Povodom ovogodišnje proslave 27. januara koji se u obrazovnim institucijama obeležava kao “Sveti Sava – školska slava” pokrenuta su mnogobrojna pitanja. Neuspeli pokušaj direktorke Osnovne škole “Aleksa Šantić” u Sečnju da spreči dolazak sveštenika u školu kako bi, u okviru proslave, obavio verski obred izazvao je veliku pažnju u javnosti i ponovo stavio na dnevni red sekularnost države Srbije. Da li je Srbija sekularna država samo na papiru, da li treba odvojiti državne ustanove od religije, da li su nepisani zakoni jači od Ustava, da li SPC ima preveliki uticaj na društvo – to su neka od pitanja koja su se ponovo dobila na aktuelnosti.

U celoj ujdurmi oko proslave Savindana preskočeno je jedno pitanje: Zašto je uopšte Sveti Sava izabran za patrona prosvete? Otkud to da je od svih ličnosti iz srpske istorije baš Rastko Nemanjić odabran kao simbol prosvete i prosvećenosti? Značajnu ulogu Svetog Save u istoriji niko ne spori. Kao što reče istoričar Milivoj Bešlin: “Za svoje vreme Sava Nemanjić je bio i moderan i pragmatičan i političan. Razumeo je vreme, shvatao međunarodni kontekst, delovao čak i revolucionarno, rušeći ustaljene principe i same crkvene kanone. Drugačije ne bi izborio autonomiju za srpsku crkvu (1219) koju je, destruirajući i dogme i pravila, mimo volje nadležnog (ohridskog) arhiepiskopa Dimitrija Homatijana, izdvojio iz zakonite crkvene oblasti”.

Pobrkani pojmovi

Međutim, u srpskoj javnosti Sveti Sava slovi i kao prvi srpski prosvetitelj i osnivač školstva u Srbiji. Reklo bi se da je tu reč o zabuni, prevashodno terminološkoj, nastaloj usled projektovanja savremenih shvatanja na davno prošlo feudalno doba. Naime, reči “prosvećivanje” i “prosvetiteljstvo” danas nemaju isto značenje kao pre osam vekova. O tome su pisali istoričari, na primer Sima Ćirković u tekstu Problemi biografije Svetog Save, koji je objavljen u zborniku radova sa međunarodnog naučnog skupa Sava Nemanjić – Sveti Sava. Istorija i predanje, održanog 1976. godine.

Ćirković piše da se pod prosvetiteljstvom u srednjem veku podrazumevalo “prosvećivanje u veri, širenje svetlosti vere, omogućavanje ljudima da izađu iz tame, da progledaju prihvativši hrišćansku veru i hrišćanski način života”. Nesporazum nastaje u XIX i XX veku, kada su mnogi autori pobrkali srednjovekovni pojam prosvećenosti sa “idealom laičke prosvećenosti”. Taj ideal se oštro suprotstavljao upravo klerikalnim idejama, njegova bitna obeležja su “širenje svetovne nauke i aktivna borba protiv mraka, neznanja i zaostalosti, kakvo je, po shvatanjima zastupnika ove prosvećenosti, održavala upravo hrišćanska crkva”.

Priča o Svetom Savi kao osnivaču školstva takođe nije baš tačna. U feudalnoj epohi nije bilo škola u današnjem smislu te reči, postojali su centri pismenosti u manastirima, ali to nema veze sa današnjim obrazovnim sistemom u Srbiji, nema ni govora o nekakvom kontinuitetu. Savindan je proglašen školskom slavom u XIX veku, 1840. godine, praznik je ukinut posle Drugog svetskog rata, da bi bio obnovljen 1990. godine, nakon rušenja socijalizma, bez ikakve rasprave ili preispitivanja. Bilo je to vreme velikog povratka crkve u sve društvene i političke tokove, pa se vraćanje ovog praznika nametnulo kao samorazumljivo i neupitno. Ako je već uvođen školski praznik, bilo je logično da on pripadne jednoj drugoj značajnoj ličnosti iz srpske istorije – Dositeju Obradoviću.

