Sociolog Filip Balunović nedavno je održao predavanje na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. On je naučni suradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i docent na Fakultetu za medije i komunikacije.

Balunović se 2023. pročuo knjigom “Beda ljudskih prava: Desnica, pandemija i nauka kao novo polje političke borbe”, o kojoj smo svojedobno i mi pisali, a 2024. u izdanju Routledgea objavljena mu je monografija “The Revival of the Left in the Balkans: Counter-Hegemonic Activism and Ideas that Fueled It” (“Oživljavanje ljevice na Balkanu: Protuhegemonijski aktivizam i ideje koje su ga pokrenule”).

Tema vašeg izlaganja bili su studentski pokreti, odnosno aktualno stanje demokracije u Srbiji i izbori koji će se održati u nedjelju, 25. oktobra. U kojem je smislu Srbija “pokretno društvo”?

To je koncept iz literature o društvenim pokretima koji pokušava da obuhvati vaninstitucionalne i nekonvencionalne prakse koje prelaze ili u institucionalnu formu ili postaju popularne u mejnstrim politici. To je neka vrsta impulsa koji dolazi odozdo i postaje deo tzv. velike ili mejnstrim politike.

Talase pokreta podijelili ste na studentske mobilizacije, municipalne borbe, antiautoritarne mobilizacije, ekološke pobune i ono što zovete “posle tragedija”, odnosno nekroaktivizam.

Srbija je zemlja u kojoj su od 1990-ih naovamo društveni pokreti prisutni. Ja sam ovde uzeo poslednjih dvadesetak godina kao okvir koji bi mogao da nam pomogne da razumemo šta se danas dešava. Prema toj nekoj podeli od 2006. do, grubo rečeno, 2011. godine bio je talas studentskih borbi u svetlu bolonjske reforme visokog obrazovanja.

Nakon toga, sredinom 2010-ih se intenzivirala borba za commons ili municipalna borba. Ona je na neki način bila okinuta projektom “Beograd na vodi”. Koncepti koji su tu operisali su pravo na grad i slični. Da bi se onda na kraju 2010-ih i početkom 2020-ih javila ekološka svest, zbog projekta Jadar Rio Tinta.

To je bio prvi pokret koji je nekako transideološki okupio značajan deo stanovništva protiv iskopavanja litijuma, što je na kraju dovelo do toga da je vlada morala da pauzira, odnosno da odustane od tog projekta. I onda od 2023. i masovnih ubistava u Beogradu i okolini, preko pada nadstrešnice, ušli smo u poslednji talas u kome se i dalje nalazimo. Nekroaktivizam dolazi nakon smrti, tragedija i ekscesa koji su doveli do smrti, 2023. u osnovnoj školi i u okolini Beograda, i 2024. pogibije pod nadstrešnicom.

Autoritarizam se konsolidirao 2017. Što je značilo smanjenje izbornog praga? Taj je moment specifičan za Srbiju.

Smanjenje cenzusa 2020. sa pet na tri posto bilo je dočekano kao neka vrsta šanse za manje opozicione aktere da uđu u parlament. Međutim, po mom tumačenju, 2020. je godina u kojoj je Aleksandar Vučić shvatio da mu veća pretnja dolazi van institucija nego unutar njih. Bilo je protestnih talasa, a u to vreme bio je jak ekološki pokret.

Smanjenjem cenzusa on je pokušao da navede vaninstitucionalne aktere da uđu u institucije koje on kontroliše, čime ih je doveo u situaciju da igraju po njegovim pravilima. Drugo, to smanjivanje cenzusa doprinelo je potpunom uništavanju političke opozicije. Kad kažem uništavanju, onda mislim na fragmentaciju.

Različiti politički akteri su mislili da ako ne mogu da prebace pet, onda mogu tri posto. Tako su bili ohrabreni da idu u više kolona. I zato ne čudi da je 2026. studentski pokret kao novi politički akter glavni oponent Vučiću, a da su sve druge političke partije na margini ili izvan margina.

Mrvljenjem scene Vučić je pobijedio u toj igri?

Apsolutno.

Što vam znači kad kažete da smrt služi kao okidač, a šutnja kao ujedinjenje? Kako tumačite fenomen simboličke šutnje na protestima? To je dugo trajalo i ritualno se ponavljalo.

Kad se dogode takve tragedije, ne možete odmah da politički delujete. To su tragedije koje su pogodile čitavo društvo. Na prvom mestu, naravno, porodice žrtava, ali onda i čitavo društvo. I društvo je reagovalo onako kako telo reaguje u stanju šoka i neverice.

