Boris Dežulović u svom tekstu Povratak atomske bombe „lucidno“ primećuje kako se gđa atomska vratila na polit-istorijsku scenu i to baš za vreme aktuelne putinovske agresije na Ukrajinu. Zašto je priča o atomskoj bombi ponovo u fokusu, za to je zaslužna Putinova oligarhija koja je, veća nekoliko dana nakon agresije na Ukrajinu, izjavila da neće imati problem i da iskoristi nuklearno oružje ukoliko se Rusija oseti ugrožena od strane super sila koje su okupljene u NATO savez. Severnokorejski autokrata Kim Džong Un odmah je iskoristio novonastalu situaciju kako bi nastavio da eksperimentiše sa interkontinentalnim raketama, a sada će verovatno i Iran da intenzivira svoja ulaganja u program razvijanja nuklearnog oružja.

Da, Pandorina kutija je otvorena i pretnja od atomskih bombi sada je ponovo naša realnost što je dovelo do pravog talasa oduševljenja pobornika putinovske politike koji su priželjkivali da neko, konačno, stane za vrat USA&NATO – dominantne (jedine) svetska sile još tamo od kraja XX veka. Strah od nukleranog armagedona nekada je održavao ravnotežu između velikih sila, a taj strah je konstantno održavan tzv. atomskim probama u kojima se najviše učestvovali USA&SSSR. Diljem sveta su ova dva predstavnika super moći bacali atomske (potom i nuklearne, hidorogenske itd.) bombe pozivajući se na njihovo „pravo“ da isprobavaju nova oružja i to je postalo deo „normalnog“ odnosa snaga u svetu. I tako sve do tamo devedesetih godina prošlog veka kada se konačno i prestalo sa ovom praksom od koje se ježio ceo svet…

Nekako je sa nestankom „bipolarnog“ sveta, to jeste razgrađivanjem SSSR-a, i priča o nasušnoj potrebi za nuklearnim oružjem nestala sa svetske scene, ali eto danas se vraća u punom sjaju – na veliko zadovoljstvo fanova ruske dominacije koji ne bi imali ništa protiv i da Putin iskoristi ovo oružje kako bi potvrdio svoju moć, naročito nad NATO&USA. Nekada je tzv. ravnoteža sila održavana strahom od atomske bombe i to je imalo smisla u vreme tzv. Hladnog rata, ali danas je ova bomba u rukama jednog frustriranog predsednika (Putina) koji bi da povrati nekadašnju SSSR-ovsku moć kao i teritorije koje su pripadale ovoj super državi. Da li će hladnoratovska „racionalnost“ ipak da prevlada kod Putina pa neće posegnuti za „konačnim rešenjem“ – to ćemo tek da vidimo, ali plašim se da se ovaj diktator neće libiti i da iskoristi atomsku bombu u slučaju da mu presto bude uzdrman.

No, ova žeđ za atomskim bombama u izvesnoj meri je određena&rukovođena sentimentom za „dobrim-starim“ vremenima kada se znalo ko je na zapadu, a ko na istoku glavni gazda i kada se to odražavalo na svetsku politiku. Nekada se znalo kako se to radi… U svim ratovima, od Drugog svetskog, uvek su bile, posredno ili neposredno, umešane USA (NATO) i SSSR (Varšavski pakt) i ovaj odnos, koji nije uvek značio i ravnotežu sila, naprotiv, je odredio dobar deo XX veka. Tikva je pukla sa terorističkim napadom na WTC 2001. u USA kada su i najzagriženiji pobornici Hladnog rata shvatili da je svet postao drugačije mesto od onog koji je bio, to jeste da je bipolarnost zamenjena polipolarnim svetom gde više sila sada kreira svetsku moć. Ne smemo zaboraviti ni „tihi“ ulazak Kine na svetsku scenu, kao ni uticaj novih igrača koji su željni afirmacije i priznanja. Čak i Rusija, nastala na ruševinama SSSR, ulazi u red tih novih igrača jer je tek od rata u Siriji dokazala da se mora računati na njen uticaj, a Putin je, očigledno, to želeo da podigne na viši nivo.

Predsednik Rusije jeste dete ondašnjih obaveštajnih službi SSSR-a, ali njegova današnja „agenda“ više odgovara ovim post-apokaliptičnim vremenima – kako ih je nazvao filozof S. Horvat. Kao da je napad na WTC bio okidač za razotkrivanje novih svetskih tendencija i odnosa moći koji više ne dolaze iz jednog ili dva centra, već su decentralizirane i rasute, baš kako su ih nekadašnji postmodernistički filozofi određivali. Uz tu rasutost moći i njen diverzibilni karakter ide i „miris“ apokalipse (Volim miris napalma ujutro, miriše na pobedu – kako je to izgovarao komandant „Leteće konjice“ u filmu Apokalipsa sada) koja je po Horvatovom tumačenju (Posle apokalipse, Beograd, 2021.) već počela kao odraz onoga što nas tek čeka u budućnosti…

Ali, s obzirom da se radi o budućnosti postoji šansa i da se ovo stanje apokalipse „prevede“ i u nešto dobro, to jest da se spreče njene anhilatorske tendencije i sprovedu u spoznaju o mogućnosti spasa za svet i čovečanstvo, ako već nije prekasno… Jer nisu samo ratovi naša opasnost od apokalipse, već je uopšte naš način života postao nepodnošljiv za celu planetu – od globalnog siromaštva do planetarnog zagađenja. Moguće da je i Putin, ma koliko on sanjao o ex SSSR-u, samo eksponent stanja/fenomena apokalipse koja preuzima ovaj naš svet, a za koju smo sami krivi. Ne, ne mislim na onu biblijsku apokalipsu, mada ni njena tumačenja ne treba isključiti iz diverziteta teorija o kraju sveta, već na onu koju je već naslutio francuski filozof Bodrijar svojom teorijom simulacije&simulakruma gde je opisao „poslednje“ dane sveta koji se gubi u digitalnim (isimuliranim) slikama. Možda je Putin poslednja „velika“ simulacija moći iza koje će doći ili armagedon ili pak neki novi svet – iskreno se nadam ne onaj „vrli“ Hakslijev…

(Autonomija)