je već odvratno, jer, kad čovek udara drugog čoveka po obrazima, onda on izaziva negodovanje, a kada šamara samog sebe, onda izaziva prezrenje. Ne! Vi niste prosvetljeni, vi ste pomračeni. Vi niste razumeli ni duh ni formu današnjeg hrišćanstva. Iz Vaše knjige ne provejava istina hrišćanskog učenja, nego bolesni strah od smrti, đavola i pakla. A kakav Vam je samo jezik, kakve su vam fraze! “Ljudi danas postadoše nitkovi i krpe!” Zar mislite da ovako izgleda biblijsko izražavanje? Velika je istina da čovek koji se ceo prepusti laži ostaje bez uma i talenta! Da u Vašoj knjizi nije napisano Vaše ime i kada bi se iz nje izbacila ona mesta u kojima govorite o sebi kao piscu, ko bi pomislio da je ta naduvena i musava huka reči i fraza izašla ispod pera pisca “Revizora” i “Mrtvih duša”?
Što se mene lično tiče, ponavljam: pogrešili ste što ste moj članak o Vama protumačili kao izraz moje ljutnje zbog toga što ste me prizvali kao jednog od svojih kritičara. Da me je samo to razljutilo, ja bih se samo na to i osvrnuo s ljutnjom, a o svemu ostalom bih govorio mirno i nepristrasno. Inače, tačno je da je Vaša reakcija na Vaše čitaoce dvostruko loša. Razumem da je ponekad neophodno udariti čvrgu glupaku koji me svojim pohvalama i ushićenjem samo čini smešnim, ali je i ta neophodnost teška jer je po ljudskim zakonima nepristojno čak i na lažnu ljubav odgovoriti neprijateljstvom. Ali vi ste imali u vidu ljude, ako ne baš otmenog uma, a ono ne baš ni sasvim glupave. U svom divljenju ti ljudi su vašem delu poklonili mnogo više ushićenih usklika, nego što ste vi njihovom, ali njihovo ushićenje dolazi iz čistog i blagorodnog izvora, pa ne bi bilo uputno da njihovu glavu date opštim i sopstvenim neprijateljima i još ih osudite za nameru da daju nekakav negativan smisao Vašim delima. Vi ste, naravno, to uradili jer ste bili zavedeni glavnom mišlju sopstvene knjige i jer ste bili nesmotreni, a Vjazemski, knez po aristokratskoj pripadnosti i sluga u književnosti, razvio je vašu misao i objavio je o Vašim čitaocima (a izgleda najviše o meni) nešto što je čisto cinkarenje. To je uradio verovatno iz zahvalnosti Vama koji ste njega, lošeg stihoklepca, proizveli u velikog pesnika, a čini se, koliko ja pamtim, zbog njegovog “tromog stiha koji se vuče po zemlji”. Sve to nije dobro!….
Kada bih u potpunosti dao na volju svojim osećanjima, ovo pismo bi se pretvorilo u debelu svesku. Nisam mislio da ću ikada pisati o ovome, iako sam to žarko želeo i iako ste Vi svima dali za pravo da vam pišu bez ustručavanja ako su vođeni jedino istinom. Da živim u Rusiji, to ne bi bilo moguće, jer tamošnji Špekini otvaraju tuđa pisma, ne samo iz ličnog zadovoljstva, nego i radi cinkarenja za potrebe službe. Pošto me je ovog leta tuberkuloza prognala u inostranstvo, N mi je poslao vaše pismo u Salcburg odakle danas putujem sa Anjenkovim u Pariz preko Frankfurta na Majni. Neočekivani prijem Vašeg pisma dao mi je mogućnost da Vam kažem sve što mi je ležalo na duši povodom izlaska Vaše knjige. Ja ne umem da govorim polovično, ja ne umem da se činim nevešt: to nije u mojoj prirodi. Neka mi Vi ili vreme dokažu da sam se prevario u svojim zaključcima i ja ću to prvi priznati, ali se neću pokajati zbog ovoga što sam Vam rekao. Ovde se ne radi o meni ili o Vama, nego o stvari koja je ne samo mnogo veća od mene, nego i od Vas; radi se o istini, o ruskom društvu i Rusiji. I ovim zaključujem: ako ste imali nesreću da se s gordom skrušenošću odreknete svojih istinski velikih dela, sada biste morali da se sa iskrenom skrušenošću odreknete Vaše poslednje knjige i teški greh njenog izlaska u svet iskupite novim delima koja bi ličila na ona prethodna.
Salcburg, 15. jul 1847.
(Prevela Lidija Jelić)