Skip to main content

Život sa nasilnikom: Ne, nisam to odabrala

Građani 16. sep 2022.
16 min čitanja

"To što svi ćutimo je užasavajuće"

Više od 730 miliona žena u svetu doživelo je fizičko ili seksualno nasilje, pokazuju podaci UN Women. Svakodnevno nas siluju, ubijaju, i nema dana za ženu u Srbiji bez ponižavanja, ucena i šamara. Ako slučajno u vašoj sredini nasilje nije uočljivo, verujte, događa se svejedno.

“Žrtve nasilja nisu tipične žrtve sa bilborda, sa modrim okom, izbijenim zubima. Ako potenciramo samo fizičko nasilje, nećemo prepoznati psihološko i druge suptilne oblike nasilja“, upozorava doktorka psihologije Nada Padejski Šekerović, rukovoditeljka Sigurne ženske kuće u Novom Sadu.

Iako se nasilje dešava svim ženama bez obzira na godine, nivo obrazovanja i materijalni status, sve sagovornice u ovom tekstu su visokoobrazovane žene, 30-50 godina starosti. Njihova svedočenja o prijavljivanju ili preživljavanju nasilja prenosimo i sa jednom namerom: da im poverujete, da ih ne osuđujete već da pokušate da razumete kroz šta prolaze.

“Ono što sam ja trpela bilo je emotivno, psihičko zlostavljanje. Kontrolisao me je, gde idem, sa kim, zašto… Svaki put kada bih napustila kuću i vratila se, znala sam da me čekaju svađa i uvrede. Kada nekog voliš, nadaš se i čekaš da to prođe, jer on će da prestane zbog mene, zbog dece. Pitala sam se da li je moguće da neko ko me je voleo toliko sada mrzi svaki moj korak. Bolelo me je što imam grč u stomaku kada dolazim kući, što se pitam u kakvom stanju ću da ga zateknem, bolelo me je što ne vodi računa o našoj deci, bolelo me je najviše što zbog nas ne može da nađe snagu i ode na lečenje. Bolele su me sve pogrdne reči“, počela je svoju priču J.R. trudeći se da to kazivanje doživi i sama kao čin oslobađanja.

“Žrtva nasilja dugo godina misli da može sama da reši problem, a počinilac to mišljenje pospešuje zastrašivanjem i prebacivanjem krivice i odgovornosti”, pojašnjava za VOICE taj aspekt života sa nasilnikom psihološkinja Nada Padejski Šekerović, dodajući da koliko god ona imala doživljaj da može da vlada situacijom i ponašanjem počinioca, jer veruje da on može da se promeni i da će imati uticaj na njega, život joj pokaže da nasilje ne može da spreči i zaustavi, jer za njega nije ni odgovorna.

“ZAŠTO GA NE OSTAVIŠ?!”

To je najčešće pitanje koje postavljaju rodbina i prijatelji osobi koja živi sa nasilnikom. Kada zamislite sebe sa čovekom kog volite, onda nije više tako jednostavno, zar ne? Nadate se da će biti bolje.

“Odlučila sam da odem jednom, drugi put, stoti put sam donela odluku i opet nisam otišla. Čula sam hiljade izvinjenja, obećanja, molbi, ubeđivanja i sva su bila prekršena i svako je donosilo novo razočarenje. O svom problemu nisam ćutala. Pričala sam o tome i sa porodicom i sa prijateljima i sa njegovom porodicom koja je sa mnom delila istu muku. Moja porodica i prijatelji su me savetovali da ga napustim, da odem što pre, da ne treba tako da živim. Sve to sam znala i sama, lakše je kada ti neko to i kaže i potvrdi tvoje misli, ali jako je teško otići. Ono što me je veoma iznenadilo je što sam u tim svojim ispovestima saznala da su mnogi moji prijatelji, poznanici živeli u porodici sa alkoholičarima, trpeli nasilje oni, njihove majke, sestre braća i nikada iz toga nisu izašli ili ih je smrt alkoholičara ‘spasila’”, nastavila je svoju priču J.R.

Nažalost, činjenica je da u isto vreme dok druge savetujemo da napuste toksični odnos, skloni smo da i sami u jednom živimo. Zašto se žene koje trpe nasilje osećaju bez volje i snage da preduzmu korake da izađu iz takvog odnosa? Jedno od objašnjenja je da razvijaju sindrom naučene bespomoćnosti, fenomena do kog dolazimo kada više puta pokušavamo da ostvarimo nekakav rezultat, a nema efekta, smatra Ivana Perić psihološkinja SOS ženskog centra.