Naučiti Srbe da smiju slobodno misliti

Dositej je bio prvi srpski prosvetitelj, u modernom značenju te reči, prvi ministar prosvete u srpskoj državi, “popečitelj prosveščenija narodnjega”, kako se tada govorilo. Osnovao je Veliku školu i Bogosloviju u Beogradu, pokrenuo osnivanje škola po ustaničkoj Srbiji i udario temelje savremenom obrazovanju u našoj zemlji. Uprkos svemu tome, nikom nije palo na pamet 1990. godine da Dositeja proslavlja kao simbol obrazovanja i prosvete, a ni u međuvremenu se ništa nije promenilo.

Nije Dositej zaboravljen, njegovo ime nose mnoge srpske škole, njegova dela su u školskom programu, ali od njegovih ideja nije se mnogo toga primilo u našem društvu. Dositejeve prosvetiteljske ideje u današnjoj Srbiji zvuče subverzivno, jeretički, pa čak i opasno po vladajući politički, ideološki i društveni poredak. Možda uopšte nije slučajno što se Dositeju ne poklanja pažnju kakvu je svojim književnim delom i društvenim angažmanom zaslužio.

“Veliki vojnik razuma, prosvetitelj-racionalista”, “posvađan sa neznanjem”, kako o Dositeju piše Radomir Konstantinović, posvetio je svoj život suzbijanju mraka i osvajanju svetlosti istine, za sebe i za druge, za svoj narod, ali i za ceo rod čovečanski. Kako piše Jovan Skerlić, “jedan od glavnih zadataka, najpreči koji je Dositej sebi postavio, jeste naučiti Srbe da smeju slobodno misliti”. Njegov cilj je bio, kako sam Dositej kaže, “da moji jedinoplemeni usude se sverh svake stvari slobodno misliti i sve što čuju da sude i rasuždavaju”.

Protiv pljesnivih i zahrđalih običaja

Čoveku je data “bogodana sloboda uma”, božanska iskra koja ga vodi saznanju i životu koji je usklađen sa istinom. “Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj. Sav svet da ti reče da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu”, tako je govorio Dositej, pozivajući svoje saplemenike da koriste božanski dar razuma, da ništa ne prihvataju zdravo za gotovo, već da se neumereno odaju veštini koju danas nazivamo kritičkim mišljenjem. Saznanje nije cilj samo sebi, već svoj smisao nalazi u praktičnoj primeni. Skerlić ovako tumači Dositeja: “Nauka je samo jedno sredstvo, a cilj je njen podići ljude do duhovne slobode i moralnog savršenstva”.

Zato su obrazovanje, vaspitanje i pedagoški rad od najvećeg značaja za ljudski rod. U autobiografskom delu Život i priključenija Dositej piše: “Vospitanije mladosti [jeste] stvar najnužnija i najpoleznija človeku na svetu, budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno, i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna”. Dositej se nije zalagao samo za obrazovanje dečaka, već i devojčica. “Nek se ne uzda jedan narod doveka k prosveščeniju doći, u kojemu žene u prostoti i varvarstvu ostaju”, piše Dositej.

Ustao je naš veliki prosvetitelj protiv “starih plesnivih i zarđatih običaja”, protiv praznoverica i sujeverja koji su se ukorenili u narodu, a svaki napad na njih doživljavan je kao nasrtaj na pravoslavlje. Dositej je takvim konzervativnim duhovima postavljao logično i razumno pitanje: “Hoće li pravoslavije propasti ako narod ne bude verovati da ima vampira, da ima veštica, da ima vračarica i po vozduhu mitarstva? Hoće li pravoslavije propasti ako se mrtvi ne budu oko crkve, no izvan gradova, varoši i sela zakopavati? Hoće li pravoslavije posrnuti ako narod ne bude drugih praznika krome nedelja, Hristovih i Bogorodičinih praznovati i u lenosti i neradeniju celu treću čast godine za toliko množestvo svetkovina gubiti?”.

Knjige, a ne zvona i praporce

Nastojao je prosvetitelj da nas odvrati od pogubnog nacionalnog narcizma, učeći kako nijedan zakon i običaj nije dobar samo zato što je naš. Bio je veliki borac protiv religijskog fanatizma i zagovornik verske tolerancije. “Sad se među prosveštenim ljudma ne pita ko je istočne ko li je zapadne crkve, no ko je dobrodeteljan, pošten i vredan čovek”, pisao je Dositej. Religija ljubavi ne bi smela da razdvaja i zavađa ljude, da u njima raspiruje versku mržnju: “Ne razdeljujte se i ne mrzite se između sebe na crkvu grčku i latinsku; cerkov je Hristova, a niti je grčka ni latinska, nego samo gordost i inat i zloba uvele su ova imena, razdelile i omrazile tolike poštene i blaga srca ljude”.

