Ponovio je Vučić 2026. govor Miloševića iz 1987. Četiri decenije vrtimo se u krugu jedne iste rečenice – niko ne sme da vas bije. I dobijamo batine. Istina, i mi smo tukli druge, zločinački podmuklo. A batine smo uglavnom dobijali od – nas samih. Nikome, pa ni samom Vučiću, kao da ne pada na pamet: kako to da četiri decenije Srbima mora da se obećava stalno isto – niko vas više neće tući. Četiri decenije, a obećanje još stoji neispunjeno.

Ili mi sve pogrešno razumemo. Možda mi nismo adresati Vučićevog obećanja. Kad kažem mi, mislim na zajednicu koja sebe maglovito shvata kao Srbe. Sasvim je moguće da taj srpski kolektiv nije adresat Vučićevog obećanja. Kad on kaže da više niko neće tući Srbe, možda misli: slušajte vi „drugi“, nema razloga da bijete Srbe, evo ja ću ih tući do iznemoglosti. Kolektivnim jezikom rečeno: Srbi će prebijati Srbe, a drugi sve to treba da gledaju sa strane i da se ne mešaju.

Za Miloševića ne znam, možda je on i mislio ono što je rekao u Kosovu Polju, ali za Vučića sam siguran: kada nam obećava da će nas zaštititi (od drugih), on nam u stvari najavljuje batine. Jeste, nama, Srbima. Je l to onda ono čuveno da Srbi ne mogu da se slože i da sami sebi rade o glavi? I kad kažemo mi Srbi, da li tu računamo i Vučića? Pitanje se, naravno, može i okrenuti, kada kaže Srbi, da li Vučić u Srbe računa i nas? Za nas ne znam, ali za Vučića sam siguran – ne računa nas.

Mi smo njemu isto što i Hrvati, Bošnjaci, Albanci… ili, Vučićevim jezikom – ustaše, balije, šiptari (mora malim slovom, jer je psovka). On na nas gleda kao što je onomad gledao na te „druge“ od kojih je tobože branio nas. A sad smo i mi postali ti „drugi“, dakle oni. Sto naših za jednog njegovog. Tako je računao i tako i dalje računa. Samo, ko smo onda mi, a ko su njegovi? Ako su njegovi Srbi, mi onda nismo. Ako smo mi Srbi, šta su onda oni?

Ili: kada kaže da više niko neće smeti da udari na Srbe, možda on zapravo ni ne misli na nas, jer nas je kao Srbe otpisao, preimenovao. Možda on svojima obećava, sada kada je svima njima kraj blizu, da se ne plaše, da će ih on zaštiti. Samo, zašto je otišao u susednu državu da odande razgovara sa svojima i sa nama i da odande šalje poruke adresatima u Srbiji? Veliki je haos u toj glavi. Nešto drugo je važnije: kada je rekao niko ne sme da vas bije, u Beogradu je dobio batine Stevan Filipović.

Jeste, ceo ovaj „srpski“ uvod je zbog Stevana. Kada Stevana Filipovića tuku usred Beograda, da li ga tuku kao Srbina ili ga tuku Srbi ili Srbi tuku Srbina? Drugim rečima, da li Stevan Filipović ispunjava uslove da bude Srbin? Ako da, ništa od Vučićevog obećanja, ono je palo netom pošto ga je dao. Ako ne, možemo li saznati kriterijume za upisivanje u Srbe? Ili se Vučićevo obećanje ne odnosi za situacije u kojima Srbi prebijaju Srbe? I što sam uopšte navalio na to Srbi, pa Srbi…

Zar Srbija nije država? Zar u Srbiji nema reda i zakona? Zar Srbija nema policiju koja čuva od nasilja sve žitelje Srbije, i ne samo njih nego i sve druge osobe na teritoriji Srbije? Odgovor na sva tri pitanja je, naravno, ne. Srbija je feudalni posed, a moć vlastodršca proteže se koliko mogu da dosegnu njemu lojalni vazali i njihovi kmetovi. Kada Vučić povede (ili pošalje) svoju feudalnu vojsku na teritoriju drugih država (Kosova, Crne Gore ili Bosne, svejedno), on zapravo napada te zemlje i pokušava da preko njihove granice protegne svoju moć.

Srećom, pa te zemlje mogu da se odbrane od tog agresivnog feudalnog (ipak) slabića. Ali, kako mi da se odbranimo? Šta nam kažu prebijanja Vladimira Arsenijevića i Stevana Filipovića? I zar je uopšte važno što su prebijeni baš Arsenijević i Filipović. Za Arsenijevića ne znam, ali za Filipovića sam siguran da oni što su ga tukli nemaju pojma ko je on. Ne žive oni i Filipović u istom univerzumu. Filipović je prebijen kao neprijatelj, kako god da se zove, kao neposlušni podanik… ili kao ustaša, balija, šiptar.

Jer, Srbin, iz ugla režima s Vučićem na čelu može biti samo vazal ili (poslušni) kmet. Svi drugi, izvan tog (poslušničkog) hijerarhijskog lanca naprosto nisu Srbi. Tako je jednostavno. Moramo pamtiti devedesete i stalno se vraćati na njih: za ovaj režim mi smo isto što i ondašnji žitelji Hrvatske, Bosne ili Kosova. Koliko su im onda značili njihovi životi i njihova imovina, toliko im danas znače naši životi i naša imovina. Zato je lako pretući Arsenijevića ili Filipovića ili bilo koga… studentkinju, recimo.

To prebijanje se u očima režima s Vučićem na čelu računa kao sveti patriotizam. A tu je odmah i crkva da osvešta nasilje. Drugim rečima, okupatorska vlast u punom pogonu sa slabom legitimacijskom krinkom u vidu crkve i lažnog, dakle srpskog rodoljublja. Naprosto je fantastično kako su ovdašnji rodoljubi koji se glasno busaju u slobodarske grudi redom svi – dobro, ne baš svi – kapitulirali pred okupatorom i pristali na kolaboraciju.

A kada i studenti, povodom Oluje, ponove imbecilnu nacionalističku mantru, moramo da pamtimo da nam se ne bi ponovilo, morali bi da znaju šta zaista kažu. Jer, nije stvar samo u tome da pamtite zločine nad svojim kolektivom da se oni ne bi ponovili, nego je u tome što odbijate da pamtite zločine vašeg kolektiva nad članovima drugih zajednica, i po analogiji, tako obećavate da ćete ih ponoviti. Stvar je i u tome što kada pamtite samo zločine drugih, odvlačite pažnju od glavnog zločinca.

A glavni zločinac je režim u Srbiji. A pošto smo iz lažno rodoljubivih razloga spremni da to zaboravimo, ne treba da se čudimo što smo sad i mi došli na red kao žrtve, što treba da se spremimo za novu Oluju usred Srbije – to hoću da kažem. Ali, nemojte verovati meni, pitajte svog profesora Stevana Filipovića.

(Peščanik, foto: N1)