“Žene se često osećaju iscrpljeno, bez volje i snage, jer puno snage ulože da prežive svakodnevicu i svakodnevno nasilje, da predvide u kakvom će raspoloženju on da bude i da li će praviti scene, da zaštite decu. Razlog je i to što izgube samopouzdanje zbog dehumanizacije koja je početak nasilja, pa se nastavlja omalovažavanje, vređanje, psihološko nasilje, koji dovode do toga da žene otpisuju sebe i svoje vrednosti. Često osećaju neadekvatnu krivicu. Pre ulaska u patnerski odnos mnoge nisu imale razvijeno samopouzdanje što je i jedna od zamki i rizika da se uđe u takav odnos, jer nasilnici prepoznaju žrtve koje imaju manje samopouzdanja i ostvaruju lakšu kontrolu, dominaciju”, zaključuje psihološkinja u izjavi za VOICE.

Zato je jedan od najvažnijih prvih koraka vraćanje snage, volje, moći toj osobi, da bi svesno i ciljano pokušala da izađe iz nasilja i ostala dosledna sebi, što takođe zahteva mnogo volje i podrške. Jedna od najvažnijih podrški ženama koje prolaze kroz nasilje je savetodavni terapijski rad, što dobijaju i u Sigurnoj ženskoj kući i u Sos ženskom centru u Novom Sadu.

Ivana Perić (Foto: lična arhiva)

A.S.(39) je psihičko nasilje doživljavala u dve veze. Njen prvi momak ju je vređao, ucenjivao i pokušavao da je kontroliše, dok je drugi u skorašnjoj vezi bio i fizički nasilan.

“Mi smo se zabavljali nekih godinu dana i jedan događaj neću zaboraviti. Bili smo na nekoj svirci kad me je uhvatio za ruku pred svima i počeo da vređa, da me naziva ku*vom, baš su neke teške reči pale. Moje drugarice nisu baš odobravale tu vezu zbog njegovog ‘čudnog’ ponašanja. Sećam se da je drugarica tada na svirci rekla da sam sama to tražila. Znam da mi je bilo jako strašno što je to rekla, jer znam da nisam TO tražila”, poverila se A.S.

Iako taj nasilni događaj nije okončao vezu, naredni jeste, kada je A.S. dobila udarac.

“Jedva sam uspela da pobegnem i sednem u obližnji kafić u kom se inače osećam bezbedno. Nisam tad shvatila da me boli oko, u prvim trenucima te ništa ne boli. Tamo je bio jedan dečko koji je želeo da mi pomogne, nudio da idemo u policiju, bolnicu. Ja nisam htela. Zašto nisam htela? Sad mi je žao”, navodi ona.

Razloge da ne prijavi nasilje A.S. je videla u strahu da se ne sazna na poslu, lakše joj je bilo da na početku masnice prikriva šminkom.

“Nisam htela da uplićem druge ljude, objašnjavam, a i plašila sam se njega šta će da uradi ako odem u policiju. Tek sam došla u grad, nikog ne znam, bilo mi je bitno šta će ljudi reći. Jako mi je žao što ga tad nisam prijavila jer bi em snosio kaznu, em prestao to da radi i sebi i drugima jer mislim da on nije srećan čovek”, dodaje.

Ona ga je ostavila kada ju je udario, a prelazila je preko nasilja dok je bilo verbalno.

“Ne znam zašto, mislim jer sam tad bila dosta slaba, sama u novom gradu, gubitak bake, raskid sa prethodnim dečkom, bila sam osetljiva i usamljena. Kad se on pojavio imala sam mehanizam odbrane da se izmeštam iz svog iskutva, kao da se nekom drugom dešava to loše. Sa mojim ocem sam imala takav odnos, dosta grub. Otac je tako pokazivao ljubav, bučno, uz viku, dreku, a inače vrlo hladna osoba. Postoji mogućnost da sam navikla na takav odnos, normalizovala takvo iskazivanje ljubavi, što sam kasnije sa psiholozima definisala”, iskreno govori o svojim emocijama A.S. nakon dugogodišnjeg rada na svojoj traumi da razume kroz šta je prošla.

