Skip to main content

Zašto prosečna radna nedelja ne traje samo 15 sati?

(Pod) razno 19. mar 2021.
5 min čitanja

Džon Kejnz se još nadao da će na početku XXI veka biti dovoljno 15 sati rada nedeljno za pristojan životni standard – i zaista postoje istraživanja po kojima mnogi intelektualni radnici ne troše čak ni toliko vremena na efikasan rad tokom svojih 40 sati nedeljno. Ali koliko zapravo radimo i koje bi bilo idealno radno vreme?

Ovoga puta u Španiji eksperimentišu sa četvorodnevnom radnom nedeljom. Ideja nije originalna, prošle godine je u Nemačkoj jedan od najvećih sindikata zajedno sa nekim fabrikama automobila pokušavao da izvede takav eksperiment, a i inače, skoro svake godine se plasiraju nove vesti o izvođenju sličnih eksperimenata. Krajnji rezultat je uobičajen: nema pravog napretka.

Džon Kejnz, jedan od najvećih ekonomista prve polovine XX veka izračunao je: gledajući brzinu tehnološkog razvoja, prosečno nedeljno radno vreme generacije njegovih unuka će biti otprilike 15 sati. Koliko je bio pametan čovek, toliko je i pogrešio. Naravno, kad bi mogao da vidi kako sada izgleda radni dan jednog intelektualnog radnika, možda bi se pitao: da li ti ljudi pijuckaju kafu umesto da rade? Sede ispred svog računara i umesto da rade na njemu, komuniciraju sa drugim ljudima?

Stara i omiljena tema ekonomista jeste šta je zapravo idealno radno vreme – ali bez obzira na to koliko je ova formulacija jednostavna, odmah je treba podeliti na tri potpitanja. Ovo su glavni pravci istraživanja: koliko zapravo radimo, koliko bi bilo idealno, i kakvim rasporedom treba da organizujemo svoje radno vreme.

Australijski nacionalni univerzitet (Australian National University ) je sproveo studiju 2017. godine. Istraživači su došli do zaključka da je radno vreme od 39 sati nedeljno izvesni maksimum iznad kojeg već postoji zdravstveni rizik od prekomernog rada. Tačnije 34 sata za žene i 47 za muškarce – razlog te ogromne razlike jeste da prosečna žena obavlja toliko više kućnih poslova.

U Švedskoj je, uz podršku vlade, sredinom prethodne decenije izveden eksperiment koji je trajao godinu i po dana: u staračkom domu pojedine medicinske radnike su poslali da rade 30 sati nedeljno za istu platu kao što su i do tada dobijali. Rezultat je bio iznenađujuće dobar, manje njih je uzelo bolovanje i moglo je da se organizuje 85 posto više programa za korisnike staračkog doma. Ali zašto onda nisu mnogi sledili ovaj primer? Jedna švedska startap firma se na primer takođe upustila u ovaj eksperiment, ali ga je obustavila već nakon jednog meseca. Generalni direktor kompanije je za BBC u vezi neuspeha rekao: u takvoj korporativnoj kulturi radnici su stekli osećaj da popuštaju zbog manjeg obima posla. I nekoliko političara je podigao glas kada je država finansirala eksperiment o kraćem radnom vremenu, rekavši da je to rasipanje – kao u prošlogodišnjem nemačkom i ovogodišnjem španskom eksperimentu, rukovodioci kompanija izneli su argument da za to nema dovoljno novca. Što je ujedno i dobar odgovor na pitanje zašto je propala većina dosadašnjih pokušaja.

A da dužina nije važna kada pričamo o radnom vremenu, odavno je utvrđena činjenica. Prvi put je merena još u vreme Drugog svetskog rata: samoeksploatacija će možda delovati neko vreme, ali ako nadmašimo 49 sati radnog vremena nedeljno, produktivnost već opada. Kada je isti eksperiment britanski ekonomista Džon Pensavel ponovio 2014. godine, ne samo što je potkrepio prvobitnu tvrdnju, već je čak dodao da rad koji traje duže od 55 sati nedeljno više uopšte nema smisla, jer u tom slučaju ne samo što postoji pad produktivnosti pri svakom satu, nego se ona stropoštava na nemerljivo nizak nivo. Činjenicu da je rad koji traje više od 55 sati nedeljno – loš, prihvata većina političara i rukovodilaca kompanija, ali ideja da nešto može biti komercijalno efikasnije od 40 sati i dalje udara o zidove na mnogim mestima.

Previše se bavimo, barem kada je reč o intelektualnom radu, sa tim koliko sati bi bilo idealno radno vreme, a premalo sa tim kakav je dobar raspored rada – tvrdi Džejson Frid, osnivač kompanije za upravljanje projektima „Basecamp“. Naravno, vredi na ovoj tački podeliti društvo na dva dela. Dok je u slučaju fabričkog radnika ili blagajnika potrebno ispitati koliko sati bi bilo idealno radno vreme, pravo pitanje za većinu intelektualnih radnika jeste: koliko svog radnog vremena zapravo provedu radeći.

