Skip to main content

VOICE: (Ne)prečišćene zrenjaninske vode

Vojvodina 24. mar 2022.
6 min čitanja

Projekat za izgradnju i upravljanje prečistačem za otpadne vode vredan 30 miliona evra realizuje se nakon ugovora koji su potpisali gradonačelnik Zrenjanina Simo Salapura i potpredsednik kompanije „Metito“ Valid Madvar pre dve godine. Investicijom treba da rukovodi „Metito” preko svoje “Begej Water“, sestrinske firme “Panonnian Water” koja je je nedavno kupila zrenjaninsku Fabriku vode. I nakon javne rasprave u vezi sa ovim projektom još uvek ima mnogo ekološko-finasijskih nepoznanica.

Naime, javna rasprava i prezentacija Studije o proceni uticaja na životnu sredinu projekta Izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV) održana poslednjeg dana februara u Novom Sadu izazvala je pažnju stručne i zaingteresovane javnosti u vidu svega četiri osobe. Zrenjaninski stručnjak za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović kaže da dokument nije bio dostuspan za javnost, a kada ga je zvanično zatražio nije mu na vreme odgovoreno što ga je omelo da konstruktivno učestvuje u raspravi. Pored ove zamerke, Stojinović objašnjava da nije jasno kojim principima su se i zašto vodili izrađivači studije i da li je primenjen BAT (Best Available Technology): “Razmatranjem BAT-ova u fazi planiranja i projektovanja kao i izvođenja investitor pokazuje na jasan i očigledan način spremnost na postizanje najviših dostupnih standarda u oblasti zaštite životne sredine bilo da oni proizilaze iz domaće zakonske regulative ili BAT-ova.”

“Posmatrano mikrolokacijski, izgradnja PPOV, planirana je na površini od 26.857 kvadratnih metara. Od lokacije kompleksa PPOV je reka Begej udaljena oko 250 metara u pravcu jugozapada, a u pravcu jugozapada (preko Begeja) na udaljenju od oko 650 m su stambeni objekti (naselje Mužlja)”, navodi se u Studiji. U dokumentu se navodi i da je “buduće postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda predviđeno za prihvat komunalnih voda prosečnog dnevnog protoka od 25.000 kubnih metara.”

Aktivista Građanskog preokreta Miodrag Bogunović navodi iskustvo iz ranijih godina i podseća na primere loše prakse sa velikim investitorima u Zrenjaninu, gde nije bilo prethodne stručne analize alternativnih rešenja, javne rasprave ni međunarodnog tendera, koji su završeni fijaskom (izgradnja postrojenja za prečišćavanje pijaće vode) ili onih koji mogu predstavljati potencijalno zagađenje životne sredine (fabrika automobilskih guma Linglong). Umesto da izvuče pouke iz navedenih primera, lokalna samouprava u Zrenjaninu na pogrešan način ulazi i u posao izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, kaže Bogunović.

”Novembra 2020. godine, na hitno zakazanoj sednici lokalne skupštine, usvojena je odluka, a zatim potpisan i ugovor Grada Zrenjanina sa kompanijom Metito iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o izgradnji centralnog postrojenja za tretman otpadnih voda, koje je odabrano direktnom pogodbom zbog međudržavnog sporazuma Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva Srbije i korporacije Metito Utilities Limited iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Na taj način, Zrenjanin postaje prvi grad u Srbiji u kojem će biti primenjen model javno-privatnog partnerstva (JPP) u upravljanju otpadnim vodama”, navodi sagovornik VOICE-a.

Potpisivanje ugovora sa Metitom (Foto: Grad Zrenjanin)

Uopšteno gledano, najvažnije primedbe se, po Bogunovićevom mišljenju, odnose na nepostojanje idejnog rešenja i studije izvodljivosti, nedovoljne kapacitete postrojenja, upotrebi neproverenih podataka i nejasnih rešenja, neprikazivanje uticaja otpada na životnu sredinu i nepoznate cene komunalne otpadne vode. U vezi sa poslednjim navodom nije poznato koliko će ovo javno-privatno partnerstvo plaćati građani, odnosno kolika će biti cena komunalne otpadne vode za građane, a kolika za privredu?

Nedoslednost i neusklađenost dokumenata

Građanski preokret se poziva i na Studiju izvodljivosti – Upravljanje otpadnim vodama Zrenjanina iz 2015. godine, kojom je projektno područje za prečišćavanje otpadnih voda obuhvatilo grad Zrenjanin sa ukupno 105.000 takozvanih ekvivalentnih stanovnika (ES), devet naseljenih mesta sa 35.000 ES i industrijske kapacitete sa dodatnih 35.000 ES. Bogunović se pita da li je kapacitet postrojenja projektovan samo za prečišćavanje otpadnih voda grada Zrenjanina (73.500 ES) i dela industrije (15.000 ES) i zašto nisu uključena okolna naseljena mesta i sva industrijska postrojenja. Dodaje da ne zna na osnovu kojih “relevantnih podataka se došlo do zaključka da je za grad Zrenjanin, okolna naseljena mesta i industriju dovoljan kapacitet prečistača od samo 25.000 kubnih metara na dan, kada je prethodnim proračunima iz navedene Studije utvrđeno da je ovom području potreban prečistač kapaciteta između 38.113 i 50.168 kubnih metara na dan po suvom vremenu i između 45,745 i  57.800 kubnih metara kada pada kiša.

