Bilo je kasno leto 1967. godine kada su me roditelji odveli da se upišem u muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu. Dok sam detinje radoznalo gledao oko sebe, primetio sam na goloj podlaktici žene koja je pažljivim rukopisom upisivala moje ime u školske knjige nevešto tetovirani, bledoplavi petocifren broj. Bilo mi je čudno, ali nisam oca ništa pitao. Posle mi je, pošto je video moj pogled, objasnio šta je taj broj značio.

Ne sećam se više ni njenog lica, ni glasa, ni toga šta je imala na sebi. Sećam se ruke i broja. I rukopisa kojim je zapisivala moje ime. Dve vrste pisanja, jedna pored druge: jedno koje je služilo da dete započne školovanje, i drugo kojim je nekada neko pokušao da čoveka pretvori u stvar. Tada, naravno, nisam umeo tako da mislim. To sam razumeo mnogo kasnije. Ali broj sam zapamtio.

Na porodičnim skupovima na kojima su se okupljale generacije društvo se nekako uvek samo od sebe raslojavalo. Mi, tinejdžeri, govorili smo o novim pločama, filmovima i svojim idolima. Roditelji su razgovarali o poslovima, kreditima, letovanjima, vikendicama i planovima. A dede su, ma odakle razgovor počeo, redovno završavale u zimi 1942. godine. Govorili su o hladnoći, gladi, strahu i ljudima kojih više nema. Ta zima je, izgleda, za njih bila godišnje doba koje nikada nije prestalo.

U našoj zgradi živela je porodica Lisulov. Voleo sam da sretnem tetka Olgu, ženu sede kose i toplih, uvek nasmejanih očiju. Sa mnom bi razmenila svega nekoliko ljubaznih reči, ali mi je prijao način na koji je gledala moju mladost i bezbrižnost, kao što dobar čovek uživa posmatrajući igru nezgrapne štenadi na prolećnom suncu. Tetka Olga je hodala na štakama. U partizanima je, u bici na Batini, bila tako teško ranjena da joj je noga amputirana do kuka. Kada se rat završio, rekla je svom vereniku Milošu da sada više ne mora da se oženi njome. Sve je, govorila je, drugačije i ona nije ona ista devojka kojoj je obećao zajednički život. On joj je odgovorio da se ništa nije promenilo. Venčali su se, dobili sina i unuke i zajedno dočekali starost.

Ne znam koliko je danas ljudi koji bi u toj priči prvo videli bitku na Batini, koliko onih koji bi videli ljubav, a koliko onih koji bi upitali na kojoj je strani tetka Olga ratovala, pre nego što odluče da li je vredna poštovanja. Plašim se da poslednjih ima sve više.

Čika Bruno Hofman nikada nije hteo da govori o godinama provedenim u logoru. Samo jednom je pristao, kada su ga pronašli ljudi koji su prikupljali građu za film „Šindlerova lista“. Ispričao im je ono što je imao da kaže i posle toga je nedeljama ćutao. Nikada više nikome nije o tome rekao ni reč. Postoje iskustva čija se težina ne može preneti. Čovek može ispričati šta mu se dogodilo, ali ne može drugome objasniti sa čim je posle morao da živi.

I mogao bih još dugo da nabrajam ljude koji su bili, videli, preživeli i nekako nastavili dalje nakon što je fašizam iza sebe ostavio desetine miliona mrtvih. Ali ni ja više nisam mlad, a oni su odavno otišli. Ostale su crno-bele fotografije na kojima moji potomci već ne umeju da raspoznaju ko je ko. A oni još mlađi mahom ni ne pitaju. Ljudi na fotografijama postaju bezimeni baš sada kada bi njihove priče trebalo da postanu najvažnije.

