Najbolja stvar koja se Srbiji mogla dogoditi poslednjih godina, možda i decenija – povod je banditizam sistema koji je u Novom Sadu ubio petnaest ljudi – jeste građanska i osobito studentska pobuna. To vraćanje elementarnog dostojanstva u javni život daje nadu da je izlazak Srbije iz agonije ipak moguć, ako pobuna ne završi u nemoći nalaženja rešenja demontaže banditizma kao naše sudbine.

A da banditizam na vlasti radi sve što može da razvodni i obesmisli građansko-studentsku pobunu, valjda nikom razumnom ne treba objašnjavati. Dovoljno je da baci pogled – ko ima stomak za to – na banditske medije dezinformisanja i na gadosti koje iz njih isijavaju, pa će mu sve biti jasno. To đubre koje se naziva medijima protočni su bojleri kroz koji banda otrove patoloških mračnjaka i proizvode svojih posebno oformljenih kancelarija za ’borbu protiv obojenih revolucija’ posipa po narodu. Ti protočni bojleri za otrove bande – koji se nazivaju mediji, tabloidi – definitivno su osnovna poluga moći i vlasti bez kojih bi se banda raspala. Zato te protočne bojlera zla banda ne da ni za živu glavu, jer izgubi li ih, bandi na vlasti su odbrojani dani. Bez razbijanja tog zla – trovačkih medija za ispiranje mozga ljudima – krvopije nije moguće svrgnuti sa grbače. Prema tome, smer protestne energije pobunjenih građana nije dovoljno usmeriti samo ka vrhu bande, nego i ka njezinim protočnim tabloidnim bojlerima i ljudskim mizerijama koji tamo rade na besramnoj idiotizaciji naroda.

Kako bi bilo da se te trovačnice, ti protočni bojleri zla, nađu na meti pobunjenih građana i studenata, jer ih trovačnice kleveću i ugrožavaju im ne samo dostojanstvo, nego i živote huškajući huligane na njih i njihove porodice. Zar se ne vidi šta rade recimo gebelsovske Večernje Novosti na čijem je čelu Miloševićev notorni ratni huškač Milorad Vučelić? A da se hiljade pobunjenih građana i studenata malo nađu pred tom redakcijom i redakcijama sličnog tabloidnog trovačkog đubreta, pa da se malo i bednici koji tamo slugare bandi suoče sa masom koja je prozrela gadosti za upropašćavanje života ljudima ? Da sve te sluge banditizma – koje ne haju na javne prozivke zbog odsustva elementarnog profesionalnog morala – vide šta znači kad im mečka zaigra pred prozorima i vratima redakcija. Neka vide šta znači kad je besna masa usmerena na njih i njihove guzice. Toliko o smeru protestne energije.

Drugi problem s kojim se suočavaju pobunjeni studenti jeste što banda traži načina da ih iznutra – preko svojih ubačenih igrača – razbije. Banda želi da stvori pomutnju i razdore među studentima, koji – budući bez iskustva sa taktikama bandita – mogu nasedati na ubačene udice.

Negde su se među pobunjenim studentima pojavile javne ograde od nekih studenata koji se češće pojavljuju u nerežimskim medijima. Navodno se radi o ličnim promocijama, a da je stav da studentske pobune nemaju vođe, nego su svi jednaki u pobuni. To je naravno u redu, ali je sa stanovišta organizacije pobune i artikulacije pobunjeničke energije dugoročnije gledano neodrživo. Nisu svi studenti i studentkinje jednako motivisani, hrabri, istrajni u pobuni protiv bande, nisu svi spremni podneti lične žertve za opšte dobro. Nemaju svi organizacionih sposobnosti za studentske akcije. To su realnosti, s tim treba računati. I pre aktuelne studentske pobune postojale su hrabre aktivističke grupe koje su puno toga ličnog žrtvovale u borbi protiv bande koja je nastojala, i nastoji, da sve univerzitete i sve fakultete, srednje i osnovne škole, stavi pod svoju šapu. Pod svoju kontrolu. Neki pojedinci iz recimo aktivističkih grupa STAV i SVIĆE – i ne samo njih – stekli su ime hrabrim i istrajnim suprotstavljanjem manipulacijama bande. U tom smislu oni su stvarali i stvorili jezgra pobune na više faklulteta, koja su eksplodirala masovnošću nakon tragičnih događaja u Novom Sadu.