Klerikalnom mraku, dogmatizmu i sujevericama Dositej je odlučno suprotstavljao svetlost razuma, učenje, čitanje, sticanje znanja, prosvećivanje. Knjige, a ne zvona i praporci. U Sovjetima zdravago razuma Dositej piše: “Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu, s kolikim mu drago troškom, dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizveštati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako će im doveka zvona lupati. (…) Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i nepreceni nebeski dar, prosvećenih umova ponosite kćeri! One sad na zemlji i na moru carstvuju i premudre zakone daju, one vojuju i pobeždavaju! One slavu blagopolučnih naroda do samih zvezda podižu i preuzvišavaju!”

Putovođa cijeloga jednoga naroda

Tako je govorio i pisao mudri Dositej, takvo je zaveštanje ostavio budućim generacijama. “Dositej Obradović je novator i inicijator kakvi se retko viđaju, jedan od onih ljudi koji stvaraju epohu i ostaju kao putovođe celoga jednoga naroda”, piše Skerlić. A Konstantinović ovako veli: “On je Srbija koja je, jednom, imala da pođe na put, da se uputi u Evropu i da u Evropi pronađe sebe, svoju pravu dimenziju i sudbinu”. Što se tiče prosvete i obrazovanja, njegove zasluge su neprocenjive. Skerlić zaključuje: “Za prosvetni razvitak srpskoga naroda Dositej je bio jedan od najznačajnijih ljudi, i u njemu treba gledati tvorca suvremene narodne prosvete srpske”.

Očigledno je da bi Dositej bio idealna ličnost za svetkovanje u srpskim obrazovnim ustanovama. Samo što bi to bilo moguće u nekoj drugačijoj Srbiji. Već dugo u našoj javnosti dominiraju ideje koje su posve oprečne Dositejevom prosvetiteljstvu, racionalizmu, verskoj snošljivosti, kultu slobodne misli i reči. Odavno Srbija srlja u antiprosvetiteljskom smeru, još od kraja osamdesetih godina prošlog stoleća, otkad je uskogrudi nacionalizam postao dominantna ideologija.

Naprijed u feudalni mrak

U takvom mračnom poretku dodatno zamračenom narastajućim klerikalizmom nema mesta za svetlo razuma i vrednosti prosvetiteljstva, naš ideal je povratak u mračno feudalno doba. Zato ideolozi neprekidno pokušavaju da uspostave kontinuitet sa davnom epohom mračnjaštva, iako je to nemoguć poduhvat, dok sve ličnosti i ideje koje pripadaju prosvetiteljskom duhu guraju u zapećak, od Dositeja, preko socijalista, pa sve do nadrealista i komunista.

Za ideologe, političare, intelektualce, novinare, duhovnike koji diktiraju javno mnjenje ideje koje je Dositej zagovarao predstavljaju čist autošovinizam, izdajničku delatnost, opasno pozapadnjačenje. Uostalom, davno su Amfilohije Radović i Atanasije Jevtić označili Dositeja kao glavnog krivca za okretanje Srba prema zapadu, za odnarođavanje, otpadništvo od pravoslavlja i sve druge pošasti. Što reče vladika Atanasije, Dositej je “izdao svoju veru u Pravoslavlje i Živoga Boga”, a bio je i izdajnik srpstva koji je “javno aplaudirao svim antisrpskim antipravoslavnim reformama iz doba terezijanizma i jozefinizma”.

Na takve besomučne optužbe, kao i na sveopšte bagatelisanje i opanjkavanje prosvetiteljskog nasleđa, najbolje je odgovoriti Dositejevim rečima koje su, nažalost, i danas aktuelne. Recimo, ovom mudrom rečenicom: “Ne valja lasno verovati što jedan čovek ili narod o sebi govori”. Ili ovim rečenicama nad kojima bi valjalo da se svi zamislimo i da ih prihvatimo kao moralni kompas: “Dokle ćemo tuđe pogreške osuždavati, a naše sakrivati i opravdavati? Niko se neće va vek veka ispraviti i poboljšati druge ukoravajući”.

(Al Jazeera)