U Srbiji je stanje redovno. Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić objavio je na svom FB profilu fotografiju masovnog ubice Ratka Mladića uz prigodnu poruku “srpski heroj”. Normalno. Ništa posebno. Regularna stvar. Pravilo, a ne izuzetak. Nije mu prvi put, a ni poslednji. Ništa normalnije, uobičajenije, redovnije, svakodnevnije od veličanja koljača, ratnih zločinaca, državnih ukoljica i sličnih izroda. Političari, državni i partijski funkcioneri se svako malo odaju ovom ritualnom zaklinjanju u omiljenog im generala. I nisu jedini, Mladić je ikona mnogih slojeva srpskog društva, od vrha do dna.

Kad se kaže Ratko Mladić, odmah sledi – srpski heroj. Šta drugo? To mu dođe kao stajaća odrednica, slično onim stajaćim pridevima kod Homera: ružoprsta zora, sjajnošlemi Hektor, kravooka Hera, brzonogi Ahilej, dovitljivi Odisej, belolakta Andromaha, sovooka Atena… Za Homerove bogove i junake je jasno zašto im pesnik daje pomenute prideve, ti epiteti govore nešto o njihovom izgledu ili ličnosti, nešto istinito i stvarno.

Zločinačko herojstvo

U Mladićevom slučaju nije baš najjasnije zašto ga ljubitelji genocida, pokolja, mrtve dece, konc-logora, masovnih streljanja, silovanja, etničkih čišćenja i pljačke – nazivaju herojem. Povremeno neko od tih zlikovaca koji nisu okrvavili sopstvene ruke, ali se rado diče tuđim krvavim rukama – proslovi neku budalaštinu tipa “branio je srpski narod”, ali nikada to detaljnije ne ekspliciraju.

Što je i razumljivo, svaki detalj iz Mladićeve ratne biografije je zločinački i sramotan, detalji su nezgodni, iz njih istina prosto izbija na površinu, oni otkrivaju užas koji nacionalna retorika nastoji da prikrije. To prikrivanje je, naravno, neuspešno, svi na svetu znaju da je Mladić najgrozomorniji zločinac u ratovima devedesetih, za šta je osuđen na doživotnu robiju. Naravno – svi osim većine žitelja Srbije, koji ulažu natprirodne napore kako bi od sebe sakrili nezgodne činjenice poznate vascelom dunjaluku.

Nezgodna pitanja

Povodom navodnog Mladićevog herojstva postavio sam jednom niz logičnih pitanja, nije zgoreg ponoviti ih, pošto ionako većinska Srbija uporno odbija da ih sebi postavi. Šta je najherojskije od njegovih herojskih dela? Možda to što je preuzeo naoružanje od JNA i hrabro započeo rat protiv civila, bespoštedno ih istrebljujući? To što je pobio sto hiljada ljudi? Ili to što je držao pod opsadom Sarajevo četiri godine? Možda to što su njegovi snajperisti ubijali decu? Ili to što je otvarao konc-logore za mučenje i ubijanje?

Možda se Mladićevo herojstvo ogleda u streljanju 8.372 ljudska bića za svega nekoliko dana? Šta je u njegovom bogatom opusu najherojskije? Masovno dizanje džamija u vazduh? Pucanje zarobljenicima u leđa na Korićanskim stijenama? Etničko čišćenje čitavih delova Bosne? Premeštanje leševa iz primarnih u sekundarne, pa u tercijarne grobnice? Zataškavanje zločina? Ili sve to zajedno, plus još hiljade i hiljade sličnih zlodela?

Poslednje pitanje je zapravo retoričko – za mladićevce sve pobrojano spada u herojska dela, Mladića veličaju upravo zbog svih zločina koje je počinio. U ime nacije, srpstva, velike Srbije, naroda, nacionalnih interesa i ostalih “zvučnih banalnosti”. Jer da je ubijao za svoj račun i ćef, ne bi bio nacionalna svetinja, takoreći živi svetac Srpske krivoslavne crkve.

Genocid kao dobro delo

Mladićev status u srpskom društvu briljantno je sažeo Viktor Ivančić u tekstu “General je iscrpljen”: “U patriotski osviještenome dijelu srpske javnosti uživa status nedodirljive ikone, vladajuća ga ideologija veliča čak i kad ga ne spominje, kao utvara od kapitalnog značaja boravi uglavnom u mitovima i legendama, uz pratnju gusala i voditelja RTS-a, državna policija štiti murale s njegovim likom od rijetkih pokušaja devastacije, a počinitelje koji bi kantama boje oskrnavili vojskovođin portret progoni i hapsi kao ‘neprijatelje srpstva’…”

U takvu atmosferu savršeno se uklapa i inicijativa srpskog ministra pravde Nenada Vujića da Mladić bude pušten u Srbiju na lečenje. I prateća briga predsednika Srbije Aleksandra Vučića za zdravlje masovnog ubice, uz prigodno proklinjanje “haškog Minotaura” (izraz Koste Čavoškog) jer belosvetski zlotvori odbijaju da puste nemoćnog starca da poslednje dane života provede na slobodi.

