Višemesečni protesti studenata i građana protiv mafijaške – ili banditske, kako vam draže – vlasti, svetlo je koje budi nadu da je izlazak Srbije iz agonije moguć. Masovnost pobune, njezina rasprostranjenost na bezmalo celu teritoriju države – i na hronično zapostavljene slabo razvijene i još slabije informisane periferijske sredine u kojima je građanska pobuna do skoro bila nezamisliva – stvaraju uslove oslobađanja društva iz kandži sverazarajuće radikalštine koja proizvodi zlo. Vanredni parlamentarni izbori – još bolje, izbori na svim nivoima vlasti u iole pristojnijim izbornim uslovima – svakako su najrazumniji način da Srbija krene u vapijuće potrebnu obnovu razorenog društva i normalnog života (u Srbiji, posledično i u regionu). U tom smislu su masovnost, energija i dugotrajnost pobune nezaobilazni imperativ osvešćenih građana, pred koje režim pored ogoljene represije postavlja mnogobrojne zamke da pobunu razbije. Služi se svim sredstvima – udbaškim podmetačinama i danonoćnim huškačko-klevetničkom kampanjama – da pobunu iznutra razara, da je obesmisli.

Suočen sa režimskim nasrtajima, pobunjeni studentsko-građanski front mora ostati ujedinjen bez obzira što su u njemu akteri različitih svetonazorskih, ideoloških i političkih uverenja. Prioritetni cilj pobune mora biti oslobađanje od upropastiteljskog režima, potom stvaranje uslova za zaista slobodne izbore ideološki i politički diferenciranog društva. Zbog tog imperativnog sleda događanja ne treba suviše kritično gledati na ideološke razlike u pobunjenim masama, jer u postojećim okolnostima ’traženje dlake u jajetu’ u protestnim talasima ide na ruku banditima na vlasti. Ipak, neke pojave treba dobronamerno komentarisati.

Logično je što su studenti na početku pobune rezolutno zahtevali da se svetonazorske i ideološke razlike – koje dakako prirodno među njima postoje – ostave po strani i da se insistira na ispunjavanju jasno postavljenih zahteva režimu vezanih za utvrđivanje odgovornost za koruptivno ubistvo građana pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice. Studenti nisu tražili ni smenu režima, još manje rušenje ustavnog poretka. Tražili su da zarobljene institucije – servisi građana – obavljaju ustavom i zakonima utvrđene poslove.

Da bi sačuvali jedinstvo i uvećali protestnu energiju, na početnim protestima sem državnih – kasnije i fakultetskih, odnosno univerzitetskih – nisu se mogle videti nikakve druge zastave koje su pokazivale raličite stranačke i ideološke opredeljenosti. Toga su se pridržavali i protesti građana, što je doprinelo masovnosti skupova usmerenih na obaranje pljačkaškog režima. I među studentima, i među pobunjenim građanima ideološke i političke razlike ostavljene su po strani. To je ključni razlog uspešnosti studentsko-građanske pobune.

Vremenom su se na protestnim skupovima i pešačkim turama studenata po Srbiji počele pojavljivati mimo državnih i druge zastave. I ikone, kokarde i krstovi. Upliv desnih svetonazora postao je vidljiv. Nije poznato jesu li taj upliv ignorisali studentski plenumi, tek valja spomenuti da prisustvo zastava EU nije bilo dozvoljeno. Koliko je autoru ovog teksta poznato, zastave EU nisu bile viđene ni na jednom protetsnom skupu. Kad su se prvi i jedini put pojavile na protestnom skupu kod železničke stanice u Novom Sadu, oni koji su ih doneli – na početku skupa – udaljeni su sa skupa, odnosno prisiljeni su da zastave uklone. Tako se došlo u situaciju da su simboli uglavnom desnih ideologija na neki način na skupovima postepeno legalizovani i normalizovani, dok simboli proevropskih liberalno levih ideologija nisu imali to pravo. Stekao se utisak da se niko nije ni usudio – da ne narušava preko potrebno jedinstvo u pobuni – da donosi te zastave i levoliberalnu heraldiku. Krstovi, ikone, kokarde, prećutno može, proevropske zastave i simboli ne mogu. Ali, hajde, de, daj da se oko toga ne pravi problem. U nameri da se rešimo bezočnog režima neke stvari – jednostrano isticanje ideoloških i svetonazorskih razlika – nisu komentarisane dok se režim ne obori. Oni koji su nedoslednost na štetu građansko-levih vrednosti uviđali, nisu je javno kmentarisali. Svaki kritički osvrt na ikonografiju pobune, njezinih javnih manifestacija, režim brutalno koristi za pokušaje unutrašnjeg razaranja protesta, pa se o tome sa levo-liberalne proevropske strane ćutalo i ćuti.

Upliv desničarskih ideja postao je mnogo vidljiviji na vidovdanskom protestu koji su organizovali studenti, kad su istakli politički zahtev – raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Sa govornice su se čule desničarske ideje (čast manjem broju govornika koji su se klonili ideoloških poruka, koji su govorili o nužnosti političkih promena u Srbiji). Treba li reći da su desničarske poruke – ili prećutati –izazvale nelagodu kod dobrog broja opziciono opredeljenih građana? Obraćanje nekih govornika na tom skupu (čudan izbor nekih govornika), registrovano je na ne malo međunarodnih adresa. Neke od njih su to protumačile kao neočekivano skretanja studentske pobune ka nacionalizmu. Kod domaćih zagovornika proevropskih levoliberalnih vrednosti desničarski govori izazvali su zebnju i negodovanje. To je na vidovdanski skup bacilo senku, koja u svakom slučaju ne ide u prilog očuvanja jedinstvenog pobunjeničkog fronta.

Sličnu nelagodu izazvalo je i desničarsko istupanje na daleko manjem postvidovdanskom protestnom skupu građana – na ’kružnom toku’ na putu između Stare i Nove Pazove – kad je jedan od govornika (nejasno po kom kriterijumu pozvan da govori Vladimir Pavićević, smutan politikant učesnik litijaškog rušenja vlasti u Crnoj Gori avgusta 2020.) koji je prisutnim građanima vatreno prenosio podršku vladike Mitropolije crnogorsko- primorske Joanikija koji slavi četništvo i izvikane pevačice Danice Crnogorčević, zvezde kleronacionalista. Što je mnogo, mnogo je.

Ne treba ignorisati opasnost za očuvanje fundamentalno važnog jedinstvenog fronta pobunjenih studenata i građana sa bilo koje strane opasnost dolazila. Pa ni opasnost od ’desnih skretanja’. Relativizacija te opasnosti pod opaskom da je sve je to ’patriotizam’ je besmislena. Zar patriotizam nije i zalaganje i za evropske vrednosti, koje se po nekoj prećutnoj saglasnosti simbolima i verbalnim istupima ne mogu javno manifestovati?

Situacija sa različitim ideološkim i svetonazorskim pozicijama u protestnom talasu nije toliko dramatična, ali se ne može ni ignorisati, jer – nemojmo se praviti naivni – narušava jedinstveni front pobune.

Šta je rešenje?

Rešenje je da se ideološke i svetonazorske razlike među pobunjenim studentima i građanima ostave po strani, a da se svetonazorskim i ideološkim razlikama građani vrate nakon obaranja režima koji svim građanima pije krv. Režim slavi kad se razlike manifestuju i koristi ih da razbije proteste. Posle obaranja režima i stvaranja uslova za zaista slobodne izbore, neka svako sa svojim nazorima izlazi pred građane, pa neka građani odlučuju kome će poklanjati poverenje.

(Autonomija)