U tome se krije jedna neprijatna osobina ljudske vrste: iskustvo se ne nasleđuje kao boja očiju. Svaka generacija mora ponovo da nauči i ono što su prethodne platile najskuplje što su mogle. Čovek, uostalom, živi u sećanju drugih samo onoliko dugo koliko ima onih koji su ga lično poznavali. Posle toga njegova sudbina prelazi u priču, a priča, ako je niko uporno ne vezuje za stvarne ljude, postaje jednako daleka kao mit. I tada se pojavljuje opasna uteha: njima se to dogodilo zato što su bili zaostaliji, lakoverniji, manje obrazovani ili manje pametni nego mi.

Oni nisu imali internet, GPS, telefone koji u sekundi pronalaze svaki podatak, veštačku inteligenciju, indukcione ploče u kuhinji, a mi sve to imamo. Prema tome, nama se to ne može dogoditi.

A može. I upravo je na toj samozadovoljnoj zabludi iznikao veliki deo današnje nesreće.

Tehnologija se razvijala mnogo brže od naše sposobnosti da obuzdamo strah, pohlepu i potrebu da za svoje neuspehe okrivimo nekog drugog. Mozak čoveka koji upravlja mašinom na Marsu pripada istoj vrsti kao i mozak čoveka koji je kamenom izrađivao vrh strele. Promenila se količina znanja kojom raspolažemo, ali ne i činjenica da se najlakše okupljamo ako se nečega plašimo, da više volimo jednostavno objašnjenje od teške istine i da smo spremni da se odreknemo sopstvene slobode ako nam neko dovoljno ubedljivo obeća sigurnost.

Ne verujem, dakle, da je današnji povratak fašističkog jezika posledica nekakvog iznenadnog masovnog čitanja Hitlera. Nisu milioni ljudi preko noći postali nacisti. Dogodilo se nešto mnogo podmuklije: društvo je prestalo da se stidi onoga čega se nekada stidelo. Reči koje su bile potpuno neprihvatljive počele su da zvuče tek kao „provokacija“. Pozdravi povezani sa zločinačkim režimima postali su predmet beskrajne rasprave o tobože „različitim tumačenjima“. Kolaboracionisti su iz istorije izvučeni presvučeni u patriote. A ljudi koji su ih se sećali onakvih kakvi su zaista bili nisu više tu da podignu rukav, pokažu broj i prekinu raspravu.

U Splitu je 15. oktobra 2026, pred utakmicu Hajduka i amsterdamskog Ajaksa, deo navijača u povorci uzvikivao antisemitske i pronacističke parole, veličao Hitlera i ustaštvo, a ulicom je nošena i imitacija mrtvačkog sanduka s imenom protivničkog kluba. Ajaks, koji u svojoj navijačkoj istoriji nosi snažnu jevrejsku simboliku, nije bio tek sportski protivnik. Za one koji su koristili te parole postao je to zgodan znak na koji se može zakačiti mržnja starija od svih prisutnih. I bilo je policijskih intervencija, hapšenja i javnih osuda, uključujući osude hrvatskih vlasti i samog kluba. Važno je to reći, jer odgovornost ljudi koji su to činili nije odgovornost čitavog Splita, svih navijača Hajduka ili hrvatskog naroda. Ali nije ništa manje važno reći i da ono što je izvikivano nije bilo bezazleno navijačko zadirkivanje.

U „Mitologijama“ Rolan Bart pokazuje kako društvo uzima istorijski nastao znak, odstranjuje iz njega okolnosti u kojima je nastao i vraća ga u promet kao nešto prirodno, samorazumljivo, gotovo nevino. Mit ne mora da porekne činjenice. Ponekad mu je dovoljno da im oduzme istoriju. Ono što je bilo u nekom trenutku stvoreno ljudskom odlukom i sa jasnom namerom, počinje da izgleda kao da je oduvek postojalo. Ono što je bilo politička demonstracija stava pretvara se u običaj. Ono što je bilo zločin postaje folklor do granice identiteta.

