Dok je predsednik naše Republike u Kini, a naprednjaci sa divljenjem mlate po Kineskom zidu i Muzeju Komunističke partije, postavlja se sledeće pitanje: Šta su nama Kinezi i Narodna republika Kina? „Budućnost u koju verujemo“ dok se Evropa šatro raspada, a mi navijamo za to?

Jeftine „kineske prodavnice“ sa robom sumnjivog kvaliteta, ali i prodavcima sa zavidnim poznavanjem srpskog jezika? Ili pak industrijska velesila u koju mnogi naši sugrađani odlaze na rad i život, baš kao što i Kinezi dolaze ovamo da rudare, asfaltiraju i prave nadstrešnice preko korumpiranih srbijanskih podizvođača? Za zapadnu imaginaciju, Kina je stolećima služila jedino kao klasični i paradigmatični „Drugi“, posebno u situacijama kada je Zapad nastojao da (re)definiše samoga sebe. Realno zapuštena Evropa srednjeg veka nekada se divila kineskoj svili i porcelanu, a danas kineskom robotu i samovozećem autu.

U tom smislu, zapadni pogled na Kinu kroz medije i istoriju misli o društvu, zapravo ne otkriva priču o Kini, već o nama samima. O slici našeg sopstvenog, a ne nekog (do nedavno) dalekog, istočnog sveta.

Naime, identitet se ne stvara samo u odnosu na ono sa čim se povezujemo, nego i u poređenju sa drugim „dalekim“ grupama. Prilikom tog procesa, sebe najčešće shvatamo kao da pripadamo superiornijoj grupi i poredimo se sa negativno vrednovanim grupama. Na primer, evropski identitet je u mnogome građen i kontrastiranjem „Afrikancima“ kao prototipskim primerom necivilizovanih, divljačkih, lenjih, nasilnih i seksualno promiskuitetnih naroda.

Ovo su bile antiteze poretku, razumu, moralnim standardima, disciplini, samokontroli i seksualnoj uzdržanosti, a koje su Evropljani (ne)vešto i krajnje rasistički pripisivali samima sebi. I zato je „Drugi“ veoma značajan entitet ili figura u ljudskoj istoriji. Stvaranje Drugog (alteritet ili odrugačenje) je važan proces u formiranju identiteta, ali i važna reakcija na pretnje. Pod „Drugim“ ili „Drugima“ obično se misli na grupe koje nemaju moć u nekom društvu, koje su drugačije od većine, kao i na razne „strance“ u našem društvu. Nešto detaljnije opisano, stvaranje Drugog može da se odvija preko nekoliko strategija.

Prvo, homogenizacija, kao svođenje individualnih karakteristika na stereotipni opis, čime se pripadnici neke grupe predstavljaju kao da su isti, brisanjem individualnih razlika („Svi Kinezi su isti“, „Svi Kinezi liče jedni na druge“). U principu, radi se o redukciji kompleksnih identiteta na jednostavne stereotipe, čime se olakšava distanciranje od neke grupe ili njeno odbacivanje.

Drugo, pejoracija, kao proces pripisivanja negativnih kvaliteta ili stereotipa grupi ili individui, čime se umanjuje njena vrednost. Sa Drugim se najčešće povezuju uvredljivi termini i nepoželjne karakteristike, čime ta osoba ili grupa lako postaje (moralno) inferiorna („Svi Kinezi su poslušni i opsednuti novcem“).

Treće, potiskivanje i ućutkivanje, kao procesi kojima društvo ograničava vidljivost određenim grupama ili putem aktivne cenzure ili zapostavljanja i ignorisanja („Kinezi treba da ostanu tamo gde jesu“). Četvrto, prikazivanje svojevrsnog „liberalizma“, kao strategija kojom društvo prikazuje da podržava ili toleriše marginalizovane grupe, često pod izgovorom naprednosti ili inkluzije, ali samo u vrlo uskim granicama („Kinezi su drugačiji, pa ih valja poštovati“). Ova tolerancija je često uslovna i strogo kontrolisana, čime se stvara iluzija otvorenosti, dok se održavaju postojeće predrasude. Najzad, podmetanje tolerancije, kao način kontrolisanja i održanja postojećih odnosa moći („Kinezi su zanimljivi i egzotični“, „Kineskinje su uzbudljive i seksi“).

Umesto iskrenog prihvatanja podmeće se svetonazor koji omogućava dominantnim grupama da „tolerišu“ određene grupe ili pojedince, dok ih zapravo i dalje posmatraju kao autsajdere i održavaju (moralnu) nadmoć.