Gojkan Stojinović kaže da predviđena proizvodnja oko 15 tona dnevno otpada u obliku muljeva iz procesa tretmana i prečišćavanja otpadne vode pokreće niz pitanja u vezi sa procentom suve materije, efikasnosti planiranog tretmana, skladištenja i tehnologija tretmana mulja kao i njihov uticaj na sve važne elemente tehno-ekonomske i sociološke analize uticaja na životnu sredinu, ali i lokalnu zajednicu. Objašnjava da mu je potpuno jasno pozivanje na zakonske odredbe i formalno navođenje „predavanje ovlaštenom operateru“ ili „odlaganje na deponiju“ kao svojevrsno ograđivanje izrađivača studije, međutim ovo nije ni približno dovoljno.

“Posebno bih skrenuo pažnju da navođenje formulacije ‘odnosno kako grad Zrenjanin odluči’ nije utemeljeno ni u jednom zakonu niti ima zakonsku relevantnost obzirom da grad Zrenjanin nije vlasnik otpada te u skladu sa tim ne može da donosi odluku koja za posledicu može imati dalju degradaciju životne sredine. Najzad ovakva odluka nije u kompetenciji jedinice lokalne samouprave s obzirom na to da je reč o industrijskom otpadu. Imajući sve ovo u vidu veoma je važno da se investitor, projektant, izvođač i izrađivač studije pozabave detaljnije upravljanjem otpadom nastalim kao proizvod delatnosti PPOV jer su resursi za njegovo zbrinjavanje trenutno ograničeni, a svojim količinama i karakterizacijom mogu značajno degradirati životnu sredinu“, navodi Stojinović.

Stojinović: Zrenjanin nije vlasnik otpada te u skladu sa tim ne može da donosi odluku koja za posledicu može imati dalju degradaciju životne sredine

Prema njegovim rečima, pozivanje na tvrdnju „Srbija nema strategiju za upravljanje muljevima od prečišćavanja otpadnih voda“ nije ni približno dovoljno i bila bi ravno izjavi da Srbija nema strategiju za upravljanje nekim vrstama opasnih otpada, pa je onda sasvim legitimno odložiti ih na nesanitarno odlagalište i time ugroziti podzemne vode, ceo ekosistem i lokalnu zajednicu. “Teret upravljanja ovim otpadima je trenutno na investitoru. Istakao bih i da otpad od prečišćavanja komunalnih i fekalnih voda možda ima neopasan karakter, međutim kako je to utvrđeno i od strane investitora i projektanata uvidom u faktičko stanje na terenu, na tretman u planirani PPOV će stizati i neprerađene industrijske vode koje značajno mogu uticati na karakter muljeva sa prečistača odnosno inicirati karakterizaciju mulja kao opasnog otpada. Privremeno skladištenje ovih otpada je prosto neophodan korak u upravljanju otpadom, iako je iznesen plan da se otpad „kontinuirano predaje operateru“ iskustvena realnost govori nasuprot ovom samo na izgled idealnom planu”, smatra Stojinović.

Linglong poseban problem

Sagovornici VOICE-a su saglasni s tim da fabrika guma Linglong predstavlja poseban problem koji nije dovoljno obrađen Studijom. “Da li je Linglongovo ’postrojenje od nacionalnog značaja’ uračunato u potrebne kapacitete prečistača otpadnih voda s obzirom na to da je Linglong već postavio cevi unutrašnjeg prečnika 1600 milimetara u teren od svoje fabrike do kanala Begej. Kroz cev ovolikog profila može da protekne 4,5 kubnih metara tečnosti slične specifične težine kao voda, odnosno 388.800 kubnih metara na dan”, navodi Bogunović.

Bogunović: Da li je Linglongovo postrojenje od nacionalnog značaja uračunato u potrebne kapacitete prečistača otpadnih voda

Stojinović objašnjava da je u vezi sa otpadnim vodama Linglonga nejasno da li su uzeta u obzir potrebna tehničko-tehnološka rešenja koja bi obezbedila da se te otpadne vode prečiste i ispuste u recipijent na bezbedan način: “Činjenica je da ova kompanija planira sopstveni PPOV za deo tehničke i fekalne kanalizacione mreže, nakon kojega će sva tretirana voda biti ispuštena u gradsku kanalizaciju i posredno doći i do PPOV investitora Begej Water doo. Da li su prilikom planiranja i projektovanja uzete u obzir incidentne i akcidentne situacije na PPOV Linglonga ali i drugih industrijskih kapaciteta koji su povezani na kanalizacionu mrežu”, pita se Stojinović.

Stojinović podseća da je tokom prethodne godine u okviru pripremnih aktivnosti rađena je i Studija socio-ekonomskog uticaja projekta PPOV na lokalnu zajednicu u obliku ESIA procesa. Iako ovaj postupak nije deo lokalne zakonske regulative sproveden je u skladu sa propisanim opšteprihvaćenim standardima. On kaže i da je na ovaj način investitor bar na početku pokazao dobru volju i spremnost na postizanje najviših dostupnih standard.

“Međutim, potpuno neopravdano i bez ikakvog logičnog razloga investitor je uskratio građane i zainteresovanu javnost koja je bila uključena u ovaj proces objavljivanja rezultata i celokupne analize kao i javno dostupnih odgovora na sve primedbe i komentare koji su predstavljeni u tom procesu. Pozivam investitora da rezultate ESIA procesa učini dostupnim zainteresovanoj javnosti, čime će samo utvrditi svoju spremnost na transparentnost i saradnju sa lokalnom zajednicom, i nadam se da proces koji se sada sprovodi (EIA) neće imati sličnu sudbinu.”

Ivana Gordić (VOICE), naslovna fotografija: Grad Zrenjanin