Tako se znak oslobađa svoje biografije. Ustaški pozdrav više navodno nije ustaški nego „stari hrvatski“. Nacistička parola nije poziv na mržnju nego „navijački humor“. Imitacija mrtvačkog sanduka nije pretnja nego „koreografija“. Na kraju se čak ni od onoga ko viče ime Hitlera ne traži da zna išta o Hitleru. Naprotiv, njegovo neznanje postaje olakšavajuća okolnost. Nije znao šta govori, pa, eto, kao da nije ni rekao. A baš je u tome suština: simbol nastavlja da deluje i kada njegov korisnik više ne razume svu njegovu istorijsku težinu. U stvari, tada deluje još slobodnije.

Bart bi ovde upozorio da mit nije laž u običnom smislu reči. To je način da se istorija preradi u opravdanje. U ovom slučaju nije najvažnije da li je svaki mladić iz te povorke u stanju da nabroji nacističke zakone, logore ili žrtve i zločine ustaškog režima. Važno je šta njihovo zajedničko izvođenje tih znakova dopušta društvu da normalizuje. A sasvim je sigurno da nema bezazlene igre simbolima istrebljenja onda kada se iza tih simbola nalaze stvarno istrebljeni ljudi.

Nije to počelo u Splitu. Niti je ograničeno na Hrvatsku. U Srbiji smo već odavno naučili da se o kolaboraciji govori kao o patriotizmu, a o antifašizmu kao o sumnjivoj komunističkoj podvali. U Hrvatskoj je moguće izdvojiti reč „država“ iz naziva NDH i praviti se da se ostatak može ostaviti pred vratima. U Srbiji se pokušava izdvojiti antikomunizam iz istorije četničkog pokreta i njime pokriti svaki sporazum sa okupatorom i svaki zločin nad civilima. Nedićevo prihvatanje izbeglica nudi se kao gumica kojom se briše njegova uloga u okupacionoj upravi. Ustaški zločini pokušavaju da se udalje od ideje „državotvornosti“ koju bi neki rado sačuvali. Menjaju se imena, zastave, himne i grobovi, ali metod ostaje isti.

A on je zapravo veoma jednostavan. Prvo se pronađe neka stvarna nepravda koju je počinio pobednik. A takvih je bilo. Posleratne likvidacije, montirani procesi i politički progoni nisu izmišljotina i niko pristojan nema pravo da ih opravdava. Onda se opravdana osuda tih nepravdi neprimetno prenese na potpuno drugo pitanje: da li su poražene organizacije i njihovi vođi sarađivali sa okupatorom i činili zločine? Iz činjenice da neko nije imao pravično suđenje izvodi se zaključak da nije kriv ni za šta. Iz činjenice da je neko ubijen bez suda zaključuje se da je pokret kojem je pripadao bio antifašistički. U jednom trenutku žrtva posleratne odmazde postaje dokaz nevinosti čitave ideologije.

A to nije istorija nego najdrskije pranje krvavih biografija.

Žrtve Bleiburga i posleratnih pogubljenja zaslužuju istinu i dostojanstven pomen. Ali njihovo stradanje ne pretvara Jasenovac u izmišljotinu, niti briše rasne zakone NDH. Jednako tako, zločini počinjeni u ime komunizma ne znače da nije bilo okupacije, organizovanog otpora okupaciji i masovnog partizanskog pokreta koji je tome otporu dao odlučujuću snagu. Antikomunizam nikada sam po sebi nije bio dokaz antifašizma, kao što ni pripadnost pobedničkoj strani nikome ne daje oprost za sopstveni zločin. Merilo koje važi za jedne mora da važi i za druge, ili nije merilo nego izgovor. Stipe Mesić je u jednom trenutku lucidno primetio: „Niko ubijen u Jasenovcu nije bio odgovoran ni za jednu smrt u Blajburgu. Mnogi ubijeni u Blajburgu su bili odgovorni za mnogo koju smrt u Jasenovcu. Zato se Jasenovac i Blajburg ne mogu izjednačavati. Nikada i nikako.“