Banda pomno prati koji studenti i studentkinje (i građanski aktivisti koji se ne mire sa zlodelima bande) pokazuju najviše entuzijazma i istrajnosti u studentskoj pobuni, ko ih najviše demaskira i ko ih najviše ugrožava jasno ih razobličavajući. Kad najagilnije studente i studentkinje koji im se ne pokoravaju identifikuje, preko tabloidno-bojlerskog đubreta kreće u besomučne hajke na njih ne bi li ih diskreditovao u javnosti i – poseban im je cilj – među pobunjenim studentima. Neki naivniji i manje upućeni pojedinci nasedaju na splačine bande, te se tako primaju virusi nepoverenja i studentskom buntu. Banda zbog toga trlja bradu i knjiži značajnu pobedu. Crv razdora ubacuje u pobunu.

Evo, uzmimo na primer sličaj odvratne hajke u fašističkim Večernjim Novostima – trenutno glavnom bojleru za širenje otrova bande protiv markiranih studentskih i građanskih aktivista – protiv studentkinje Mile Pajić. I dakako ne samo nje, uz nju se izmišljotinama i gadostima vezuje i arhineprijatelj bande časni profesor i novinar Dinko Gruhonjić kao i nepokoreno Nezavisno Društvo Novinara Vojvodine (NDNV). Gebelsovci iz V. Novosti računaju da jednim udarcem ubiju više muva. To što gebelsovci po časnim ljudima i nepokorenim udruženjima prospu izmeta, preuzimaju i dalje šire drugi tabloidi ogrezli u nepočinstvima. Isto je gebelsovsko đubre na čijem je čelu notorni Vučelić – ne bez saradnje sa Službama bande – objavilo slike pasoša dva brata studenta sa fotografijama i ličnim podacima. Ima li kraja podlostima gebelsovštine koja serbez radi u sred Beograda upropašćujući časnim građanima živote? Hoće li pobunjeni studenti, ako ni zbog čega drugog onda zbog iskazivanja solidarnosti sa oklevetanim i prokaženim kolegama, otići pred redakciju gebelsovskog zla da mračnjake upozori da se prizovu pameti?

Ako studenti – i građani kojima je poniženja preko glave – ne prozreju taktiku bande i ako im ne zakucaju na vrata trovačnica – uslova opstanka bande na vlasti – energija koju sada troše po fakultetima biće po svoj prilici uzalud potrošena.

Svestan da studenti ne žele savete sa strane, ipak ću se usuditi da im dobronamerno kažem svoje mišljenje. Zašto se libe da kažu da su protesti, pobune ili šta god da su blokade fakulteta, politički čin? Obrazovani su toliko, bar većina pogotovo na fakultetima koji se bave humanističkim naukama, da je svako bavljenje javnim interesima – moralna obaveza građana ako žele sređeno društvo – politika. Zahtevi koje su sudenti istakli su primer zaštite javnih interesa. Ne treba nasedati na podmetačine bande da se ’studenti bave politikom’. Nego šta da se bave! Kao da je bavljenje javnim interesima (politikom) nešto kužno, kao da je politika samo za bandu na vlasti i eventualno opozicione političke stranke koje banda svim sredstvima urniše, razbija i onemogućava da na slobodnim izborima smene štetočine.

Da, studenti se bave politikom – zaštitom javnih interesa – i zbog toga im svaka čast. Da, studenti treba da imaju agilne aktivističke vođe koji zbog javnih interesa puno ličnog žrtvuju i iza kojih će stati, koje će štititi kad ih banda na bilo koji način ugrožava. Da, na fakultetima i univerzitetima ne treba organizovati stranački politički rad. Da, studenti neće kao politička stranka izlaziti na izbore, ali će biti politički aktivni u opozicionim strankama i sa opozicionim strankama će za vreme protesta izvan fakulteta i univerziteta biti u kontaktu jer su na istom zadatku – konačno obaranje banditskih krvopija sa grbače.
Sve mimo toga biće trla baba lan.

(Autonomija)