Zvuči poznato? U Srbiji ili našoj nenarodnoj Republici, Kinezi se neretko percipiraju ovako. Kao (1) vredni i neumorni radnici koji su marljivi, tihi i posvećeni rmbačenju, ali i koji (2) prodaju jeftinu robu, odnosno nekvalitetnu garderobu, igračke, elektroniku, drangulije i džidžabidže. Posmatraju se kao (3) preterano zatvoreni u svojoj zajednici, bez nuđenja alternative ili inkluzije. Naravno, (4) „Svi Kinezi liče jedni na druge“ i „ne mogu se razlikovati jedni od drugih“, što je rasistički i vicoliki stereotip. Zatim, kineska kuhinja istovremeno se prikazuje i kao egzotična i kao odvratna jer (5) „u Kini jedu pse“ (mačke, slepe miševe…), što je zasnovano na medijskim mitovima i golom neznanju.

Naravno, za razne ekološke ustanike, (6) Kinezi „kupuju sve u Srbiji“ što je izraz „tihe kolonizacije“ putem velikih i koruptivnih infrastrukturnih projekata. I što je takođe stvar duge tradicije narativa o „pretnji sa Istoka“ na Zapadu još od 19. veka. Najzad, (7) Kinezi su „uvek nasmejani“ (što aludira na kulturne razlike u izražavanju i komunikaciji) i krajnje „disciplinovani i poslušni“ istovremeno, što se pripisuje kineskom „mentalitetu“ u kontrastu sa srpskom spontanijom i „opuštenijom“ kulturom. Konačno, da li bismo udali ćerku za Kineza i zašto ne? I „gde se svi ti Kinezi sahranjuju“, dođavola?

A koncept „Drugog“ ili „drugosti“ zapravo predstavlja konstitutivnu sliku samih sebe. Drugost po definiciji govori o sopstvenom identitetu, putem antiteze ili naličja onoga što mislimo o sebi. Poreklo ove ideje može se pronaći kod Hegela i Fihtea, ali je istinski konceptualizovano kod Huserla i Sartra (pri čemu je i Sartrova partnerka Simon de Bovoar govorila o drugosti žena, kao „Drugog pola“). Ove ideje su dalje, svaki na svoj način, razvijali i Lakan, i Fuko, i Derida, a postao je istaknut u tzv. orijentalnim i postkolonijalnim studijama, pod uticajem Edvarda Saida.

Naprosto, predstava jedne zemlje ili nacije je složena slika u koju njen autor unosi sopstvene opsesije, zajedno sa opsesijama epohe u kojoj živi. A upravo o tim „sopstvenim opsesijama“ i „opsesijama epohe“ se radi u odnosu Zapada (pa i Srbije) prema Kini. Dakle, šta je „Nama“ Kina? Onaj paradigmatični Drugi. Na primer, za Voltera koji se u Francuskoj opsesivno borio protiv verskog mračnjaštva, Kina je bila antipod takvom stanju i samim tim uzor sekularne racionalnosti. Prema Adamu Smitu, koji piše tokom vrhunca Industrijske revolucije u Engleskoj i Škotskoj (opsesija epohe), Kina je bila antipod tom kontekstu – primer ekonomske stagnacije. I obrnuto, kada Evropa kuburi sa industrijom. Za Hegela, u herojskom dobu Napoleonskih ratova, Kina je bila zemlja bez heroja poput Napoleona, bez revolucija, bez napretka i bez istorije. I tako dalje, sve do opsesivnog Vučića i njegovih što mahnito škljocaju selfije.

I kada vidimo Kinu kao naprednu, moćnu i miroljubivu (sinofilija), i kada vidimo Kinu kao zaostalu i preteću (sinofobija) – zapravo vidimo sami sebe kao zaostale ili kao napredne, preteće ili miroljubive. Dok usput pojma nemamo. Kina je Doktor Džekil ako sebe vidimo kao Mister Hajda, odnosno Mister Hajd, ako sebe smatramo za Doktora Džekila, zavisi na koju smo nogu ustali jutros. A takva logika samo ohrabruje naše pogrešne pretpostavke i percepcije o Kini.

Ona se zapravo ne bavi Kinom, već predstavlja projekciju onoga kako vidimo sebe, onoga šta mi jesmo – pošto se Kina i Kinezi slikaju kao nešto što mi nismo. Pa, diveći se Kinezima i Kini, indirektno preziremo nas. Drugim rečima, vekovima smo slikali Kinu kao bogatu ili kao siromašnu, kao sujevernu ili kao racionalnu, kao varvarsku ili kao civilizovanu, kao pasivnu ili kao ratobornu.

A time smo pričali priču jedino o samima sebi i svom identitetu, kreirajući sliku Kine kao našeg sopstvenog mitskog opozita. Pa i danas, kada govorimo o Kini u smislu njenog impresivnog ekonomskog uspeha i svetske dominacije koja je iza ćoška – mi zapravo izražavamo skepsu i strahove prema uspehu Zapada. Predsednikova i naprednjačka naprasna sinofilija zato je samo jeftina zapadofobija i ništa više. I tako je valja čitati i razumeti.

(Danas, foto: Autonomija)