STRAH SPUTAVA ODLUKU O ODLASKU

J.R. je svog muža gledala deset godina kako sve više srlja u alkoholizam i postaje zavisnik, kada je počeo uz alkohol da konzumira i tablete za smirenje, tada je krenula da pravi svoj plan za odlazak.

“Postao je još gori nego ranije, ili je spavao ili je bio agresivan. Imao je taj strašan pogled koga sam se plašila i iza koga nema ni malo razuma. Taj odlazak sam odlagala i odlagala. Nada koju sam imala da će prestati da pije nije me nikad napustila. Svađe su postale intezivnije, jače, oštrije, predmeti su počeli da lete po kući, na mene, na zidove. Jedno veče, izašla sam sa prijateljima i kada sam se vratila čekalo me je brdo uvreda, optužbi, pogrdnih reči… sve iz neke paranoične ljubomore. Uhvatio me je za vrat i počeo da davi. Srećom, ja sam u tom trenutku fizički jača jer je on opijen i alkoholom i nekim lekovima i uspem da se oslobodim”, deli sa nama J.R. svoje iskustvo nasilja.

Ona je u međuvremenu, uz pomoć roditelja, sestre i prijatelja obezbedila stan u koji je želela da ode s decom bez znanja muža. Pre odlaska, trudila se da ga izbegava, ne uznemirava, i da sklanja i sebe i decu iz kuće što više.

“Posle nekog vremena, opet je usledila ogromna svađa oko novca koji mi je dao i tražio ga nazad. Pokušavala sam da smirim situaciju, ali bezuspešno. Na kraju je, jer nisam htela da mu dam taj novac, počeo da izbacuje moje knjige, stvari, da urla, da preti i ja sam pozvala policiju u strahu da ne dođe do nekog fizičkog obračuna. Jako brzo su došla dva policajca, ušli su tiho i diskretno u stan, pitali su prvo mene, a zatim i njega šta se dešava. Objasnila sam im sve, a onda je i on objasnio svoju stranu priče. Oni su videli da je on pijan, sve im je bilo jasno. Međutim, jedan od policajaca počinje da ga smiruje pričom kako žena može da optuži za šta god hoće, da je zakon na njenoj strani. Od te priče mi je malo pripalo muka. Onda su ga pitali da li ima negde da ode jer ako ne ode iz kuće, oni će ga odvesti u stanicu. Rekao je da će da ode i otišao je, a oni su ostali da razgovaraju sa mnom. Pitali su me koliko imam godina, koliko on ima godina. Kada su shvatili da je stariji od mene 11 godina, usledile su rečenice poput: znaš za koga si se udala, šta si ti očekivala, treba da vidiš koliko takvih oženjenih ima po splavovima, kafićima. Ja sam bila toliko šokirana da nisam znala šta da kažem. Oni koje sam pozvala da me zaštite su sada mene optuživali što sam odabrala muža alkoholičara. Na neki način jesu me zaštitili u tom momentu, zapretili su mu privođenjem i on je otišao iz kuće. Imala sam gorak ukus u ustima: kao da sad nije dovoljno da godinama gledam nekog koga volim kako tone u alkoholizam i kako njegova ličnost nestaje nego ću još i da slušam optužbe da sam to sama birala. Ne, nisam to odabrala. Čovek koga sam volela nije bio to. Da li ja to treba da objašnjavam policajcima?”, retoričko pitanje za sebe ali i sve nas postavlja J.R. koja je pre svega nekoliko meseci uspela da napusti nasilnog partnera.

Foto: Vojin Ivkov

“Nedugo nakon tog događaja stekli su se uslovi da mi odemo iz kuće i počela sam da pakujem stvari”, nastavlja svoju ispovest J.R.

“Tih dana je bio pakao. Dok sam pakovala stvari, on me je vređao, vikao, bilo je užasno. Jedno veče urlanje je postalo nepodnošljivo. Ja sam na pola spakovana pokupila decu i otišli smo. Kasnije sam odlazila kod njega po ostatak stvari. U početku nakon odlaska, bila sam uplašena, ali to je kratko trajalo. Videla sam novi život pred nama, u kom nema grča u stomaku, svakodnevne svađe i vikanja. Deca i ja smo otišli u aprilu ove godine, znači još je sveže. Svaki dan smo sve bolje. Više se smejemo, lepo nam je. Ja i dalje imam taj osećaj da će me nešto dočekati kod kuće, tu strepnju i neizvesnost, ali onda shvatim da toga više nema i osećam se odlično. Osećam veliku tugu zbog toga što nije sve ispalo kako sam zamišljala, da sa nekim koga si voleo provedeš život u zajednici, dobiješ decu koju zajedno podižete i volite, osećam tugu zbog toga što je čovek koga sam volela nestao u zavisnosti, što deca neće imati oca pored sebe ili će ga imati vrlo malo ako bude priseban. Pokušavam to da prevaziđem i nastavim dalje”, ipak optimistično govori J.R.