Naročito je pogubno što se, nakon raspada Jugoslavije, uz države raspalo i zajedničko polje sećanja. Komunistička vlast je nesumnjivo koristila antifašističku pobedu kao izvor sopstvenog legitimiteta i dugo je određivala šta sme da se pamti, a o čemu se ćuti. Ali iz toga ne sledi da je antifašistička borba bila izmišljena. Umesto da se ideološke naslage skinu kako bi se bolje videli stvarni događaji, pristupilo se obrnutom poslu: stvarni događaji počeli su da se uklanjaju kako bi se lepše videla nova nacionalna ideologija. Tako smo dobili „naaarode“ koji bi da budu naslednici svih svojih pobeda, i nijedne svoje sramote.

Postoji, međutim, važna razlika između istorije i nasledstva. Niko ne nasleđuje krivicu svojih predaka, ali niko ne dobija ni pravo da tu krivicu poriče samo zato što mu smeta. Dete čoveka koji je bio u pogrešnoj vojsci nije krivo zbog očevih dela. Ono može biti potpuno čestit čovek. Ali ako odluči da od zločina te vojske napravi porodičnu svetinju, tada više ne brani svog oca. Tada bira sopstvenu političku odgovornost.

I zašto taj posao uspeva? Zato što je fašizam uvek umeo da zađe tamo gde društvo prestaje da daje odgovore. Čovek koji radi, a ne može da živi od svog rada; koji gleda kako mu nestaje sigurnost, kako su mu deca bez stana, bolnica bez lekara, škola bez ugleda, a država puna bogatih ljudi koji nikada ništa nisu radili, ima sasvim opravdan razlog da bude besan. Ali bes je sirovina, nije politika. Nekome mora biti povereno da objasni ko je kriv. I tada se pojavljuje „neko“ sa zastavom, krstom, nacionalnim mitom ili obećanjem reda, koji mu govori da nije osiromašio zbog lopovluka, korupcije i društvene nejednakosti, nego zbog stranaca, migranata, manjina, nevernika ili nekakvog „unutrašnjeg neprijatelja“.

Nacionalni ponos je najjeftinija zamena za socijalnu sigurnost. Ne zahteva povećanje plata, izgradnju stanova, nezavisno pravosuđe ni pristojne bolnice. Dovoljno je da se svakog dana objavi kako smo veliki narod koji svi drugi mrze, kako nam nešto duguju i kako smo vekovima bili žrtve. Čovek koji je do juče pitao gde su nestale njegove pare odjednom mora da dokazuje da nije izdajnik, jer „za novac pitaju samo izdajnici“. I vlast može mirno da nastavi da radi ono zbog čega je taj čovek uopšte bio besan.

Tu je i druga, još starija ljudska slabost: mnogima sloboda ne liči na mogućnost nego na teret. Sloboda zahteva odlučivanje, odgovornost, sumnju i spremnost da se živi sa ljudima koji misle drukčije. Autoritarna vlast nudi jednostavniju pogodbu. Dajte mi vaše sumnje i vaša prava, a ja ću vam dati red, pripadnost i neprijatelja. Bićete oslobođeni mučnog posla da sami mislite. Uvek ćete znati ko je kriv, a naročito da to niste vi. (Kampanja „Srbi nisu genocidan narod“ je trajala mesecima iako niko tu bizarnu tvrdnju nikada nije ni izneo.)

Nova sredstva komunikacije nisu stvorila otpornost na stare otrove, naprotiv. Društvene mreže su ono što je nekada zahtevalo organizaciju, štampariju, govornika i salu pretvorile u neprekidni vašar besa. Mržnja stiže kao dosetka, rasizam kao šala, istorijska laž kao kratki snimak. Svaki put kada se neko pobuni, dobije odgovor da nema smisla za humor. Tako se granica prihvatljivog pomera, ne velikim udarom nego sitnim svakodnevnim popuštanjem. Ono što juče nije smelo da se izgovori danas je „mišljenje“, a sutrašnje ponavljanje se postavlja kao uslov dokazivanja lojalnosti.

