“Što više starim, sve sam više nalik Dunavu, sve ređe se vraćam.”

Ćaletov citat na njegovom nadgrobnom spomeniku.

Deset godina je prošlo od kada je stari spakovao kofere i rekao ćao. Čovek se bavio pisanjem, prevođenjem, zemljom, porodicom. Ništa više, ništa manje. Često sam u osnovnoj lagao drugare čime mi se matori bavi, bilo mi glupavo pored zanatlija, zidara, mesara da ja pričam o njemu, kao o čoveku koji po ceo dan piše i čita. Danas sa ponosom pričam o njegovoj profesiji, krvav je to hleb. Od sličnog hleba se i ja hranim, doduše drugi je tip brašna, ali je hleb isti. O tom hlebu želim i pisati, o ljudima koji su ga cepkali bez pitanja, o ljudima koji su ga krali, o ljudima koji su govorili da su ga oni zamesili. O ljudima koji su mi starog poslali u grob.

Bavio se čovek pisanjem, kao što sam već napomenuo. Bio je i dobar u tome, tako barem drugi kažu. Jedared sam mu knjigu lektorisao, ništa nisam razumeo. Meni neki dragi ljudi su držali do njegovog pisanja, pričali su o njegovom tekstu sa iskrenom ljubavlju. Nisu mi se dodvoravali, samo su govorili o njegovom odnosu prema jeziku. Kažu da ga je razumeo, taj naš govor, taj naš život ravničarski. A ja sam im verovao. Šta sam drugo mogao? Kažu mi da je imao muda, da je umeo da stoji uspravno dok su svi čučali. Ja sam im verovao. Pričalo se da je mnogim piscima davao njihove prve šanse. Pričalo se da je mogao celu tepsiju pihtija pojesti. I to sam im poverovao. Pričali su kako su drugi koristili njegov rad, a oni se potpisivali i živeli od toga. Nisam im verovao.

Držao je čovek do svoga, koštalo nas je dosta, kao porodicu. Finansije, tenzije, svađe. Ali je čovek bio dosledan. Nije dozvolio da se vonj nacionalizma širi, da se raspiruje rat, da se komšije međusobno zavade. Počeli su organizovano da ga napadaju, ismevaju, satiru. Očekivao je to, ali nije mislio da će dolaziti napadi od njemu bliskih ljudi. Vole ljudi da se očešu u tuči, pa to ti je. Neko se uvek nađe, dok je čovek na zemlji samo da ga jednom ćušne, pa da pobegne. Tih je puno danas, treba smisliti nešto za njih, upozorenje, kao što ima na paklama cigareta: PAZITE SE OVIH LJUDI, NEMAJU ČASTI NI OBRAZA, UMEJU UDARITI DOK STE NA ZEMLJI. Zapravo, osetiš kada ih sretneš, ko su oni. Odišu mediokritetom, sa kilometar ih osetite, a ja pošto sam koliko – toliko odgajan dobro, dam im šansu. Ćale moj je isto to radio, to ga je i koštalo. Osrednjost ne priznaje talent, ili će ga napasti ili uzeti kao da je njegov.

Pipači hleba su uvek prisutni, ti ljudi koji se boje ruke uprljati su postali kancer sa kojim smo naučili živeti. Daleko su od mediokriteta, ne pokušavaju uopšte sakriti svoje neznanje i nemoć. Samo vole opipati stvar, hleb. Ako im je dovoljno reš, ako odgovara njihovom standardu, uzeće ga. Za sitne pare, ako uopšte i plate. A umeju i pljunuti pekara, njihov je hleb, oni su ga izabrali, on mora biti počastvovan što je izabran baš njegov hleb, to mu je dovoljna zasluga. Da ćuti tu. Takvih je ljudi prošlo kroz moju kuću, sijaset. Svaku osobu je moja majka dobro pročitala, nije je moj otac slušao, a kasnije ni ja. Oseti stara moja nedorečene ljude, usta su im puna velikih reči, a iza njih ostaje samo garež. U devedesetim, koje se nisu završile, ćalac moj je odlučio biti na strani mira. Kroz tekstove, pisane u medijima koji su imali volje štampati ga, pozivao je na mir. Nije ga dobio, a ni dočekao.

Došlo je vreme ministrovanja sadašnjeg nam predsednika, vreme odlaska mog matorog u invalidsku penziju. Vreme koje će posvetiti radu na Čitankama Vojvodine. Vreme koje mu neće ukrasti pipači hleba, ti koji ne umeju napraviti svoj. Do smrti je moj matori radio na tim knjigama, ostale su čak u rukopisu neke priče. Ondak je preminuo. Bilo ih je lepo videti na sahrani, sve te koje su ga osporavali. Sva ta tužna lica, sa ispisanim, ZAJEBALI SMO, na čelu. Imaju zlatan osmeh kada me sretnu u varoši, puni topline, puni želje za oprostom.

Došlo je vreme predsednikovanja bivšeg nam ministra informisanja. Vreme kada će krenuti da mi brišu radove, kradu filmove, potpisujući svoje ime. Vreme kada će jedva čekati da se očešu, da udare dok si na zemlji. Vreme kada su deklarisani levičari gori od desnice, a punih usta slobode medija. Ćale me je na samrti, u hladnoj sobi, gore u Kamenici samo zamolio, da ne budem toliko ljut stalno. Da naučim da pustim. Evo me sada na Radio televiziji Vojvodine, sklonjen iz dokumentarnog programa. Posle desetina filmova, nagrada, rada dugogodišnjeg, samo mi je javljeno da ne pripadam više dokumentarno-obrazovnom programu. Možda nisam nikad ni pripadao, bio sam turista.

Leto je, sparina. Uključio sam kompjuter. Gleda me tekst. Ne mogu da ga gledam. Ogrezao u razočarenje u ljude… Bojim se ljutnje, nije produktivna, ali gorčina koja raste ne da mi mira. Svedočim da se ovde ništa neće promeniti, da će ostati samo prazne flaše piva posle protesta, pune pepeljare posle velikih razgovora… A pipači hlebova će sesti u fotelje do nekih novih protesta…

Ma, jebi se Boško i jebi se Vojine!

Vojin Ivkov (Autonomija)