Ako čitate ovaj članak u toku svog radnog vremena, niste sami, to je upravo ono sa čim ljudi provode većinu svog vremena tokom posla, naravno u tim minutima kada baš ne rade (hvala vam puno na pažnji, slobodno nastavite sa čitanjem!).

Voucher Cloud je sproveo istraživanje među skoro 2.000 kancelarijskih radnika u Velikoj Britaniji, koji su proveli u proseku 1 sat i 5 minuta svog osmočasovnog radnog vremena pregledavajući informativne portale. Posle toga najviše vremena, prosečno 44 minuta radnog vremena, provodilo se u gledanju društvenih mreža, a treća najduža aktivnost bilo je ćaskanje sa kolegama, 40 minuta dnevno. „Puš pauze“ su trajale 23 minuta, što je izuzetno mnogo – ne samo u poređenju sa činjenicom da su nepušači smanjivali prosek sa svojih 0 minuta, već i u poređenju sa time da su ljudi pored zvanične pauze predviđene za ručak dodatno ugrabili još i za užinu prosečno 8 minuta. Generalno, za efikasan rad je preostalo samo 2 sata i 23 minuta dnevno. Što, ako pomnožimo sa pet, dobijamo da je Kejnz čak bio pesimista, vreme rada ne postiže čak ni 15 sati nedeljno.

A u sličnoj analizi Skoro, stručnjak za softvere za upravljanje podacima, došao je do zaključka da prosečan intelektualni radnik mesečno provodi 62 sata na sastancima na radnom mestu – ovo je, naravno, predepidemijski broj – od kojeg samo polovinu oseća korisnim. Ali ne može se reći ni to da bi „jedan e-mail bio dovoljan“, jer prema njima najviše vremena zauzima to da čovek treba da se vrati svom prvobitnom poslu nakon što pročita svoja pisma.

Prema istraživanju, najveći problem je taj što je većina ljudi preplavljena sa previše zadataka odjednom, 97,5 odsto ispitanih nije mogao da sagleda sav posao koji je trebalo da odjednom uradi. O tome svedoči i podatak o tome da su srednji i viši rukovodioci provodili godišnje u proseku 6 radnih nedelja tražeći neke dokumente za koje nisu znali gde se nalaze.

Mnogo je puta dokazano načelo da se efikasnije radi ako se redovno prave pauze. Mnogo citirano istraživanje DeskTime pokazalo je da najefikasniji radnici rade u rasporedu 52 minuta rada i 17 minuta odmora, ali naravno, ne mora se taj šablon pratiti striktno u minut. Nije manje važno ni čime odvlačimo pažnju od posla. Na Univerzitetu u Hirošimi, 2012. sproveden je nesvakidašnji eksperiment: studenti koji su učestvovali u istraživanju prvo su dobili zadatak da igraju japansku dečju igru kojom se testira i trenira spretnost, zatim su dobili malo odmora, a potom su se vraćali igri. Posle odmora gotovo svi su veštije izvršavali zadatke u sklopu igre – ali najveće poboljšanje se primetilo kod onih učesnika koji su tokom odmora gledali fotografije slatkih mačića i kučića. Članovima druge dve grupe pokazivane su slike odraslih životinja i hrane. Pronaći objašnjenje za ovu pojedinost više nije zadatak ekonomista, ali jedno je sasvim sigurno: moramo se baviti stvarima koje su prijatne i nemaju nikakve veze sa poslom.

U skorije vreme iskrsnuo je novi problem: kako tehnologija napreduje, tako sve više ljudi nosi posao ne samo kući, već́ i u krevet. Univerzitet Kolumbija (čak i pre epidemijskog home office-a) anketirao je 8.000 radnika sa prosečnim dnevnim radnim vremenom od 11,7 sati, uključujući i to koliko su se od kuće bavili pismima ili telefonskim pozivima u vezi sa poslom. Ispostavilo se da je polovina radnika pregledala svoja poslovna pisma čak i iz kreveta. Drugim rečima, broj efektivnih radnih sati ostaje nizak, dok se radno vreme brzo povećava.

A šta se može učiniti? Oni koji hvale švedski eksperiment, na primer, obično izostavljaju jedan važan detalj sa spiska okolnosti: tamo su od radnika sa skraćenim radnim vremenom tražili da zanemaruju društvene medije tokom radnog vremena. A već citirani Džejson Frid onima koji mu se obraćaju za savet obično sugeriše sledeće:

-uložite sve napore da radnici ne moraju prelaziti sa jednog zadatka na drugi,

-isključite zvučne signale na svim računarima i telefonima,

-zaposleni ne treba da gledaju koliko nepročitanih poruka imaju,

-diskusije na radnim sastancima i dogovorima, osim u vezi najvažnijih pitanja, ne pokušavajte razvlačiti sve dok se svi ne slože.

On tvrdi da je praćenjem ovih ključnih smernica moguće postići da radno vreme umesto osam dekoncentrisanih sati bude šest sati u kojem su ljudi zaista efikasni.

Izvor: Ivan Stojčev (HVG360)

Prevela: Kristina Orovec (Autonomija, foto: Pixabay)