(A iskaz da je „Pustiti fašiste na ulice u ime demokratije, isto kao pustiti pacove u porodilišta u ime ekologije“ se napada kao „govor mržnje“)

Ali ne bi ta rabota bila tako uspešna kada bi ostala na ljudima koji viču po ulicama i stadionima. Opasnost počinje onog trenutka kada im se pridruže oni koji nose kravate, vode institucije, uređuju televizije i pišu udžbenike. Kada neko ko raspolaže javnom moći kaže da je svastika samo provokacija, ustaški poklič pitanje tradicije, a kolaboracionista složena istorijska ličnost kojoj treba vratiti ugled, on zapravo menja pravila zajednice. Ekstremista tada više ne mora da osvoji većinu. Dovoljno je da većina počne da se navikava na njegov jezik.

Na tom mestu moram se vratiti religiji. Ne zato što je svaki vernik fašista, niti zato što su religija i fašizam isto. Naprotiv, među protivnicima fašizma bilo je nebrojeno mnogo vernika, sveštenika i ljudi koji su upravo iz vere izvlačili obavezu da zaštite progonjenog. Problem počinje onda kada se lična vera, koja može biti izvor utehe i moralne odgovornosti, pretvori u političku ustanovu koja polaže pravo da određuje tuđe živote. Tada pitanje savesti postaje pitanje vlasti.

Tomas Pejn je još 1794. godine u „Dobu razuma“ pisao da su nacionalne crkvene ustanove, bilo jevrejske, hrišćanske ili muslimanske, ljudske tvorevine kojima se zastrašuju i porobljavaju ljudi i monopolizuju moć i dobit. Žan-Žak Ruso je u „Društvenom ugovoru“ iz 1762. upozoravao da duh pokornosti pogoduje tiraniji, ali je istovremeno zahtevao toleranciju prema svim religijama koje i same tolerišu druge. Ataturk je državnim reformama pokazao da se pitanje građanske jednakosti ne može trajno prepustiti verskoj hijerarhiji: 1928. iz turskog ustava uklonjena je odredba po kojoj je islam državna religija. To su različita vremena, različiti ljudi i različita shvatanja slobode, ali je pitanje isto: ko ima poslednju reč o životu građanina, njegova savest ili ustanova koja tvrdi da govori u ime večnosti?

Mene uopšte ne zanima ko će i kojim obredom tražiti utehu od svog „izabranog izmišljenog prijatelja“, sve dok poštuje prava i slobode ljudi sa kojima deli državu. Njegova vera, koju je sam prihvatio, obavezuje njega. Ne i njegovog komšiju, ne i tuđe dete, ne i čoveka koji ne veruje. Nijedna verska zajednica nema pravo da svoja pravila postavi iznad građanskih prava koja pripadaju svima. To nije napad na slobodu veroispovesti. To je jedini način da sloboda veroispovesti postoji za svakoga, uključujući i slobodu da se ne veruje.

A kakve veze sve to ima sa fašizmom? Ima, i to veoma neposredne. Jedno od njegovih najmoćnijih oružja jeste sposobnost da čoveku ponudi moralni oprost unapred. Ne samo posle zločina, nego pre njega. Ako je neprijatelj dovoljno zao, ako je nacija dovoljno sveta, ako je vođa dovoljno izabran, sve što učinimo protiv onoga ko je proglašen tuđim biće nam uračunato u zaslugu. Kada se tome pridruži institucija koja tvrdi da raspolaže višim, nedodirljivim autoritetom, nastaje posebno otrovna mešavina: politika propisuje ko nije čovek, a sakralizovana ideologija obećava da niko neće morati da snosi moralnu odgovornost zbog onoga što mu učini. (Setimo se krstaškog pokliča „Deus Vult!“)

