Ponašanje Viktora Orbana ukazuje na to da želi izgubiti na izborima iduće godine. Možda neće uspeti u tome, a možda zapravo i ne želi, ali njegovo ponašanje se svakako može protumačiti na taj način, a to tumačenje uopšte nije u suprotnosti sa njegovom neobuzdanom željom za moći, nikada ograničenom moralom i javnim interesom.

Morate pobediti u pravo vreme i izgubiti u pravo vreme – ovo je osnova Orbanovog kreda politike moći (drugog nema). Zbog toga je ranije rekao: samo jednom se mora pobediti, ali da to bude jako, i zato je jednom u javnost dospelom poverljivom razgovoru otkrio da uopšte nije želeo da pobedi na izborima 2006. godine. Bio je svestan finansijske situacije u zemlji; znao je da će pobednik morati da preduzme ozbiljne korake koji će biti u potpunoj suprotnosti sa onim što su svi učesnici u predizbornoj kampanji rekli ili bar sugerisali; znao je da će to urušiti kredibilitet pobedniku i pogodovati gubitniku; znao je koje nesuglasice natežu suparničku koaliciju i kako će one eskalirati dok pokušavaju da ispune svoja obećanja u vezi reformi; znao je iz kakve snažne opozicione pozicije može da čeka sledeće izbore; znao je kakve ćudi može mobilisati radi razbijanja grada i zemlje. Znao je da je bolje pobediti sutra imajući goluba na grani nego pobediti danas sa vrapcem u ruci. Samo jedno nije znao, da će kao bonus od sudbine dobiti i veliku globalnu ekonomsku krizu, zahvaljujući kojoj će se taj golub još više ugojiti.

Njegovo ponašanje koje ukazuje na to da priželjkuje poraz, sastoji se od dva elementa. Prvi je izmena izbornog zakona koja bi se drugačije teško mogla objasniti, i koja opozicione stranke tera na zajedničku listu i povećava njihove šanse za pobedu. Drugi elemenat je ogromni, naduvani budžetski deficit i dugovi, sa čijim se ozbiljnim posledicama mora suočiti u sledećem ciklusu.

Ovo mu stvara dvostruku korist u slučaju da izgubi na izborima. S jedne strane, on primorava opoziciju na opravdanje toga da alternativa donatorskom Orbanovom režimu može biti samo izuzetno stroga štednja koju će narod itekako osetiti. S druge strane, ogroman kapital izmešten iz državne kase direktno povećava već i ionako gigantske finansijske mogućnosti, pa ujedno i uticaj Orbanovog tabora, a s druge strane masa ljudi i institucija koji ga podržavaju, mogla se i može potkupiti s njim.

Nema znakova da se opozicija suočila i da će ubuduće suočavati narod sa time da će dugoročne ekonomske i druge posledice Kovida, uključujući dug i budžetsko stanje države iziskivati određena ograničenja i prinudnosti u sledećem ciklusu. Ako to ne učini sada, neće ni u kampanji, tako da će se na ovim prinudnim štednjama njihov kredibilitet brzo raspršiti nakon moguće pobede. Tim pre što se većina njihovih političkih poruka sastoji od zahtevanja više novca u korist različitih područja i društvenih slojeva.

Ako se 2006. moglo očekivati da će dvostranačka koalicija, sa dugom zajedničkom istorijom u vladi, biti rastrgana unutrašnjim tenzijama, onda se to može višestruko očekivati u slučaju trenutne navlaš skrpljene koalicije, koja nema nikakvu prošlost i koja je još raznobojnija (ima tu svega i svačega, od socijalista do Jobika).

Što se tiče obnavljanja demokratije i ljudskih prava, sledeća vlada može da bira između kršenja prava i paralisanosti. U svakom slučaju, sve to bi takođe doprinelo urušenju kredibiliteta nove vlade.

Donald Tramp je od Orbana mogao naučiti sve, samo da je njegov pogled dopreo do Mađarske i da mu je bio potreban učitelj. Orban je, 18 godina pre Trampa, bez imalo osnova izgradio masovnu kampanju na tome da su izbori lažirani. A 2006. je agitovao masi izgrednika za razbijanje glavnog grada.

U slučaju gubitka izbora sledeće godine, ove mogućnosti će se ponovo otvoriti. U slučaju pobede opozicije, definitivno će „iskrsnuti“ kako je izbore pokrala mreža svetske zavere Đerđa Šoroša kako u Sjedinjenim Državama, tako i u Mađarskoj. A 2002. i 2006. godine mogu se sabrati, od opozicije se može načiniti veliki državni prevrat sa puno nasilja, kojem će, bojim se, policija koja je večito sklona nasilju, i ovaj put dodati svoje.

Orban, ako ne grešim, smatra da bi opozicija trebalo jednom da pobedi, ali vrlo tanko. Kako bi se onda ponovo diskreditovala, ali veoma jako.

Prevela: Kristina Orovec (Autonomija)

Izvor: HVG 360