Već više od tri decenije, Evropska unija usavršava jednu političku veštinu više nego bilo koju drugu: sposobnost da Zapadnom Balkanu obeća sve, a isporuči skoro ništa. To je majstorski kurs iz strateške dvosmislenosti, upakovan u birokratsku ljubaznost i izveden potpuno ozbiljno. A možda nigde kredibilitet EU nije toliko stradao kao u načinu na koji tretira region kojem je nekada jasno, glasno i više puta poručila: vi pripadate Evropi.

Ali umesto da otvori vrata, EU je decenijama samo premeštala nameštaj u hodniku.

Počnimo od početka — ili, bolje rečeno, od prvog „degradiranja“. Kada je Zapadni Balkan očekivao isti put ka pristupanju kakav su imale ranije runde proširenja, EU mu je ponudila Sporazume o stabilizaciji i pridruživanju: ne mapu puta koju su drugi imali, već lakšu, nejasniju, uslovniju verziju evropske integracije. Politički ekvivalent rečenice: „Možete da sedite sa nama… ali ne za pravim stolom.“

A baš kada je region pomislio da su pravila bar jasna, Brisel ih je opet promenio. EU je predstavila novu metodologiju proširenja, uvodeći poglavlja o vladavini prava koja se otvaraju na samom početku i ostaju otvorena do kraja — sistem koji je prvi put primenjen na Crnu Goru. A čim se Crna Gora prilagodila ovom unapređenom setu obruča kroz koje treba preskakati, EU je metodologiju ponovo revidirala, dodatno je pooštravajući i komplikujući. Nova struktura, novi klasteri — jer ništa ne kaže „dobrodošli“ kao stalno menjanje prijemnog ispita dok kandidat već sedi u hodniku.

Zatim je stigla izjava koja je označila eru hladnih vetrova u procesu proširenja: čuvena poruka Žan-Kloda Junkera da „tokom mog mandata neće biti proširenja“. I to nije rečeno u trenutku stagnacije. Ne — stiglo je jedva dve godine nakon što je Crna Gora otvorila pristupne pregovore, praktično osuđujući najnaprednijeg kandidata na najduže pregovore u istoriji EU proširenja. Zamislite da trčite maraton i da vam usred trke kažu da će ciljna linija biti pomerena na neodređeno, jer je organizator umoran.

Tu je bila i omiljena balkanska strategija EU (i danas u primeni): hranite autokrate. Naravno — sve u ime „stabilnosti“. Godinama je Brisel tolerisao lidere koji su urušavali institucije, pretili građanskim slobodama i potkopavali vrednosti koje samu Uniju definišu. Sve zato što su predvidljivi autokrati bili poželjniji od nepredvidljivih tranzicija. Stabilnost je bila valuta — demokratija kolateralna šteta.

A svaki put kad se region žalio na tempo integracija, EU je nudila isto opravdanje: „Moramo se reformisati pre nego što se proširimo.“ Lepo zvuči — osim što se EU „reformiše“ još od Mastrihta 1992.

Zatim je stigao veliki gest: 2025. kao moguća godina pristupanja Crne Gore i Srbije. Sećate se toga? Godina predstavljena kao svetionik — da bi EU potom glumila da to nikada nije rekla. Kada je došao trenutak stvarne provere, svetionik je jednostavno utihnuo.

Kao da to nije bilo dovoljno, Brisel je pokrenuo Berlinski proces, upakovao ga u elegantan jezik i ostavio Zapadni Balkan da godinama nagađa da li je to odskočna daska ka članstvu ili utešna nagrada. Spojler: više je ličilo na ovo drugo.

Onda je došla saga sa promenom imena. Severna Makedonija je uradila nezamislivo — promenila svoje ustavno ime u istorijskom kompromisu kako bi otvorila pregovore. Šta je EU uradila? Okrenula se, zažmurila i dozvolila da bilateralni sporovi ponovo blokiraju proces. Da postoji diplomatska mera za lojalnost, ovo bi bilo izdaja ispisana velikim slovima.

Dodajmo tome i zagonetnu odluku EU da jednako tretira zemlje koje u potpunosti usklađuju svoju spoljnu politiku sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom (CFSP) i one koje to ne čine. Poruka Zapadnom Balkanu? „Vaša lojalnost ne znači ništa. Posvećenost ne znači ništa. Rezultati ne znače ništa.“

A šlag na torti bila je „Growth Plan“ posle početka rata u Ukrajini — dokument toliko politički prazan da se moglo zapitati da li se iko u Briselu seća 2022. godine kao trenutka kada bi integracija Zapadnog Balkana (pa makar i bez prava glasa) bila strateški briljantna. Umesto toga, EU je proizvela plan sa brojevima, ali bez vizije.

Ako je neko tražio dodatni dokaz konfuzije, nedavno ga je isporučio komesar za proširenje — u jednom dahu. Crna Gora je „na putu da zatvori sva pregovaračka poglavlja do kraja 2026“, rekla je. A zatim dodala da EU razmatra model integracije sa „probacionim periodom“ i bez prava glasa, bez objašnjenja na koga bi se to odnosilo. Dakle, po toj logici, zemlja koja ispuni sve uslove za puno članstvo… ne bi bila punopravna članica. Brisel izmišlja nove nivoe paradoksa.

Budimo iskreni: nijedan od ovih koraka ne bi nužno bio fatalan da su bili praćeni konkretnim delima, jasnim rokovima i pravom političkom voljom. Umesto toga, dobili smo dezorijentaciju, stagnaciju i region zarobljen u čekaonici bez sata na zidu.

Godine su izgubljene. Ne — decenije. Dvadeset dve godine od solunskog obećanja, a Zapadni Balkan i dalje kruži oko EU kao satelit koji niko ne želi da spusti na zemlju.

I dolazimo do danas. Rešenje nije još jedan „model“, još jedan „okvir“, još jedan „pretpristupni prostor“, još jedno „probno članstvo“ ili kako god to Brisel sledeće kreativno nazove. Pogotovo ne reforme koje će trajati nepoznat broj godina i zahtevati promene ugovora EU koje niko ne želi da otvori. Svaki novi model samo je novo oruđe za politizaciju i veto.

Postoji samo jedan kredibilan put: pristupni ugovor. Ako EU zaista želi uspešnu priču — pravu, opipljivu evropsku uspešnu priču — ona već stoji pravo pred njom. Počnite od Crne Gore: predvodnice, najnaprednije države, one koja je podnela najveći teret i najviše isporučila. Zaključite njen pristup, obezbedite ga klauzulama zaštite ako želite, i zatim primenite isti jasan, meritokratski redosled na svaku sledeću zemlju. Tako se vraća kredibilitet, obnavlja zamah i dokazuje da evropska reč i dalje nešto znači.

Dosta polu-članstava. Dosta čekaonica. Dosta toga da Zapadni Balkan bude evropska periferija — po drugi put. Ako EU želi stratešku autonomiju, politički kredibilitet i moralnu doslednost, ne sme sebi da dozvoli još jednu izdaju Zapadnog Balkana.

(biepag.eu/foto: gov.me)