Od “srpskih vladara” iz novijeg doba, kojima je u kolektivnu čast posvećena jedna od centralnih beogradskih ulica, fenomenologija čijih imena će biti tema jednog od narednih tekstova – između 1817. i 2003. čak petorica njih su živote izgubili u atentatima, uz napomenu da bi spisak bio duži, da kralj Milan zahvaljujući prisebnosti nije za dlaku izbegao ubistvo govnima, pokušaju atentata klozetom, u srpskoj istoriji opisan kao “smederevski nameštaj”, u kome su zaverenici pretesterisali daske u prostoriji u koju i carevi (i kraljevi) moraju ići, u datom slučaju – u poljskom nužniku.

Ispravka: spisku ubijenih vladara valja pridodati i Ivana Stanbolića, koji je ubijen takoreći retroaktivno.

Pada u oči da su kolikogod bili međusobno različiti, svi ubijeni srpski vladari imali nešto zajedničko: Svi su, naime – svako od njih na svoj način, svako u skladu sa svojim vremenom – bili čvrsto rešeni da pokrenu srpsko drušvto iz letargije “kontinuiteta diskontinuiteta” (D.Stojanović), da ga prenu iz analgezijskog stanja “samoiskrivljene nezrelosti” (Kant), plemenske običajnosti, fiktivnih tradicija, da stanu na put deluzijama veličine, patriotskoj hajdučiji i samovolji i da zavedu vladavinu ustava i zakona.

Ubistvo šefa država uvek je politički čin i uvek mora imati političku motivaciju, pozadinu i logistiku. Šefovi država se ne ubijaju iz klasičnih motiva – koristoljublja, strasti, osveta, itd. – šefovi države se ubijaju da bi se “ubijala” njihova politika i da bi neko drugi postao šef države.

Pre nego što razmotrimo političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića – za koju zvanična verzija tvrdi da je nije ni bilo – nije zgoreg osvrnuti se na političko ubistvo Kneza Mihaila Obrenovića, za koje zvanične verzije takođe tvrde da je nije bilo, iako bi dokumenti – da nisu uništeni – i svedoci – da nisu po kratkom postupku streljani – ispričali sasvim drugačiju priču.

Tadašnoj srpskoj javnosti je saopštena kratka, zvanična verzija: “Kneza su ubili “strani plaćenici i kažnjeni su smrću”.

Nešto slično je javnosti saopšteno – i nastavlja da se saopštava – u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića. I ta je zvanična verzija glatko prošla. I još uvek prolazi. Odavno se više i ne postavlja pitanje političke pozadine atentata na Đinđića. Što sobom povlači drugo pitanje: da li su građani Srbije koji kupuju tu idiotsku priču idioti?

Sad, kako se uzme. Privatno (uglavnom) nisu. Javno (i namerno) jesu. Kad su “osetljive državne” stvari u pitanju, u Srbiji se isplati biti idiot. Ne biti idiot, to može biti opasno. Može se posao izgubiti, a može i glava. Valja gledati svoja posla, vezivati konja gde ti gazda kaže, trpati u se, na se i podase.

Điniđić je bio naumio da u procesu postepene emancipacije raskuje okove neslobode imanente predmodernoj, tribalnoj zajednici ogrezloj u korupciju, pogruženoj u resantimane, vidovdansko-kosovske fantazije, fetišizme i animizme, obuzete gledanjem svojih poslova, vezivanjima konja gde gazda kaže, mase podložne plebiscitarnom prihvatanju svakog režima kolikogod nasilan bio, i sveopštoj nezainteresovanosti za zla počinjena bilo kome osim sebi i svojim najbližim.

Intimno sumnjam da bi Đinđićev projekat uspeo sve da nekim čudom nije ubijen – potonji razvoj situacije potkrepljuje moju sumnju – da je ubijen preventivno, za svaki slučaj, ali sama činejnica da je ubijen govori da je ozbiljno uzdrmao – više nego što je i sam pretpostavljao – temelje “kontinuiteta državnog diskontinuiteta”, koji je Koštunica – jedna od najmračnijih i najbeznačajnijih ličnosti u političkoj istoriji Srbije, prepunoj mrčanih i benznačajnih ličnosti – nastojao da sačuva i na kraju uspeo u tome.

Pogledajmo šta kaže zvanična, sudski uglavljena, verzija: Ko je ubio Đinđića: “Neposredni izvršilac bio je” – kaže zvaniča verizja – “Zvezdan Jovanović osuđen na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora. Organizator i kolovođa bio je Milorad Ulemek Legija, bivši komandant JSO. Takođe osuđen na 40 godina zatvora kao organizator atentata. Saučestvovao je tzv. Zemunski klan, predvođen Miletom Lukovićem i Dušanom Spasojevićem koji su (pretpostavljam preventivno) ubijeni tokom policijske akcije Sablja.”

Formalno-pravo, to nije sporno. Ali osuđeni Jovanović i Ulemek – i ubijeni Spasojević i Luković – bili su samo vrh ledenog brega traljave zavere za ubistvo premijera Srbije, posle koga je trebalo da usledi državni udar. Treba zaista biti moron – ili prosečan Srbin – pa poverovati u priču da su se pomenuti ljudi koji, kakvi god da su bili, sigurno nisu bili moroni, odvažili na samoublački poduhvat ubistva premijera koji će ih odvesti, neke na dugogodišnje robije, neke u smrt.

Sasvim je sigurno da su se Ulemek, Luković, Spasojević i Jovanović, prihvatili ubilačkog posla imajući čvrste garancije određenih političkih struktura da će njihov zločin proći nerazrešen, da “počinioci neće biti pronađeni”, i da će – kad patriotska vlada nacionalnog spasa preuzme stavri u svoje ruke – nastaviti kriminalni business as usual.

Materijalnih dokaza o političkoj podršci atentatorima na Zorana Đinđića ima na pretek. Dokazano je u istrazi – pominjalo se i u sudskom postupku – da su medijski materijali za satanizaciju i kriminalizaciju Đinđića prosleđivani korumpiranim medijima iz kabineta Vojislava Koštunice, a da su Koštuničini najbliži saradnici održavali tesne kontakte sa prvooptuženima i osuđenima.

Nastaviće se…

(CdM/foto: screenshot/N1)