Suverenistička politička opcija prisutna je kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori, međutim radi se različitim društvenim pojavama iako se nominalno koristi isti naziv. U srpskom društvu suverenisti zahtevaju raskid bilo kakvog sadašnjeg ograničenja suvereniteta, a posebno se protive ulasku u EU i NATO. Prema njihovom shvatanju zemlje treba da povrate izgubljeni suverenitet zalažući se za Evropu suverenih zemalja kako je npr. navedeno u programu „Suverenista“. Istovetne stavove zastupaju i druge suverenističke opozicione opcije poput „NADA“ ili „Zavetnika“, a često se može čuti i od predstavnika vlasti, posebno Vulina, insistiranje na Srbiji kao jedinoj stvarno suverenoj državi u Evropi. Svojevrsan paradoks predstavlja činjenica da ovi političari svesno zanemaruju činjenicu da Srbija nema suverenitet nad čitavom teritorijom koju smatra za svoj integralni deo prema važećem ustavu. Dakle osnovno shvatanje suverenista u Srbiji, jeste neograničena vrhovna vlast nad teritorijom i stanovništvom države. Njihov cilj je vlast koja nema obavezu da izvršava zapovesti drugih vlasti, te sistem prinude i sile koji nema drugih ograničenja osim onih koje je samoj sebi nametnula putem sopstvenih zakona odnosno volje. Razdruživanje i odbacivanje sadruštvenosti sa drugim državama ili nacijama je neminovna posledica suverenističkog pristupa u Srbiji.

S druge strane, zahtev za suverenitetom Crne Gore ima potpuno drugačije značenje: samostalno odlučivanje o sopstvenom projektu zajedničke budućnosti radi udruživanja suvereniteta sa drugim državama i nacijama, te samim tim ograničavanje suvereniteta. Ambicija takvog projekta jeste da vlast, kao što je to slučaj sa članicama Evropske unije, bude dvostruko ograničena: nacionalnim zakonodavstvom i nadnacionalnim pravnim normama koje važe za sve države članice EU. U tom smislu garancije ljudskih prava i sloboda ne predstavlju samo domaći zakoni i institucije, već se primenjuje višestruki sistem zaštite čoveka i ljudskog dostojanstva. Ovaj aspekt je posebno bitan sa stanovišta zaštite identiteta pojedinca s obzirom na neko od njegovih/njenih ličnih svojstava poput pola, etničke pripadnosti, vere, seksualne orijentacije, itd.

Različitost u shvatanju suvereniteta implicira i različitost u shvatanju međunarodnih odnosa. Kod srpskih suverenista ističe se apsolutni primat sopstvenog „nacionalnog interesa“ koji vodi ka novom evropskom (i svetskom) poretku sačinjenom od „nacionalnih društava“ koja su u međusobnoj konkurenciji i pobeđuju ona društva koja su jača. Radi se o svojevrsnom socijalnom darvinizmu tako dragom bivšem američkom predsedniku Trampu koji ljude deli na dve vrste: „one koji imaju instinkt ubice i one koji ga nemaju“. Suverenizam srpskih suverenista je samo spoljni izraz unutrašnjeg zahteva za neograničenom konkurencijom između ljudi u kojem pobeđuju oni koji su jači, koji imaju „instinkt ubice“. U međunarodnim odnosima rukovodeći se sistemom sopstvenih interesa, srpski suverenisti sanjaju poredak zasnovan na sili, gde jači podvrgava slabijeg sopstvenoj volji, sve do onog najslabijeg koji će usled frustracije da ne može drugima nametati svoju volju ovu iskaliti nad sopstvenim stanovništvom i niko neće imati volju da spreči takvo ponašanje usled opšteusvojenog principa nepovredivosti suvereniteta.

Suverenitet crnogorskih suverenista je u biti ograničavanje vlasti kako unutar državnih granica tako i u međunarodnim odnosima. Ovo shvatanje suvereniteta je u skladu sa principima međunarodnog poretka uspostavljenog Poveljom Ujedinjenih nacija. Nakon vekova neograničene samovolje vladara, „idealnih suverena“, koji su odlučivali o životu i smrti svojih podanika, od vlastelina do robova, te relativno kratkog perioda neograničenog suvereniteta nacija izraženog i kroz apsolutizovano pravo na samoopredeljenje, suverenitet kao jedno od ključnih svojstava država je ograničen nakon Drugog svetskog rata. Prvi put u istoriji, čovečanstvo, organizovano u Ujedinjene nacije, uvelo je mehanizme primene sile nad onim državama koje krše mir i ne poštuju ljudska prava i slobode sopstvenog stanovništva. Od Koreje 1950. godine, režima aparthejda Južne Afrike, do Miloševićeve Srbije tokom devedesetih godina prošlog veka, brojni su primeri primene sile nad državama od strane međunarodne zajednice, u vidu ekonomskih, političkih ili vojnih sankcija, u cilju zaštite mira ili  ljudskih prava i sloboda.