“Važno je da se kaže da je momentom prijave nasilja ZAGARANTOVANA ogromna promena u ženinom životu. Žena je toga svesna”, saglasna je sa prethodnim iskustvom i rukovoditeljka Sigurne ženske kuće u Novom Sadu Nada Padejski Šekerović.

J.R. je imala podršku porodice i finansijsku mogućnost da iznajmi drugi stan, mnoge žene to nemaju i jedino rešenje im je Sigurna ženska kuća. Upraviteljka te institucije kaže da su u trenutku dolaska žene najčešće zbunjene i uznemirene.

“Zato što se najveći broj prijema desi neposredno nakon što je žena prijavila nasilje. Neretko je uplašena zbog toga šta će se posle dogoditi i kakva će biti reakcija nasilnika, ali i kakvo će biti postupanje institucija i šta će biti sa decom, da li će ostati sa njom ili ne, jer znamo da nasilnik uglavnom preti oduzimanjem dece”, ističe Nada Padejski Šekerović.

ŽIVOT POSLE NASILJA

Kao što je i J.R. osetila da strah upravlja tim odnosom i odlukom o napuštanju, uz ogromnu nadu da on može da se promeni, tako je i A.S. priznala da joj je trebalo skoro tri godine da prestane da se plaši nasilnog bivšeg partnera.

“Posledično ne izlazim sama na mesta gde bih mogla da ga sretnem. Ja sam posle toga išla na terapiju i kod psihijatra i kod psihologa. Išla sam dve godine u SOS ženski centar i to mi jako znači”, kaže ona.

Sada A.S. smatra da su male šanse da bude u takvom toksičnom odnosu.

“Terapija jeste pomogla, ali na kraju ja sam pomogla samoj sebi. Ja sam shvatila da mogu da preživim i loše stvari, da mogu da se izborim i da je najvažnije da se ne zaledim jer se to dešavalo. Moja sloboda mi je najvažnija na svetu, ne mogu da budem više u takvoj vrsti veze gde neko stvara zavisnički odnos u smislu pritiska, ljubomore, ucena. Sada mislim da lakše mogu da pustim ljude iz svog života za koje se vežem. Ranije sam rastanke doživljavala fatalno, kao da ću da umrem emotivno kada neko ode. Sada više nemam taj problem”, dodaje A.S.

Nada Padejski Šekerović iz Sigurne ženske kuće objašnjava da je period oporavka od iskustva nasilja dug i da zavisi od mnogo životnih faktora, podrške i prethodnog iskustva. Potrebne su čak i godine da bi se u potpunosti osoba osamostalila i ojačala, zato je važno što u Sigurnoj ženskoj kući dobijaju najrazličitije oblike pomoći.

“Žrtvama nasilja, u periodu od šest meseci, ali po potrebi i duže, obezbeđena je egzistencija, imaju kontinuiranu psihološku podršku, pravnu pomoć, zastupanje na sudu, pedagošku podršku za decu. Svim korisnicama je obezbeđena besplatna zdravstvena nega, hitan pristup svim potrebnim ustanovama.”

Nada Padejski Šekerović (Foto: lična arhiva)

“Žao mi je što ga nisam prijavila jer posle toga svaki put kad neko povikne na mene ili doživim neočekivan fizički kontakt od strane muškarca, trgnem se i uznemirim. Uticalo je na poverenje u prava prijateljstva”, napominje A.S. (39) i dodaje da ima poverenja u policiju i lekare i da to nije razlog neprijavljivanja.

