Teorijski se možda moglo predvideti ali ni vrsni teoretičari nisu svevideći pa često, i pored metodološke preciznosti, omanu. Maja 2026. godine, postalo je jasno da srpski svet odlazi u prošlost. Tamo gde mu je i mesto. U praksi, uzročno posledični sled koji podrazumeva propast represivnih politika i ideoloških konstrukata, često se manifestuje kao događaj „preko noći“, kao uplitanje više sile – Deus ex machina – posle čije intervencije više ništa ne može da ostane isto. Ovaj preokret u utisku dogodio se upravo 21. maja, kada su građani Crne Gore masovno, na ulicama svojih gradova, proslavljali Dan nezavisnosti, dan kada su rekli „ne“ asilimilatorskim i militantno-nacionalističkim politikama devedesetih i dan kada su rekli „da“ nezavisnoj, građanskoj i multikulturalnoj Crnoj Gori.

Preokret u utisku događao se i tokom poslednjih godinu i po dana u Srbiji, u scenama borbe novopazarskih studenata za slobodnu Srbiju i međusobne podrške koju su razmenjivali sa studentima drugih univerziteta u Srbiji, kao i masovnoj podršci građana. Tada su studenti konačno rekli veliko NE, činilo se beskrajnom, nizu indukovanih međuetničkih i međukonfesionalnih konflikata i mržnji, tog nezamenljivog pogonskog goriva populističke, pseudopatriotske mašinerije.

Na pitanje kako je propao ideološki konstrukt poslednjeg autokratskog režima u Srbiji eufemistički varljivo nazvan srpski svet, moglo bi se odgovarati iscrpnim i dugim analizama ali i svedenim i jednostavnim (a tačnim) odgovorom. Recimo onim koji glasi –indukovana mržnja vratila se onima koji su je sejali i više ne radi.

Crno-propagandne intervencije u tvorenje paralelne realnosti, mahnito sejane preko prorežimskih televizija i tabloida, opskurnih portala i GONGO organizacija, veći deo građana prepoznao je upravo onako kako je i trebalo – kao očajnički pokušaj režima da proizvodnjom teorija zavera, imenovanjem spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, brutalnim stigmatizacijama i deformisanjem istine do apsurda, obezbedi sebi opstanak ili bar produžetak vlasti.

Iako je svakako mudro zadržati oprez, bilo bi korisno prepoznati i imenovati period entropije iluzija i masovnih političkih hipnoza koje je režim u Srbiji produkovao od devedesetih do danas i projektovao na susedne zemlje. Uprkos tome što izgleda gotovo neverovatno da je koncept Velike Srbije iz devedesetih, nakon toliko ljudskih žrtava koje je proizvela njegova populističko pseudo-patriotska (u osnovi profitabilna) matrica, živeo duže od 40 godina, garanti ove ukorenjenosti bili su, zapravo, vidljivi svuda oko nas i nalazili su se u činjenici da su neki protagonisti tadašnjeg režima, njegovog vidljivog i manje vidljivog dela – ostali isti. I sa istom namerom.

Zbog toga bi, u cilju rekonstrukcije i dekontrukcije ovog fenomena, bilo važno da se podsetimo nekih činjenica. U izveštaju, koji je na zahtev Tužilaštva međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, sastavio Renu de La Brose, redovni profesor na Univerzitetu u Remsu, naslovljen kao – Politička propaganda i projekat Svi srbi u jednoj državi: posledice instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe, autor precizno prepoznaje da je Slobodan Milošević „svesno koristio i kontrolisao medije za nametanje lajtmotiva nacionalističke propagande kako bi u očima građana opravdao stvaranje države unutar čijih bi granica živeli svi Srbi, ali i ojačao sopstvenu vlast“.

Sa ciljem da propaganda distribuirana putem štampe i audio-vizuelnih medija dosegne punu efikasnost „Milošević se lični pobrinuo za kontrolu nad stredstvima javnog informisanja, ograničio slobodu reči postojećim nezavisnim medijima – onemogućavajući ih na sve načine da informišu građane – i budno pazio na to da se novinari drže zvanične linije i prihvataju ideje i program vlasti: ukratko, da poštuju nametnutu disciplinu“. I tada su mediji bili pretvoreni u isključivo propagandna sredstva posvećena ciljevima političkih elita.

Pišući o propagandnom učinku političkog koncepta Svi Srbi u jednoj državi, autor izveštaja podsetio je da su pod kontrolom Miloševića i njegove partije upravo mediji dobili zadatak da poseju otrov mržnje i straha među građane srpske nacionalnosti, koje je propaganda prikazivala kao neposredno i „u samom svom biću“, ugrožene drugim manjinskim nacionalnostima.

Da bi ovo ostvario, Miloševićev režim je pribegao klasičnim principima propagande: simplifikaciji (kratkim i lako razumljivim formulacijama, svojevrsnim sažecima političkog programa koje će masa lako moći da usvoji i zapamti); projektovanjem sopstvenih nedostataka na druge (pripisivanju neprijatelju želje da učini upravo ono što je bila namera režima); instrumentalizaciji vesti u sopstvenu korist (s ciljem da se manipulativno usmerava stav javnog mnjenja); upornom ponavljanju poruka (sistematsko ponavljanje jedne ili više glavnih tema i stalno vraćanje na njih, s ciljem da se ostavi „neizbrisiv trag u glavama ljudi“); oslanjanjem na mitove i istoriju (posezanje za mitologijom i kolektivnim svesnim ili nesvesnim osećanjima, animozitetima i istorijskim predrasudama); izgradnji nacionalnog konsenzusa (s ciljem da se među stanovništvom razvije osećanje jednodušnosti), kao i navođenju na raskrinkavanje „izdajnika“ koji „zajedničku stvar“ dovode u sumnju ili joj se suprotstavljaju.

Zbog svega toga, masovno proslavljanje Dana nezavisnosti u Crnoj Gori ima veći značaj nego što se to može zaključiti na prvi pogled. Ono predstavlja, reklo bi se konačni, simbolični i stvarni, izlazak iz stanja hipnoze u kojoj je bio ne samo region Zapadnog Balkana već i sama Srbija. Otuda i (ne)očekivane nervozne reakcije trenutnog režima u Srbiji. Reakcije koje počivaju na saznanju majstora propagande da se (u ovom slučaju za njih katastrofični) događaji brzo re-normalizuju i postaju deo političke svakodnevnice.

Ako je to objašnjavalo dugovečnost Miloševićeve propagande i vezu sa trenutnim režimom u Srbiji, onda važi i u suprotnom smeru. Drugim rečima, kada jedna zajednica javno i ubedljivo iznese sopstvenu interpretaciju određenih događaja, to postaje realna politička činjenica. Dosadašnji pasivni objekti političko-istorijskih interpretacija, potvrdili su svoju aktivnu poziciju u konstituisanju svoje političke realnosti. I pokazali da ne postoje bilo kakvi „privilegovani nosioci logike istorije“. Odnosno, da su konstrukcija i dekonstrukcija dve strane – iste stvari.

(Antena M, foto: ustupljena fotografija)