U tome vidim suštinu klerofašizma. Ne u verovanju kao takvom, nego u savezu političke moći i svetog opravdanja, u kojem se zločin pretvara u dužnost, a odgovornost pred univerzalnom ljudskošću, u izdajstvo. Najopasnija vlast nije ona koja građaninu kaže da čini zlo. Najopasnija je ona koja mu govori da on čini dobro čak i onda kada je pred njim čovek kojeg treba poniziti, prognati ili ubiti. Posle toga sve postaje mnogo lakše. Za zločin postaje dovoljno naređenje; za miran san dovoljna je priča o vlastitoj nevinosti uz dodatak privilegija koje se podrazumevaju pukim pripadanjem i poslušnošću.

Zato današnji neofašizam ne treba prepoznavati samo po kukastom krstu, crnoj košulji ili podignutoj desnici. Oni su najlakši deo posla. Treba ga prepoznati kada se ljudska prava predstavljaju kao smetnja volji naroda; kada se narod svodi na jednu krv, jednu veru, jednu državu i jednog vođu; kada se manjini dopušta da postoji samo dok ćuti; kada se novinar proglašava neprijateljem, a politički protivnik izdajnikom; kada se od građanina traži da prvo dokaže poreklo, a da mu tek onda pripada neko pravo. I naročito kada se sve to predstavlja kao povratak nečemu prirodnom, drevnom i našem. Tu prestaje teorija o znacima i pretvara se u praktično uputstvo za razumevanje sadašnjosti.

Neće se fašizam vratiti u istim uniformama, sa istim parolama i na istim granicama. Istorija se ne ponavlja kao školska predstava u kojoj svaka sledeća generacija dobija stare kostime. Ponavlja se logika. Najpre se pronađe ugrožena većina, zatim krivac, zatim opravdanje, pa dozvola. Na kraju se pojavi i čovek koji je uveren da nikome ništa nije skrivio, jer je sve radio za svoju zemlju, svoju veru, svoju decu i svoj narod.

A šta je sa onom ženom iz muzičke škole? Sa tetka Olgom, čika Brunom i dedama koji su u svakoj porodičnoj priči ponovo nalazili zimu 1942? Oni nisu ostavili teoriju. Ostavili su tragove. Jedan broj na koži, jedan par štaka, jedno višenedeljno ćutanje, jednu rečenicu čoveka koji je svojoj verenici rekao da se ništa nije promenilo. Sve ostalo možemo napisati u knjige, zaključati u arhive, pretvoriti u muzeje i obeležavati polaganjem venaca. Ali ako iz toga ne naučimo da u drugom čoveku vidimo čoveka, nismo zapamtili ništa.

Zaborav ne nastupa onog dana kada poslednji svedok umre. Nastupa onog dana kada broj na njegovoj podlaktici postane manje važan od znaka na zastavi onoga ko ga je tamo tetovirao.

Zato se istorija ne sme čuvati kao mrtva uspomena na pobedu. Mora se čuvati kao živo upozorenje o porazu ljudskosti. Antifašizam nije ničije partijsko vlasništvo, a ponajmanje izgovor da se prećute zločini učinjeni pod njegovim imenom. On je najniža granica ispod koje civilizovano društvo ne sme da pristane da živi: da ničija krv, poreklo, vera, poreklo ili nacija ne daju veće pravo na život i slobodu od prava drugog čoveka.

Kada tu granicu zaboravimo, bledoplavi brojevi počinju ponovo da se pojavljuju. Možda ne odmah istetovirani na podlakticama, ali, igle, mastilo i bodljikave žice su spremni i strpljivo čekaju one koji se ne budu branili.

(Autonomija, foto: N1)