“Poverenje žrtava nasilja prema institucijama je onakvo kakvo je inače poverenje te osobe u institucije. Generalno, kad se nasilje desi i kad je visokog intenziteta i kad osoba shvati da ne može sama, i ako naiđe na podršku i prihvatanje, vremenom će pokazati sve veće poverenje. Poverenje može da izostane, ali da li se to iskazuje prema nama u Sigurnoj ženskoj kući? Ne. Ona vidi da je u pravom domu, da ima privatnost, slobodu, različite vrste pomoći, sa osmišljenim aktivnostima da se osnaži i izađe iz nasilja. Vide žene svojim očima podršku koju dobijaju. Naš cilj je da se nasilje ne ponovi”, objašnjava odnose poverenja između žrtve i institucija, psihološkinja Nada Padejski Šekerović.

‘DA NE PUKNE BRUKA’

“Nema razumevanja okoline”, kaže uvereno, ali i razočarano A.S. koja je trpela partnersko nasilje u dve veze.

“Niko iz okoline nije osudio nasilje, ili jeste ali usput onako. Drugarica koja je znala sve, uglavnom je komentarisala ‘nemoj nikada više da mu se javiš’. Nisam to osećala kao podršku jer to nije jednostavno da se nekom nikad više ne javiš”, objašnjava A.S. i dodaje kako su njena razmišljanja o tom odnosu bila dugo vremena pozitivna.

“On je bio prava stvar za mene, u svemu smo se slagali, i zato sam nakon svega htela da znam da nije čudovište već da vidim da mu je žao da je imalo nekog smisla to što smo imali. Htela sam potvrdu da smo imali obostrana osećanja, a ne da ostane na tome ne mogu da verujem da mi se to desilo i zašto mi se desilo”, ukazuje A.S.

Najvažniji komentar podrške koji je dobila od bliske osobe bio je: Ako možemo da se smejemo zajedno, možemo i ovo da radimo zajedno. Prema njenim rečima, pozitivno ponašanje prijatelja je da te saslušaju i da te ne osuđuju. Dok su rečenice poput onih ‘što si ti njega zvala prva’, ‘opet si to uradila’, ‘šta će ti to u životu’ – veoma pogrešne. Bolje je reći, makar i ono izvikano “proći će”, dodaje.

A.S. svoje iskustvo nije ispričala rodbini, dok je J.R. porodica bila najveća podrška i oslonac.

“Oni su čekali moju odluku i bili spremni da mi pomognu na sve načine. Nisu me pritiskali, ubeđivali i nagovarali ništa, samo su čekali moju odluku.”

Foto: Vojin Ivkov

Kako onda situaciju nasilja vidi i oseti porodica? Novi primer doživljenog nasilja u porodici, kroz oči zabrinute sestre pruža drugačiju perspektivu za razumevanje fenomena rodno zasnovanog nasilja.

“Emocija na tu situaciju je bes, ogroman bes, i to što svi ćutimo je užasavajuće”, kaže J.T. koja želi da zaštiti svoju sestru jer je doživela fizičko nasilje, a psihičko doživljava kontinuirano.

Međutim, nasilnika nakon njegovog fizičkog nasrtaja na sestru nije prijavila policiji.

“Želela sam da prijavim. Odgovorila me je njena odluka da mu da drugu šansu, svesna celog odnosa. Nakon tog događaja, pričale smo otvoreno o svemu. Svesna je svega i da se sve to ponoviti ne sme. Ja sam se ‘umešala’ tako što sam rekla da sledeći put ako se desi, biće, prijavljen sa moje strane policiji, po cenu toga da ne progovorimo nikada”, navodi ona.

Loš dugogodišnji odnos u tom braku, poput ponižavanja i emotivnog manipulisanja, poznat je većini u porodici, ali nasilniku se niko od muškaraca ne suprotstavlja, dok se mešanje J.T. kao sestre, ne shvata ozbiljno.

“Svi smo znali za taj odnos i da će njegovo ponašanje da kulminira na takav način, ali smo ćutali. Šapućući smo prenosili jedni drugima, to mi najviše smeta”, bolno zaključuje ona.

“Teško je objasniti zašto izostaje reakcija porodice i prijatelja”, iskreno konstatuje psihološkinja Ivana Perić koordinatorka SOS ženskog centra, podsećajući na objašnjenje koje je dala Džudit Herman o nasilju kao traumatskom događaju i ljudskoj tendenciji da na takve događaje reaguje zatvaranjem očiju, stvarajući iluziju da ljudi nisu u stanju da čine monstruozna dela. Psihološkinja dodaje i to da javnosti nedostaje znanja da prepozna šta nasilje jeste, kakva je nečija namera i da je većini lakše da pripiše sve slučajnostima i lošim okolnostima.

