Šta je najveća meštrija njegovog zanata? Vrhunsko lukavstvo za svoja nedela koristi dobre osobine ljudi i časna njihova postignuća. Dajmo primer! Svež, pakleno vruć, ispod sotoninog sača:

U Narodnom pozorištu u Beogradu, Svečana akademija povodom Dana pobede. To je primer, pravi uzor, po podobiju Lukavoga. O kakvoj pobedi je reč? O pobedi nad fašizmom, fašizmom i nacizmom. Dakle, povod svečanoj aklademiji bio je antifašizam. A sama akademija? Sama akademija bila je svečano antiantifašistička. To je dvostruka negacija? Da. A dvostruka negacija jeste negacija negacije, dakle, matematički precizno smemo ovde reći, moramo ovde reći: Svečana akademija povodom Dana pobede nad fašizmom, bila je fašistička.

Ko je toj Svečanoj akademiji i njenoj poetici dao najsnažniji pečat, koja je to poezija osvajala na njoj antifašistička srca i antifašističke želje? Bila je to poezija koju su za svoje koračnice koristili „ljotićevci“, naime, pripadnici srpske fašističke, nacističke organizacije „Zbor“, pod klajn firerom doktorom prava Dimitrijem LJotićem, koji je bio rad na to da narod kojem pripada postane posluga Trećem Rajhu, a svaki onaj koji protiv toga digne reč, da bude odmah likvidiran. Ako pak Srbin ubije nemačkog okupatorskog oficira, onda, slaže se s tom vojničkom vrlinom Ljotić, treba ubiti sto srpskih civila; za nemačkog vojnika redova, pak, deset Srba.

Spremnost da delom potvrdi svoje vjeruju, demonstrirao je Dimitrije Ljotić prilikom streljanja civila u Kragujevcu, tokom tri infernalna dana oktobra meseca 1941. godine, kad je streljan 2831 čovek, među kojim i četrdesetoro dece uzrasta od jedanaest do petnaest godina i 261 dečak, što srednjoškolac (učenik Prve ili Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojnotehničke ili Zanatlijske škole), što radnik i zemljoradnik, starosti od petnaest do osamnaest godina. Odredi Dimitrija LJotića odvodili su ih nemačkim okupatorima pred puščane cevi.

Ima, dakle, na šta Dimitrije Ljotić biti danas ponosan. Politička i kulturna elita njegovog naroda diže mu spomenik, kao da je neznani junak, pevajući u Narodnom pozorištu na Svečanoj akademiji povodom Dana pobede nad fašizmom pesmice koje su bodrile srca njegovih falangi u Šumadiji, i ne samo u Šumadiji.

Dimitrije LJotić, iako neimenovan, bio je, dakle, glavna ikona antifašističke svečane akademije u Narodnom pozorištu, ustanovi od najvišeg nacionalnog značaja. Narodno pozorište u Beogradu, postalo je dobro mesto za Nečastivog i njegovog šegrta Mitu Ljotića.

Prepreden, kakav jeste, Nečastivi, međutim, na toj svečanoj akademiji, čiji su glavni žreci bili predsednici Republike Srbije i bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska, nije dao da se istakne ime ili slika Dimitrija Ljotića. On je pustio da duh ljotićevštine i srpskog fašizma dođe bezimeno, tiho i s pesmom obuzme sve prisutne i sve gledaoce RTS-a, koji su pratili direktan prenos.

Lukavoga ministranti, naime organizatori ove svečane manifestacije, nigde nisu naveli ime nijednog autora onih pesmica ljotićevskih, koje su svečanoj akademiji dale najdublji ton. Štaviše, umestili su te pesmice, vrlo lukavo, kako to samo oni znaju, među pesme izvrsnih srpskih pesnika antifašista, među kojima je i genijalni Branko Miljković. Kako su bardovi Narodnog pozorišta u Beogradu recitovali tako da se nije moglo znati gde jedna pesma završava, gde druga počinje, milionsko gledalište televizijskog prenosa bilo je obmanuto – a obmana je posao Nečastivog – sugestijom da su autori pesama samo oni čija se imena na ekranima pojavljuju, te da umesto pesmica koje su bodrile srpske fašiste, slušaju najbolju humanističku poeziju Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića i besmrtnog Miljkovića.

Najviši stepen lukavstva iskazao se u onom momentu kad je koračnica fašističkih ljotićevskih falangi nakalemljena na Desankinu veličanstvenu poemu „Krvava bajka“, o streljanju đaka u Kragujevcu, kojem su, pred Bogom i narodom, sasluživale ljotićevske čete.

Ovde bi sad, po redu stvari, pasovala ona famozna rečenica: da je ovo normalna zemlja, svi koji su učestvovali u ovoj Svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu i oko nje, dakle, i u njenoj pripremi i u njenoj izvedbi, morali bi neopozivo dobiti otkaz sa svih javnih funkcija, kad već nemaju nimalo časti da ga sami daju. Ali, ovo nije normalna zemlja, jer nema te normalne zemlje u čijem bi se Narodnom pozorištu, na Dan pobede, u ime antifašizma mogao održati skup fašističke propagande.

Najzad, da je ovo normalna zemlja, u njoj bi se, posle ove svečane akademije koja promoviše Dimitrija Ljotića, saopštenjem gnušanja i osude, javilo makar nekoliko instituta, kulturnih ustanova, društava, fakulteta, Univerzitet, ili, makar, stalni članovi ansambala Narodnog pozorišta, dramski, operski, baletski njegovi umetnici.

Ćute umetnici Narodnog pozorišta, ćute njihova udruženja, ćute fakulteti, instituti, društva i Beogradski univerzitet. Svima njima, dakle, Ljotić danas dobro pristaje, a naročito dobro na Dan pobede. Lukavi trlja ruke – u Srbiji, definitivno, društvo više ne postoji.

(Danas, foto: CZKD)