Ta okupljanja su isprva 2023. i 2024. bila komemorativne prirode. Kao deo tog okupljanja, kao saučesnik u tom ćutanju, i ja sam video da je ćutnja snažan mehanizam koji ujedinjuje ljude bez obzira na njihova ideološka i politička neslaganja. Pojavio se problem politizacije komemoracije, politizacije te emocije, koji su studenti rešili veoma uspešno, uprkos tome što je žalovanje jako teško prevesti u političku akciju.

“Student u svakom selu”

Pod parolom “studenti oslobodioci” pojavila se svijest da Beograd nije jedini centar događanja, već da pobunu treba dovesti u svako selo. To podsjeća na maoističku studentsku politiku. Studenti idu svojim kućama, ako nisu iz Beograda, i organiziraju izvjesne aktivnosti i po najmanjim mjestima.

Akcija “student u svakom selu” je doprinela tome da se pobuna prvo proširi iz urbanih centara, većih gradova u Srbiji, u ruralna područja i manja mesta, koja su po definiciji bila pod kontrolom SNS-a. Ne zaboravite da je SNS partija koja ima vlast u svakoj opštini u Srbiji, osim jedne niške. To Srbiju dovodi u ravan sa Belorusijom.

Studenti kao populacija dolaze iz svih delova Srbije i studiraju u univerzitetskim centrima, Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Novom Pazaru. I kroz njih je ta poruka putovala. Oni su organizovali i ta pešačenja, vožnje biciklima kroz čitavu zemlju. Pa i šire, u inostranstvu.

Na taj su način animirali velik broj ljudi. Uprkos tome što studenti nemaju jedno lice, ljudi su došli u priliku da ih vide i da porazgovaraju sa njima. Da vide da studentski pokret nije babaroga, kako ga predstavljaju režimski mediji.

Okupljanja 2023. i 2024. isprva su bila komemorativne prirode. I ja sam tada video da je ćutnja snažan mehanizam koji ujedinjuje ljude bez obzira na njihova ideološka i politička neslaganja. Pojavio se problem politizacije komemoracije, koji su studenti rešili veoma uspešno, uprkos tome što je žalovanje jako teško prevesti u političku akciju

S jedne strane imamo biciklijadu do Bruxellesa, a s druge veliko odbijanje političkog i medijskog mejnstrima na Zapadu da uopće vidi studente. Pitanje je i koliko je njima bilo stalo da ih te strukture primijete?

Ja mislim da im nije stalo, zato što jedan dobar deo vlada zapadnih zemalja i birokratska struktura EU-a imaju neke dogovore sa Vučićem koje on želi provesti u delo. Bilo da se radi o dogovoru sa nemačkom vladom o iskopavanju litijuma, nekim projektima koje Srbija ima sa francuskim firmama, da ne govorimo o drugim zemljama poput Kine, Rusije, SAD-a.

I Izraela?

Od njega se i ne očekuje da nešto kaže, a što se mene tiče, ne bi bilo ni poželjno. Uvek je to pogled prema Zapadu. Zašto Zapad ne reaguje? On neće reagovati jer, kako oni kažu, ne znaju s kime razgovaraju kad je reč o studentskom pokretu. Studentski pokret nije zainteresovan da bude potpomognut od nekoga spolja. Oni se oslanjaju na ljude u Srbiji. I na ljude koji su državljani Srbije izvan Srbije. I kako oni kažu, na sve ljude dobre volje koji žele da pomognu.

Oni misle da ta internacionalna politička oligarhija svakako neće biti za promene u Srbiji. Ja mislim da su u tome u pravu. Ono što će biti teško jeste ako 25. oktobra Vučić odluči da pokrade izbore i da tu svoju krađu brani svim sredstvima. U tom bi momentu morala pre svega međunarodna javnost i neki politički akteri da se umešaju.

Jer ne zaboravite da kad Vučić kaže da je u Srbiji građanski rat, samo jedna strana ima oružje. A to je strana vlasti. Studenti i oni koji ih podržavaju apsolutno su goloruki, to nisu nikakvi vojnici, nikakve paramilitarne strukture. To su obični građani koji ne mogu da izdrže represiju Vučićevih batinaša i svih aparata represije kojima on raspolaže. Dan posle, 26. oktobra, mislim da čitav svet ima obavezu da stane u obranu ljudi u Srbiji.

Kakav je odnos emocionalne i kognitivne komponente društvenih pokreta?