“Prvo što radimo jeste da negiramo ili ublažavamo da se nešto desilo i odgovornost počinilaca. Nemamo u velikoj meri podignutu svest zašto je bitno da reagujemo jer nekome možemo pomoći da sačuva život i da nasilje treba da adresiramo ka institucijama. Eto zašto porodica, naši najbolji, ne reaguju. Stid, krivica, kajanje, a nećemo ni da ‘pukne bruka’. Nekad je važnije šta neko misli o nama nego da neko naš bude dobro. Svesno ili nesvesno šaljemo poruke da je sama kriva i da mora sama da se izbori, nesvesni da ona ne može to sama da reši. Pitamo se zašto trpi, a kada bi se ti isti ljudi našli u tim okolnostima takođe ne bi mogli da izađu jer nasilje je specifična psihološka zamka i nije lako izaći, kao sa živim blatom, malo guta, malo se vrati”, ističe Ivana Perić.

Foto: Vojin Ivkov

KOMŠILUK SE “NE MEŠA”

Ako nismo lično bili žrtva nasilja, mada ne postoji žena koja nije na neki način bila žrtva mizoginije, uznemiravanja, verovatnoća je velika da smo u komšiluku mogli da čujemo čin nasilja. Koliko vas je odlučilo da se “umeša”? Ovo su priče onih žena koje su tu odluku donele i prijavile nasilje.

Hristina Obradović iz Beograda je pre nekoliko zima kroz prozor kuhinje čula glasno vikanje iz obližnje zgrade: Pusti me, otvori vrata.

“Vika je bila preglasna, počeli su i ostali stanari da otvaraju prozore. Ja sam pozvala policiju i rekla da čujem poroodično nasilje i da znam u kojoj se ulici dešava i u kojoj zgradi. Policija  je tražila moja podatke. Kada su stigli, vika je prestala. Nisu ulazili u zgradu i odmah su otišli. Kada je ponovo počela galama, ja sam ih pozvala, ali njihov odgovor je bio da su već dolazili i da se ništa nije čulo i da se tu njihov posao završava”, priča ona.

Bojana Ristić kaže da je zbog nasilja u komšiluku pozvala policiju tokom svog boravka u Ljubljani i da je šokiralo što niko drugi iz zgrade nije izašao da proveri zašto žena viče – ljudi, ubiće me.

“Policija je odradila svoje, ali nije prošlo bez arogancije i soljenja pameti u stilu pa što nisi izašla da joj pomogneš”, komentariše Bojana Ristić i dodaje da su joj neprikladni komentari policije poznati od ranije i u Novom Sadu.

Sanja Kljajić je prijavila nasilje policiji u Belgiji, pa je i njihov komentar bio da je reč o običnoj svađi partnera.

“Iznervirala sam se, jer sam čula nju kako vrišti i glasnu lomljavu od koje sam se baš bila uplašila”, objašnjava Sanja Kljajić.

U prijavljivanju nasilja mnogo je angažovanih građanki, pa ne čudi što većina izjava dolazi od novinarki. Ksenija Pavkov svedoči događaju nasilja kada je pozvala policiju na Novom Beogradu.

“Prilično je jezivo bilo, policajci su posle došli i kod mene u stan, iako sam tražila da ni slučajno ne dolaze, da ne bi nasilnik znao ko ga je prijavio. Posle nisam spavala celu noć u strahu da mi ne pozvoni na vrata”, kaže ona i dodaje da je policija i tom prilikom imala potrebu da umanji i opravda nasilje komentarom “sve je okej, žena je bila malo nervozna”, iako je ona sigurna da je čula kako nasilnik tuče ženu koja glasno vrišti.

“I pre toga sam čula kako se svađaju u nekoliko navrata, tog puta nije bilo nikakve sumnje da je u pitanju fizičko nasilje”, izričita je Ksenija Pavkov.

Lea Radlovački je pre osam godina zvala policiju u manjem vojvođanskom mestu Žitištu da prijavi nasilje u porodici u stanu ispod njenog.

“Ta žena se dugo žalila na odnos sa mužem, ali nikad nije navodila da je bilo nasilja. Dok, jedne večeri nisam čula lom, haos, dečju vrisku. Zovem policiju, predstavim se i onda sledi agonija duga desetak minuta gde ja ubeđujem policajca da pošalje nekoga. Na kraju on kaže: Dobro, poslaćemo nekoga ako baš mora!”, priča ona, pojašnjavajući da je policijska stanica u blizini zgrade, ali da su tek nakon 20 min dvojica službenika došli do stana, odveli ženu, muža ostavili, i sve se to odvilo pred četvoro dece.

