Na početku bejaše kišobran, ne zapravo ni kišobran, nego odbijanje tadašnjeg da li premijera ili već vladara da stane pod kišobran za vreme mislim vojne umalo ne rekoh šarade, svita je isto morala da kisne, tada se naš vođa prvi put javno suprotstavio atmosferskoj padavini, ali hrabrost i prkos ispoljeni pred klimom, koja za našu svečanost nije obezbedila odgovarajuće lepo vreme, postajali su sve izrazitiji kako je samovlašće napredovalo i učvršćivalo se. Obožavaoci i sad na Pinku ukazuju na nadljudsku hrabrost i ponos koju je njihov idol ispoljio kad su ka njemu poletele kamenice, plastične flaše i druga džebana koja se dala naći na groblju u Bosni, svako drugi bi se instinktivno sagao, pogurio bi se, ne, naš predsednik je hodao uzdignute glave, jer da se sagao to bi bilo kao se cela Srbija kukavički i grešnički presamitila, čime bi bio pogažen zavet Slobodana Miloševića („Srbija se saginjati neće!“) i bila bi priznata izvesna, ipak, i naša krivica ili saučesništvo za ono što se desilo u Srebrenici.
Pošto je prkosio pljusku, i nije trepnuo pred kanonadom na groblju, u predsedniku se mic po mic razvilo osećanje nepovredivosti, koja je jedan od preduslova besmrtnosti, a potonja je drugo lice vladavine koja teži da postane doživotna, što je u Skupštini već predložila poslanica koju skoro sve drugarice, rodbina i komšiluk saleću – kad ćemo dobiti novog doživotnog samodršca, pa kad ćemo…
Nisam ni znao da je, dok sam uživao gledajući otkrivanje našeg najlepšeg spomenika ispred pok. železničke stanice, predsednik gledao smrti u oči, tačnije: da mu je smrt gledala u potiljak, u poprsje, u profil, ne zna se tačno ni gde sve ne; tek docnije smo dočuli da je svečana ceremonija bila zamišljena kao poprište atentata, ministar Vulin je šarao svojim julovskim očima po svim okolnim krovovima i pendžerima ne bi li lično on ugledao zlokobni odsjaj snajperske cevi, koja je, srećom, ostala nema, hladna i neotkrivena (dobro, ovo poslednje nije srećom, ali tako je kako je), sad su obojica učesnika ove za nas neprimetne drame obnovili sećanje na taj ipak istorijski događaj, jer remek-delo Rukavišnjikova jeste pušteno u istorijski i estetski opticaj, predsednik se, sav ozaren, setio svoje kolosalne šale, svojih reči upućenih Vulinu: „Šta se ti treseš od straha?…“, dometnuo je, odmah, zbog onih koji nemaju smisla za humor, da Vulin nije kukavica, naoborot, nego se kao čovek odgovoran, plašio da ne dođe do najgoreg, i to u njegovom resoru. Vulin nam je isti događaj prepričao svojim rečima, iz svoje pandurske i stručnopsihološke vizure: „Pogledajte njegov hod ka govornici, to je hod čoveka koji očekuje da bude pogođen, to se vidi po držanju, koje je vrhunac samokontrole i samopožrtvovanosti, tako hoda osoba spremna da da život da bi Savski trg bio lepši…“ Tako nekako. Dead man takoreći walking…
&
Planiranim i režiranim atentatima se broja ne zna, zna se samo da su svi do jednog sprečeni, osujećeni načinom nadmoćnim, nedvosmislenim i neprimetnim, što jeste najvažnije i najbolje, šteta je, ipak, što do sad nije priveden bar neko ko smišlja te protivzakonite i nebogougodne poduhvate, ali policija zna šta radi, ima ko misli, verovatno hoće da sakupi još dokaza o svim atentatorskim posadama, pa da ih odjednom sve pohapsi i preda ih sudu kako bi se našli pod jedinstvenom, objedinjenom optužnicom. Kao sad, kad je odjednom uhapšeno dvadeset Vračaraca, koje mora da sam video izbliza, jer svakog dana popijem espreso u njihovom perimetru, da, kafu pijem na raznim mestima, u različito vreme: otežavam posao nekome ko bi mene možda želeo da izrešeta.
Predsednik se od nenošenja kišobrana i nesaginjanja pred kamenicama i grudvama ilovače razvio do osobe koja neće nikad obući pancir, ma šta mu njegovo obezbeđenje došapnulo i preporučilo. „Mogu da nosim pancir u šta je znam, Marselju, Dalasu, Memfisu, tamo je ubijen Martin Luter King, ako se ne varam, nemojte me držati za reč, ali u mojoj zemlji, da nosim pancir – ne pada mi na pamet!“
Čoveku koji bi da ga svi obožavaju, u čemu ima prilično i uspeha, dakako ne pristaje pancir, ma bio i tako tanak i iskovan po meri, da odigra ulogu korseta i stisne torzo nosioca na manekensku meru, ali mislim da je u igri još nešto: predsednik je štošta otkrio sa zakašnjenjem, ali se utoliko više raduje svojim otkrićima (to je na primer rad, ali to je i moda, modiranje): godine su uložene da se odaberu materijali i krojevi koji ga čine privlačnijim, privlačnijim za birače tj. obožavaoce, ali i za njega samog, jer ako ti sebe ne voliš, kako to možeš očekivati od drugih?
Kad bi sebi priznao da mu je život ugrožen, usled čega bi pancir imao da postane deo njegove svakodnevne toalete i garderobe, morao bi da nosi i šlem, i neprobojni vizir, pa bi ličio na kosmonauta, ili na lekara u kovid bolnici, i kao što je mene teško videti gologlavog, jer sam ćelav, tako je predsednik nezamisliv sa bilo kakvim pokrivalom za glavu: stavite mu francusku beretku na glavu, nasmešićete se hteli ne hteli, stavite mu šubaru, poklon predsednika Putina, opet će biti isto, stavite mu šešir, šajkaču, jarmolku, keče, stavite mu kapu koju voli Mantija Blebećković, ispostaviće se da je gologlavost predsednikovo prirodno stanje, dvorski brica najzad je pronašao optimalnu frizuru, kao što je u slučaju pariskih komunara, najzad, pronađen organizacioni oblik samouprave, kako se izrazio Karl Marks, daleko mu lepa kuća. Pancir je dakle otpao da predsednik ne bi poprimio dodikovsku građu, i otpao je jer bi iziskivao i šlem, a ono što lepo stoji bivšoj ministarki rudarstva non licet Iovi.
STUPS: Eskalacija