Svaki pokret ima svoju emocionalnu, afektivnu i kognitivnu dimenziju. Kod nekih pokreta je izraženija jedna, a kod drugih druga komponenta. Ali u većini pokreta funkcionišu obe. Kad je reč o studentskom pokretu, on nastaje na afektivnoj komponenti. Sve počinje zajedništvom u žalovanju, a onda širi tu poruku kroz emotivnu dimenziju. Oni obilaze sva mesta u zemlji, ljudi ih dočekuju sa osmesima, sa suzama.

Studenti pokazuju na svakom koraku da su spremni da se žrtvuju. Pešače, prebijani su, zatvarani, optuživani itd. I mislim da sve to uzrokuje podršku koja je više od neke proračunate podrške, očekivanja da će studenti sada da donesu ovakav ili onakav zakon, ili da u ovom ili onom smislu poboljšaju uslove u zemlji, što se svakako nadamo da hoće.

Ali za vanjske promatrače i unutar studentskog pokreta postoji ta jedna kohezivna nit koja je pre svega emotivna. Dakle, solidarnost sa kolegama i koleginicama nadjačava političke i ideološke nesuglasice ili heterogenost koja unutar studentskog pokreta svakako postoji.

U čemu je simbolika geste koja se dogodila u Novom Pazaru, kao pretežno bošnjačkom dijelu Sandžaka?

Novi Pazar je odigrao izrazito važnu ulogu kad je reč o simbolici studentskog pokreta, to uključivanje čitave regije Sandžaka u zbivanja u zemlji. Uključivanje studenata sa univerziteta u Novom Pazaru jedna je od najsvetlijih tačaka ovog studentskog pokreta, gde se komunicira međuetnička i međureligijska solidarnost koja je u Srbiji decenijama izostajala.

Ta činjenica da su se Novopazarci prvi put valjda osetili jednakim građanima Srbije i da su se uključili u ono što se dešava jako je važno za Novopazarce, ali i za čitavu zemlju. Jer ova zemlja nije monolitna, monoetnička, monoreligijska ni mononacionalna. I ta slika da je bogatstvo Srbije, između ostalog, i u različitosti svih ljudi koji u njoj žive jeste nešto za što se nadam da će ostati iza ovog studentskog pokreta.

Ono što će biti teško jeste ako 25. oktobra Vučić odluči da pokrade izbore i da tu svoju krađu brani svim sredstvima. Jer ne zaboravite da kad on kaže da je u Srbiji građanski rat, samo jedna strana ima oružje. A to je strana vlasti. Dan posle, 26. oktobra, mislim da čitav svet ima obavezu da stane u obranu ljudi u Srbiji

Što se tiče atmosfere na samim plenumima, vidi se s jedne strane velika sposobnost za organizaciju, ali se s druge pazi da nema lidera, da se nitko ne okoristi i ne profilira u vođu?

To je jedna od najvažnijih stvari kad je reč o donošenju odluka unutar studentskog pokreta. Počelo je kao plenumsko, direktnodemokratsko odlučivanje i ni u jednom momentu se nije od toga odustajalo. U uslovima ideološke heterogenosti jedna od važnih kohezivnih stvari bilo je upravo saglasje oko načina na koji se donose odluke. Tako da je direktna demokratija tu ostala kao spona koja okuplja sve studente.

Kad govorimo o linijama političkih podjela, vi spominjete ekspertizu versus neekspertizu, Srbiju versus mafiju i kolektivnu volju protiv jednoumlja.

Što se tiče prvoga, četiri meseca pre pada nadstrešnice u Novom Sadu železnička stanica je slavodobitno otvorena, tako da je bilo jasno da netko nije dobro odradio svoj posao, što je jedan simptom nestručnosti i diletantizma koji vlada u Srbiji jer se zapošljava po partijskoj liniji. Sve beneficije se dobivaju po partijskoj liniji, a ne po stručnosti.

Uspostavlja se ta dihotomija između jednoumlja i kolektivne volje. Kolektivna volja studenata pokazuje se mudrijom od svake pojedine volje. Bez liderstva, bez vođa, ali sa svešću o nužnosti kolektivnog donošenja odluka. S druge strane imamo jednoumlje: ono što kaže jedan čovek, svi ponavljaju kao papagaji. Drugim rečima, to je demokratija nasuprot autokratiji.

Dok čekamo izbore, imamo studentske liste koje su politički eksperiment bez presedana. Kako se one formiraju s obzirom na to da su neka poznata lica i sklonjena s njih?