“Posle dan-dva, sreće me žena na hodniku i zahvaljuje mi se što sam zvala policiju, jer da nisam, on bi je ubio”, kaže Lea Radlovački, uz komentar da je bila i svedokinja na sudu, ali i da je osetila prezir od strane policije i da je čak dobijala komentare da ubuduće ne prijavljuje takve slučajeve jer oni moraju da popunjavaju silnu papirologiju.

I novinarka Branislava Opranović koja stanuje u desetospratnici u Novom Sadu gde joj prozor iz sobe gleda u zgradu prekoputa, jednog popodneva je čula buku, ženski plač, psovanje, svađu. Odmah je nazvala policiju i ispričala šta je čula, predstavila se i rekla svoju adresu.

“Policija kaže: A, odakle tačno dolaze glasovi, iz kog stana? Ja: Ne znam, ali se sve pogoršava! Doviđenja! Policija: Doviđenja!”, navodi ona.

Kako svedoči, kroz nekoliko minuta nastao je muk iz tog pravca, tako da policija svakako ne bi mogla da stigne da tačno identifikuje odakle glasovi dolaze.

“Ne znam kako se sve završilo”, kaže Branislava.

“I ako policija brzo dođe, glasni znaci nasilja utihnu do tad. Pretpostavljam da taj afekat traje 15-20 minuta. Dok komšije čuju, opasulje se šta je, pozovu policiju, oni stignu, neće više čuti ni buku ni zapomaganje ni svađu”, komentariše i jedna četrdesetsedmogodišnjakinja iz Beograda koja je dva puta prijavljivala nasilje u porodici koje se dešavalo u susednim zgradama. Pozivala je policiju, ostavljala svoje podatke, a službenici su brzo dolazili na adresu. Međutim, dešavalo se da policajcu niko iz tog ulaza nije hteo da otvori vrata iako je svima zvonio na interfon.

“Sutradan mi priča komšinica da joj je komšinica iz tog ulaza pričala kako je juče muž skoro ubio ženu. Niko drugi nije zvao i hteo da otvori, a čuli su nasilje”, šokirana je stavom komšiluka osoba (47) koja je pozvala policiju.

Drugi put je takođe čula zapomaganje žene koje je trajalo duže vreme. Kad je pozvala policiju i dala podatke, rekli su da će poslati ekipu što pre i da je još neko prijavio isti slučaj.

“Uglavnom moje iskustvo sa policijom je da su se odazivali i brzo stizali na teren. Čak i kad sam rekla da dođu na moju adresu, ali da ne znam tačan broj tog ulaza, nisu me otkačili”, zaključuje sagovornica.

“Policiji je trebalo više od 45 minuta da dođu, a do stanice 200 metara”, kaže Radmila Leovac, koja je imala potpuno drugačije iskustvo s policijom u Novom Sadu kada je pre šest godina prijavila komšiju zbog nasilja.

PRAVILA PRIJAVLJIVANJA NASILJA U PORODICI

Zbog nedoumica, kao i različitih iskustava onih koji su prijavljivali nasilje, poput: da li moramo da prijavimo nasilje koje čujemo/vidimo; da li moramo da ostavimo svoje podatke kada pozovemo policiju, tačnu adresu gde se nasilje dešava; da li policija mora da izađe po pozivu, i slično, evo preciznih odgovora.

Prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, svaka osoba je u obavezi da policiji ili javnom tužiocu bez odlaganja prijavi nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega.

Osoba nije dužna da ostavlja lične podatke, dovoljna je adresa gde se nasilje dešava i opis onoga što zna.

Obaveza policije je da po prijavi izađe na lice mesta i spreči nasilje i napravi procenu rizika da li nasilje može da eskalira. Policijski službenici dužni su da obaveste nadležnog policijskog službenika koji je završio specijalizovanu obuku.

Prema proceni da postoji neposredna opasnost od nasilja u porodici, izriče se jedna ili obe hitne mere: hitna mera privremenog udaljenja učinioca iz stana i hitna mera privremene zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj.

Milica Kravić Aksamit (VOICE, naslovna fotografija: Vojin Ivkov)