Kad se sve sabere, jasne su poruke države, političara, muralista, intelektualaca, crkvenih nesumnjivih lica, novinara i ostalih masovnih proizvođača krvave mentalne magle: genocid je dobro delo, pucanje snajperom deci u glavu je vrlina, masovno proterivanje civila druge vere i nacije je uzorni čin, otimanje stanova i pljačka bele tehnike su legitimne privredne grane, opsada Sarajeva je prihvatljiva i poželjna, spaljivanje knjiga je naš kulturni program, konc-logor je pravo mesto za nesrbe, laž je istina, mržnja je ljubav, a zlo je naše najviše dobro.

Živeti s čudovištem

Naša stvarnost je toliko nakazna da je o njoj gotovo nemoguće pisati. Šta god da napišeš o veličanju Mladića, o poricanju genocida, o falsifikovanju prošlosti, o upornom odbijanju srpskog društva da se pogleda u ogledalo i suoči sa gadnom, teškom istinom o sebi – malo je, nedovoljno, slabo, nedostatno, neadekvatno. I najradikalnija kritika ne dobacuje do monstruoznosti te nakazne stvarnosti koju bi da predstavi. Realnost se naprosto opire reprezentaciji u jeziku, nema reči koje bi je izrazile, fiksirale u jeziku.

Ono o čemu je Radomir Konstantinović govorio na prvoj sesiji Beogradskog kruga, postalo je naša stvarnost, i traje već decenijama: “Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo. Živeti sa čudovištem, to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao čudovište”.

Odavno je čudovišno postalo prirodno, a čudovišta i čudovišnosti su se toliko namnožili da ih više i ne primećujemo. Navikli smo na njih, orodili smo se, više i ne znamo da su čudovišta, deluju nam kao sasvim normalni ljudi, pojave, ideje, stavovi, svetonazori… Eno, cela Srbija je premrežena slikama groznog čudovišta, šepuri se njegovo lice na zidovima po gradovima, varošima i selima – i to gotovo nikome ne smeta.

Bez nade i budućnosti

Međutim, kad neko ukaže na tu čudovišnost, kad se pobuni protiv glorifikacije zlikovca, kad pokuša da ukloni mural Ratka Mladića, kad podseti na genocid, zločine i zverstva, kad podseti na elementarnu činjenicu da su Vučić, Dačić, Vulin i njihove partije potekli iz zločinačkog miljea, da su nastali na ideologiji i praksi etničkog čišćenja i genocida, da je taj nepojamni zločin u temelju srpskog društva i simboličkog porekla – onda takvog inokosnog pojedinca društvo proglasi za čudovište.

Pobesne ljudi na svaki pomen ratne prošlosti, na svako zrnce istine, pa se okome na istinoslovca, optužujući ga da je izdajnik srpstva, da pomaže režimu, urlaju kako to nije važno, to nije tema, na tome ne možemo da oborimo naprednjački režim. A iste priče su se pričale i za vreme ranijih režima, tokom vladavine drugih partija – nikad nije vreme da govorimo o desetinama hiljada mrtvih, o razorenoj zemlji, o apokalipsi koju smo mi napravili, mi, građani Srbije, tako što smo masovno, milionski podržavali Slobodana Miloševića i njegove saradnike. I nikad se nismo odrekli ideologije koja je dovela do rata i zločina. Sve može da propadne, samo ta ideologija mora da ostane živa i zdrava.

Ne postoji nežan, suptilan, taktičan način da se ovo kaže, pa zato treba biti direktan. Društvo koje se temelji na genocidu, masovnim zločinima, nacija koja za heroja proglašava čoveka koji je odgovoran za smrt desetina hiljada ljudi, za mučenja i sve moguće užase – jednostavno nema čemu da se nada. Ne može opstati i pretrajati. Ne može ništa napraviti od sebe. Ne može biti uspešna, srećna, prosperitetna, ne može stvoriti čak ni koliko-toliko podnošljivu atmosferu za život. Nema života koji se gradi na tuđoj smrti, na slavljenju ubica, na ruganju mrtvima. I zato je Srbija zemlja bez nade i bez budućnosti. Takva će i ostati sve dok se ne pokaje za svo zlo koje je počinila. I drugima, ali i samoj sebi.

(Antena M/foto: Autonomija)