Za šta se ti tu kao boriš? Sve će biti isto na kraju, kao ti nešto možeš promeniti?
Slušaj, nemam nameru da odem bez borbe, samo zato.

Bilo je to na jednoj oronuloj klupici kod mene u kvartu. Te noći me je poznanik pokušavao ubediti u uzaludnost protesta. Ja sam se upravo vratio sa četvrtog protesta Podrži RTV, kao tada zaposlen u toj medijskoj kući, Radio televiziji Vojvodine. Tad sam učestvovao u svemu što bi moglo pomoći mojim kolegama sa posla koji su organizovali proteste. Istorija protesta u kući Ivkovih je duga. Aktivno se proteže od početka devedesetih. Nije bitno ko je na vlasti, dok ima nas koji ćemo je kritikovati, govorila je moja majka. Ili tako nešto slično, ni sam se više ne sećam, mnogo životnih mudrosti mi je majka izgovorila koje sam zaboravio ili prepakovao onako kako meni odgovara. Prvi ozbiljniji protest u kojem sam učestvovao je bio par dan pred Peti oktobar u mojoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima. Iako sam bio gimnazijalac, na završnoj godini, aktivno sam učestvovao u političkom životu tadašnje nam zemlje. Protest se završio hapšenjima, tučama sa policijom, pomoći lokalaca u borbi. Sutradan smo išli u Novi Sad da pokušamo i druge srednje škole da izvedemo napolje. Pamćenje me, svesno to radim sebi, ne služi najbolje, ali mislim da smo imali nekog uspeha. Onda je došao Peti oktobar i nikada ostvareni Šesti.

Sramota me malo hvata, možda malo više, kada vidim da se mladost ovog parčeta zemlje digla, dok mi delimo po društvenim mrežama poruke podrške. U toplini svoga doma, šer dugme brže i bolje radi. Iako gledam da učestvujem u što više protesta, kao fotograf, građanin. Da šaljem fotografije studentima, da donosim potrepštine koje im fale i dalje me krivica hvata. U toliko sam učestvovao protesta, toliko njih sam ispratio kao fotoreporter da ih ne mogu izbrojati. Ali mogu reći da sam posle zločina u mom gradu, svaki put osetio krivicu čoveka koji misli da je ranije u svom životu mogao uraditi više. Da su protesti u kojima sam učestvovao doneli neke rezultate, da sam samo… pa bio malo hrabriji. Da smo mi bili malo hrabriji. Sada kada ih gledam, tu mladost, kako se na našim propuštenim šansama čeliči, uhvati me krivica. Krivi smo, ne vredi da se lažemo.

Drugog janura, probuđene nam dve hiljade dvadeset pete, odlučio sam da posetim studente u blokadi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Stvar je vrlo jednostavna, išao bih tamo da vidim kako žive, da li im je potrebno nešto, da vidim kako su, a ako uspem da uradim par fotografija, dobro za mene. Bavim se dokumentaristikom, kako filmskom tako i fotografskom skoro dvadeset godina. Tereni su me vodili po ratovima, migrantskim rutama, protestima, svuda gde iole zdrava osoba ne bi želela da ide. Tremu koju sam imao pred odlazak na blokade univerziteta nisam dugo osetio. Prethodnih noći sam tražio vezu za ulazak, do koje sam došao, potvrđivao moj dolazak nekoliko puta, samo da bih tremu malo iskontrolisao. Drugi put me život vodi u zgradu Filozofskog fakulteta, prvog se ne sećam. Studirao sam gore na Tvrđavi, nisam imao potrebe da silazim u kampus. A sada sam se našao u srcu novosadske blokade. Valjan razlog za drugi ulazak na Filozofski.

Desetine migrantskih kampova sam obišao po Evropi, beležeći njihove živote. Prva stvar koja mi je prošla kroz glavu jeste da me kampus podseća na izbeglički kamp. Improvizovani kreveti su svuda oko mene, na svakom spratu. Hrana ostavljena na jednom mestu, sanitarije na drugom. Ovog jutra ih nije bilo mnogo u zgradi. Otresao sam tu misao, to poređenje sa migrantima, ne stoji studentima ta komparacija. Otišao sam na poslednji sprat, da bih se lagano spuštao dole, do prizemlja. Sa nekolicinom studenata sam uspeo popričati, kretao sam se između kreveta kao uljez u nadi da me neće percipirati kao pretnju. Previše sam se saživeo sa svojom krivicom građanina koji je mogao više. Silazeći na drugi sprat video sam jedan dušek sa zgužvanim jorganom, osetila se toplina tela koja ga je napustila. Tu me je udarilo, da ovo je tranzit, isti onaj kao i u migrantskim kampovima.

U kampovima sam često viđao osobe kojima uslovi oko njih nisu bili važni. Prljavština, garež, rasizam, sve ih to nije pokolebalo od njihove potrebe ka svetlijoj budućnosti. Godine pešačenja, strepnje su napravile useke, udubljenja po njihovim dušecima. Bili su svedoci njihove patnje i njihovog izlaza. U kampusu su kreveti nosili ožiljke nepravde, nemirnih snova i vere u pravičnost sopstva koja ima nameru da obuhvati sve pore društva. I dalje topli, ali prazni kreveti su bili tu kao opomena nama, da nema više izležavanja i navikavanja na trenutno stanje stvari. Hitrost u napuštanju tranzicionog kampa se traži.

Dok migranti beže od ratova, studenti beže od korupcije, dok migranti rizikuju svoje živote zbog ideje o Evropi koja će ih raširenih ruku primiti, studenti rizikuju svoju budućnost zbog ideje o pravičnoj Srbiji.

Dokle god bude spomenika tranziciji misli i ljudi, biće i onih koji su željni da se ti spomenici zauvek zaborave. Odužio se put migranata, tranzicioni kampovi se pojavljuju svuda po Balkanu, ovde su zatvara sve više fakulteta, prave se novi kampovi. Jedina mogućnost da se ubrza proces, da se dođe pravičnog društva jeste da i mi napustimo naše krevete, jer ne mogu studenti sve sami, moramo i mi malo.

(Autonomija/foto: Vojin Ivkov)