Beograđani, evo dokle je došlo! Vest je sažeta i jasna, a objavili su je samo dva ili tri medija: Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji je pozvala gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da naloži komunalnim službama da uklone mural sa likom Ratka Mladića na Vračaru. Gradonačelnik odgovara da “ne zna da li je Mladić počinio ratne zločine”, ali zna da je branio srpski narod u BiH.

Šta to znači? Da je gradacija funkcionerskog naprednjačkog patriotizma dostigla vrh u svojoj naopakosti. Te će se i komunalni poslovi, otvoreno kaže Šapić, obavljati u “anti haškom” maniru.

Moraćete da sačekate nekog drugog gradonačelnika, da vam ispunjava “haške želje”, poručio je, nekada najbolji vaterpolista sveta.

Na stranu to što je Hag, u kome se nalazi(o) Međunarodni sud koji su osnovale Ujedinjene Nacije, i u kome je za genocid osuđen Ratko Mladić, komunalno perfektan.

Što u njemu nema ilegalne gradnje, nema džombavih ni poplavljenih ulica, što tramvaji funkcionišu besprekorno, a fasade ukrašene ornamentima, i velikim transparentnim prozorskim staklima – blistaju.

I što bi svako ko pomisli da nekom svojom bojom na zidu ugrozi tu “nacionalno neutralnu” estetiku bio debelo kažnjen. Ne baš za genocid, ali za pokušaj urbicida, sigurno.

No, “Beograd više nije antisrpski grad” izrekao je pre neki dan predsednik Srbije. Kakav nonsen! Ne, on se u stvari vratio na sam početak devedesetih, od kada je karijerno stasavao.

Tada su majke počele da skidaju prezimena sa ulaznih vrata kako bi zavarale pozivare i sprečile da im decu odvedu u Miloševićev rat, tada sam prvi put čula da je “Beograd najveći izdajnički grad”.

Tragajući za poreklom te floskule naišla sam na tekst Ivana Čolovića iz decembra ‘92, gde on govori uz mnoštvo citata i primera da vladajuća oligarhija pokušava da stvori stereotip o Beogradu kao o antipatriotskom gradu.

Jer grad kao “otelotvorenje raznovrsnosti multietničke koegzistencije i interkulturalizma… biva prepreka u ostvarenju mononacionalnog državnog projekta… takav grad mora biti žrtvovan”.

Zidni udžbenici naopake istorije

Već više od godinu dana je prošlo otkad je zločinac osvanuo na fasadi u Njegoševoj, u natprirodnoj veličini, već godinu dana otkad je ministar policije Aleksandar Vulin rekao da neće dozvoliti da se srpske glave kotrljaju ulicama, da mu je lično važniji Ratko Mladić nego Nataša Kandić (čelnica nevladine organizacije koja istražuje ubistva, mučenja, logore i nestanke ljudi tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji), već decenija i po je prošla otkad su poslanici Demokratske stranke (kojoj je i Šapić pripadao) skidali Vučićeve performanse u kome je “Bulevar Ratka Mladića” imao centralnu ulogu.

U Skupštini Srbije, Vučić, tada opozicioni poslanik, proglasio je Sigurnu kuću za Ratka Mladića. Retko se dešava da Aleksandar Vučić održi zadatu reč, i eto, u ovom slučaju postupa baš kao što je obećao.

Na tridesetogodišnjicu početka opsade Sarajeva (četvrtog aprila 1992), dok je ceo svet obeležavao mučeništvo ovog evropskog grada, Vučić, jedan od aktivnih učesnika te opsade, slavio je po drugi put pobedu u prvom krugu na predsedničkim izborima u Srbiji. Povećalo se ubrzanje na obeležavanju fasada u slavu “herojskih zločina”. Svaki drugi beogradski zid ižvrljan je imenom Ratka Mladića.

To su novi udžbenici istorije na kojima se obučavaju mladi. Važno da su antihaški.

Dvadeset sedmoj godišnjici genocida u Srebrenici nije prisustvovao nijedan zvaničnik iz Srbije, pretprošlog vikenda javnost je bila poplavljena tvrdnjama da u susedstvu vladaju ustaše, a najglasniji je ministar unutrašnjih poslova koji nam je bez ikakvih skrupula objavio da je “Aleksandar Vučić predsednik svih Srba (na svetu)”.

Opozicija (ima li je uopšte) je veoma tiha, dok optuženi za svakojaka uvezivanja sa mafijom, medijski probojno svaljuju krivicu na svoje dojučerašnje najbliže saradnike… Formiranje vlade opet je odloženo pa će premijeru Španije Pedru Sančes, koji u okviru obilaska Zapadnog Balkana stiže i u Beograd, biti pružena prilika samo da čuje staru priču: Mi smo za Evropsku uniju, iako je ona licemerna, a mi smo u pravu.

Predsednik španske vlade, socijalista, i sam se već godinama bori da se obeležja u slavu Frankove diktature, skinu sa lica gradova, što mu donekle polazi za rukom, uprkos ogromnog desničarskog otpora.

Često ga optužuju da podržava separatiste, zbog toga što hoće da razgovara sa katalonskim predstavnicima koji promovišu nezavisnu državu Kataloniju. Ali evo, i u Španiji su oživele debate, da bi žrtve Frankovog terora trebalo da dobiju obeštećenje, ili bar da se jame gde se kriju kosti protivnika diktature, otkopaju.

Buenos Aires nije čekao Hag da osudi zločince

O tome šta je zločin, i kako se suočiti sa pojedincima koji su činili nedela u ime sopstvenog naroda, mnogo toga se moglo naučiti u Argentini, gde sam provela svoje mlade novinarske godine. Baš u vreme posle pada diktature, tamo su se odvijala mukotrpna i duga suđenja glavešinama vojne hunte, i njihovim pomoćnicima, pod čijim je terorom “nestalo” desetine hiljada ljudi osumnjičenih za neistomišljeništvo.