Nisu sklonjena, već se radi o tome da su različita imena u javnosti figurirala kao pretendenti na mesto na studentskoj listi i pre godinu dana, pre nego što će ti izbori biti raspisani. Sa imenima se spekulisalo, a studenti su sve vreme radili na tim imenima kroz prilično zahtevne mehanizme odlučivanja.

Svaki fakultet je predlagao dva-tri imena za studentsku listu. Onda bi se ta imena slala svim drugim fakultetima, univerzitetima na raspravu. Svaki univerzitet je imao pravo veta, ali je morao da ga obrazloži. Onda bi se ponovo razgovaralo o tome, a na kraju bi se odlučivalo većinom glasova.

Dakle, jedan vid strogog procesa selekcije tih kandidata u prethodnih godinu dana. Kad sam rekao da je to bez presedana, mislim da je bez presedana da jedan pokret koji ulazi u političku arenu nominuje ili delegira kandidate za koje smatra da su dovoljno časni, odgovorni i stručni, a da sami pripadnici pokreta ne idu na izbore. Razvijaju se mehanizmi kontrole, čak i budućih predstavnika studentskog pokreta u parlamentu.

U parlamentu je 250 mesta, tako da je to maksimum koliko ljudi možete predložiti na listi. Toliko su studenti i predložili. Oni i dalje, posle imenovanja svih tih ljudi, ne vode personalizovanu kampanju. Lica sa liste, naravno, učestvuju u kampanji, govore na različitim skupovima. Međutim, i dalje nemamo jedno lice. Imamo ih jako puno.

Neki jesu poznati javnosti, iz sveta akademije ili sveta umetnosti, ali velika većina ljudi sa liste nije poznata javnosti. Na taj način su studenti spustili politiku skroz dole, među obične ljude, što je politički eksperiment za koji će Srbija 25. oktobra pokazati da li je spremna ili ne.

Ovaj eksperiment razlikuje se od tzv. obojenih revolucija koje su imale potporu izvana, u stranim silama, dok su studenti “sami na svijetu”? Njima je jasno da Vučić dominira u tzv. svjetskoj politici jer poznaje strane lidere.

Zato studenti primenjuju druga sredstva. Na delu je generacija Z koja drugačije shvaća medijsku logiku, sadržajnu logiku. Tu se događa transgeneracijski prenos. Mi govorimo o studentima. No, kroz godine studenti više nisu studenti. To su stalno novi ljudi, ali osećaj kontinuiteta pokreta je zadržan.

To je jedna od stvari koja je fascinantna, a vezana je za ovaj pokret. To nisu samo studenti, u pitanju su i srednjoškolci koji su u međuvremenu postali studenti. A kad su bili srednjoškolci, okupirali su svoje gimnazije. U Novom Sadu je dosta takvih. Neki su u međuvremenu dobili pravo glasa, pa će im ovo biti prvi izbori na kojima će moći da glasaju.

Što se tiče same kampanje, način na koji se odnose spram Vučića je inovativan, mladalački. Oni su usavršili upotrebu društvenih mreža i digitalnog komuniciranja. U stanju su da kreiraju sadržaj koji je brz i efektan. On se zasniva na tome da se diktator, autokrata ismeva, što je nešto što nervira i Vučića i celu njegovu svitu. Oni ne znaju kako na to da odgovore, a studenti su sve šaljiviji, vispreniji i čini mi se da ovu kampanju igraju besprekorno, sa završnim skupom u Beogradu 22. oktobra.

Studenti su sve šaljiviji, vispreniji i čini mi se da ovu kampanju igraju besprekorno

Pred nama su neizvjesni izbori. Studenti su lista broj tri. Važni su trenuci odluke, ali važno je i što će biti “dan poslije”. Proces koji traje neće stati ovim izborima?

Ne bi trebalo da stane, s obzirom na to da studenti ne komuniciraju puno. Pritiskala ih je kako strana vlast, tako i ova opoziciona da objave imena svojih kandidata. No, njima to nije padalo na pamet. Objavili su ta imena tek nedavno i rekli da imaju razrađene sve scenarije nakon izbora. Ja ne znam, a i da znam, ne bih rekao javno.

Njihovo je pravo da se politički ponašaju kako misle da treba, a pošto su dovde došli, čini se da je većina poteza koje su vukli bila ispravna. Da nije tako, ne bi danas bili na preko 40 posto podrške, što je podrška kojoj nijedan politički akter, poslednjih 14 godina otkako je SNS na vlasti, nije bio ni blizu.

Srećko Pulig (Portal Novosti, foto: Medija centar Beograd)