Mogu li se iz energetskog sporazuma izuzeti nalazišta nafte i gasa
Inicijativa Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) da se Pokrajinska skupština izjasni o sadržaju i vrednosti energetskog sporazuma sa Rusijom privremeno je stavljena na stranu. Kako je objasnio šef poslaničke grupe “Zajedno za Vojvodinu” Branislav Bogaroški predlog da se otvori rasprava o ovom pitanju trebalo bi da se nađe na dnevnom redu sledećeg skupštinskog zasedanja. Predlagačima je ostavljeno da do tada kvalitetnije potkrepe svoju analizu ovog međudržavnog posla.

Suština inicijative LSV svodi se na to da se iz kupoprodajnog ugovora izdvoje sadašnja i buduća nalazišta nafte i gasa, oprema i postrojenja za eksploataciju ovih energenata, te sva pokretna i nepokretna imovina Naftne industrije Srbije (NIS), koja su funkcionalno vezana za osnovnu delatnost.

Kakvi su potencijali ove inicijative i li bi ona, ako bi bila podržana u pokrajinskom parlamentu, mogla da ima određeni uticaj na dalji tok pregovora sa “Gaspromom”? Ako se traži odgovor na ovo pitanje, onda je korisno proučiti tekst Sporazuma o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede sa Rusijom i njegov prateći protokol. U njemu doslovno piše da se ugovor o kupovini NIS-a odnosi na ukupnu imovinu kompanije, koju je ona posedovala 31. decembra 2007. godine. To bi značilo da Rusi računaju na svu pokretnu i nepokretnu imovinu NIS-a. Ne treba sumnjati da u njihovim kalkulacijama značajno mesto imaju i nalazišta nafte i gasa u Srbiji (Vojvodini), ali se u potpisanim dokumentima to nigde decidirano ne pominje.

Više je razloga što pravo na rudno blago nije izričito pomenuto. Ono što se krije u nedrima vojvođanske ravnice ni do sada nije bilo vlasništvo NIS-a, već je nacionalna naftna kompanija plaćala državi i lokalnim samoupravama rudnu rentu. Doduše, država je decenijama bila bolećiva prema državnom naftašu, tako da se ta obaveza manje-više svodila na formalnost. Nekadašnji generalni direktor NIS-a Dimitrije Vukčević svojevremeno je objasnio da rudna renta iznosi tri procenta (polovina od toga pripada lokalnoj samopravi), što bi značilo da pri ceni jednog barela od 100 dolara na rudnu rentu odlazi samo tri dolara. To je besmislica, zaključio je Vukčević. On je tada pledirao da se urede odnosi na polju ekploatacije nafte i gasa i da od toga imaju koristi i Srbija, i Vojvodina, i lokalna samouprava.

Nigde u svetu država ne prodaje svoje mineralno bogatstvo, već samo daje pravo na eksploataciju. Zato je i priča o rudnoj renti toliko intrigantna. Poslanik SPS u Republičkoj skupštini Dušan Bajatović svojevremeno je, uz ocenu da je sporazum nesporna razvojna šansa naše zemlje, rekao da ruski partner ne može očekivati da mu pripadnu rudna bogatstva Srbije ili da mu se dozvoli eksploatacija naftnih i gasnih polja uz plaćanje dosadašnje rente. Visinu te rente ustanoviće država Srbija i tu neće biti ustupaka, zaključio je Bajatović.

Ako se ima u vidu da se godišnja proizvodnja nafte u Vojvodini ceni na 550-600 hiljada tona, onda bi vrednovanje rudne rente u nivou nekog svetskog proseka svakako imalo korisnog uticaja na republički, pokrajinski i budžet opština koje su bogate ovim energentima. U predlogu LSV ima još jedna zanimljiva tačka. Naime, predlaže se raspodela ostvarene dobiti od izvađene nafte i gasa između vlasnika nalazišta (Srbija) i korisnika (Gasprom) u srazmeri 80:20. Kako je u Vojvodini locirano 90 odsto poslovne aktive NIS-a i 90 odsto od 17.000 zaposlenih, ovom inicijativom otvara se i pitanje dalje raspodele onoga što bi pripadalo Srbiji?

Teško je očekivati da će Rusi prihvatiti da prepuste četiri petine zarade od prodaje nafte i gasa sa naših eksploatacionih polja. Oni nisu ušli u energetski posao sa Srbijom bez jasnog interesa i bez još jasnijih računica. Zašto smo mi ušli u posao bez jasnih i ubedljivih kalkulacija trebalo bi pitati nekadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, njegov pregovarački tim i njegove ekonomske savetnike.

(Dnevnik)