Sredinom osamdesetih, u Buenos Airesu, bila sam ubeđena da se takva zverstva ne mogu desiti u mojoj zemlji. Sa uzbuđenjem sam pratila procese protiv zlikovaca, svedočenja preživelih žrtava, detaljni opisi tortura izazivali su muku…

U isto vreme čudila sam se kako to da veliki broj Argentinaca, uprkos neoborivim dokazima na sudu, uprkos hiljadama dokumenata, ne priznaje da su stradale nevine žrtve, da je mnoštvo dece ostalo bez roditelja i svog identiteta, da su mučeni i ubijani čak i “sumnjivi” maloletnici.

Baš ovog leta, početkom jula, stigla je vest iz Buenos Airesa da je u tamošnjem zatvoru u 93. godini umro Miguel Etchecolatz, nekadašnji komesar policijske direkcije glavnog grada pod čijim je nadzorom (1976-1979) funkcionisalo najmanje dvadeset koncentracionih logora, i isto toliko porodilišta u kojim su majke ubijane a novorođenčad davana na usvajanje podobnim roditeljima.

Nije znao za kajanje. Naprotiv, govorio je da je “sprovodio zakon”, i da je “čuvar božanskih propisa”. Sa radošću je nosio brojanicu sa krstom oko vrata, amblemom svog ubilačkog pohoda. “Uradio bih to ponovo”.

Pravda mu je zakucala na vrata 1986, podseća dnevni list Pagina 12. Tri godine nakon što su po padu diktature, na demokratskim izborima profunkcionisale legalne institucije. Godine zatvora prekidane su puštanjem na slobodu, ponovnim suđenjima i zatvaranjem.

Demokratija je bila rovita. Posle najžešćih pobuna vojske i policije usledili bi novi propisi. “Punto final”, ili konačna tačka, propisivala je prestanak svih suđenja za kršenja ljudskih prava u vreme de fakto režima, “Obediencia debida”, ustvrdila je da se ne može suditi vojnicima koji su činili nedela po naređenju glavešina…

Etchecolatz je u tim revizijama uspevao da se domogne kućnog pritvora, čak se na neko vreme baškario u svojoj slobodi, ali uvek bi iznova novi proces, novi logor, novi zločini bili procesuirani i zlikovac bi opet bio osuđen na robiju. Nekoliko puta mu je izricana doživotna kazna zatvora za zločine protiv čovečnosti.

Kad neki zločinac umre u zatvoru izdržavajući kaznu za koju je osuđen, obično bi se pomislilo da je pravda zadovoljena. U Argentini međutim, mnogi smatraju da je nekadašnji komesar buenosajreske direkcije, nastavio svoju “genocidnu praksu” do kraja. Da su on i mnogi drugi i dalje posvećen “vršenju genocida” to tvrdi i nekadašnja tužiteljka, zastupnica u argentinskom parlamentu Miriam Bregman.

Kako mogu da nestanu ljudi

Ona to obrazlaže ovako: Iako je imao mnogo prilika, Etchecolatz nijednom nije hteo da odgovori gde se nalaze posmrtni ostaci nestalih žrtava.

“Kada se ponekad za njega govorilo da je on bivši zločinac, mi advokati smo naprotiv dokazivali da je on svakodnevno dokazivao svoju lojalnost genocidnim zločinima, tako što nije želeo da otkrije gde su sakriveni ‘desaparesidos’, ili nestali, a znao je”, rekla je ova zastupnica povodom vesti o smrti Etchecolatza.

Dodaje da je pokojnik “ispoštovao deo sistematskog plana koji je sproveden u Argentini, i da on uz druge procesuirane, koji su odgovorni, “svojim ćutanjem čuvaju nekažnjivost tolikih drugih”.

Ne znam zašto mi novi gradonačelnik, zajedno sa većinom ministara u tehničkoj vladi Srbije, zašto mi predsednik države Srbije, liče na one malobrojne Argentince, koji se prave da još uvek veruju kako se teror prljavog rata (1976-1983) sprovodio u ime naroda.

A šta da kažem o mom rodnom gradu u kome se po nalogu vlasti seku šume, betoniraju travnjaci, bespravno ruši stara niskogradnja, ukida železnička stanica, cveta investitorski urbanizam, ispiraju prljave pare, dok se kanalizacija odliva u obe reke?

Ponekad se omasove skupovi koji pokušavaju da zaustave propadanje. Pokret “Ne davimo Beograd” grupa mladih ljudi, trči gde god gori. A gori svuda.

Iseljavaju se stari ljudi iz njihovih stanova, zapalile se deponije, kvartovi neobjašnjivo ostaju bez struje. Češće su protesti sporadični: za spasavanje sopstvene kože. Bori se svako ponaosob – poštari, pijaca, radnici, studenti.

Deo lekara ujedinio se u Ujedinjeni protiv kovida, tražili su da se ne prikrivaju podaci o broju obolelih i mrtvih, i da struka, a ne politika određuje zdravstvene mere u epidemijskim uslovima. A evo sada, Udruženje lekara Vojvodine udelilo je Aleksandru Vučiću Hipokratovu medalju. Pet članova ovog udruženja se ogradilo. Bolnice se opet pune.

Crni džipovi jure beogradskim ulicama kao na filmu. Projekat profiterskog patriotizma je u glatkom toku. Pod nadzorom osuđenog ratnog zločinca. To nije ni srpski ni ljudski.

(AJB)