Ovakav sistem međunarodnih odnosa doživeo je svoju najznačajniju krizu na Zapadu u periodu kada je američki nacionalizam u vreme Trampa, koji je javno oktobra 2018. godine rekao za sebe da je nacionalista, počeo da širi svoj uticaj izvan SAD. Glavni fokus Stiva Benona, Trampovog ideologa i njemu sličnih propagatora nacionalizma, bio je na Evropi u kojoj je podsticao i pomagao suverenističke pokrete koji imaju za cilj ukidanje sadruštvenog suvereniteta Evropske unije i stvaranja sistema „nacionalnih društava“. Autohtoni nacionalisti poput Le Penove ili Zemoura u Francuskoj, Salvinija ili Melonijeve u Italiji, Džonsona u Velikoj Britaniji ili Orbana u Mađarskoj se svi odreda zalažu za Evropu suverenih zemalja i „nacionalnih društava“. Ruska federacija je usvojila ovaj koncept nacionalističkog suvereniteta, te agresijom na Ukrajinu izazvala krizu koja preti da uništi poredak upostavljen Poveljom UN. U suštini, srpski neograničeni suverenizam pripada ovim nacionalističkim projektima, dok crnogorski suverenizam pripada internacionalističkom projektu suvereniteta ograničenog ljudskim pravima i slobodama.

Nužno je istaći da je internacionalistički, multilateralni poredak, koji naravno nije savršen kao što nijedan poredak to nije, nastao kao reakcija na  posledice neograničenog suvereniteta država i prava na samopredeljenje nacija u vidu Drugog svetskog rata. Fašistička nacionalna partija Italije i njen lider Musolini su zamišljali i uspostavljali međunarodni poredak zasnovan na „nacionalnim društvima“. U programu fašista navodi se da „osnovni životni zakon u svetu nije ujedinjenje različitih društava u jedno veliko društvo „Čovečanstvo“ kako u to veruje internacionalistička doktrina, već plodna i poželjna mirna konkurencija između „nacionalnih društava“. Musolini i italijanski nacionalisti su „mirnu konkurenciju“ apriorno odbacivali te je tako u svojoj „Doktrini fašizma“ napisao: „Fašizam ne veruje, što se tiče budućnosti i razvoja čovečanstva, u mogućnost i korisnost večnog mira. Samo rat dovodi do maksimuma tenziju svih ljudskih energija i daje pečat plemenitosti narodima koji imaju vrlinu da se sa njim suoče.“. U međunarodnom poretku fašisti odbacuju „internacionalističke i društvene konstrukcije koje nestaju kada osećanja, ideali ili interesi pokreću kao oluju srca različitih naroda.“ kako navodi Musolini. Istovremeno nacionalizam je i antidemokratski odbacujući tzv. „iluziju o suverenitetu demokratija, jer je pravi suverenitet u snagama koje su s vremena na vreme neodgovorne i tajne“. Nacionalizam odbacuje jednakost ljudi već, kako iznosi Musolini: „afirmiše nepopravljivu plodnu i blagotvornu nejednakost ljudskih bića“; podređuje pojedinca naciji: „društvo koje postoji samo radi dobrobiti i slobode pojedinaca koji ga čine nije skladno planovima prirode, u kojim planovima samo vrsta se uzima u obzir a pojedinac biva žrtvovan“;  a druge narode shvata kao inherentnu pretnju: „odbija univerzalno bratimljenje i (druge narode) gleda sa oprezom i nepoverenjem u očima, prati njihovo stanje duše i promenu njihovih interesa i ne da se prevariti promenljivim i lažnim prividima“.  Istovetne misli se mogu naći u Hitlerovoj „Mojoj borbi“ ili Gebelsovom romanu „Mihael“ te brojnim govorima ovih nemačkih nacionalista, a i drugih nacionalista saveznicima sila Trojnog pakta poput Pavelića, Nedića i drugih. Pravi izraz ovako shvaćenog nacionalističkog suvereniteta je primer rata za teritoriju između Slovačke i Mađarske 1939. godine. Tada su nemački nacionalisti primorali svoje slabije saveznike, slovačke nacionaliste, da kapituliraju pred jačim, Hortijevim mađarskim nacionalistima. Tokom Drugog svetskog rata ovaj princip svojevrsnog „lanca ishrane teritorijama“ je dosledno primenjivan, gde jači jede slabijeg. Nemački nacionalisti raskomadali su teritoriju pod kontrolom slabijih saveznika, srpskih nacionalista Nedića, dajući teritorije jačim, bugarskim nacionalistima, od rumunskih nacionalista su oduzeli teritorije dajući ih jačim, mađarskim, od francuskih nacionalista su oteli patrljak od Francuske, Višijevsku Petenovu Francusku, podelivši je sa italijanskim nacionalistima, i tako redom. U Nirnbergu je suđeno ovoj ideologiji  i njenom shvatanju neograničenog suvereniteta i po prvi put u istoriji osuđeni su vlastodršci zbog zločina nad sopstvenim stanovništvom.

Moralna i politička poruka Ujedinjenih nacija, da se nikad više ne ponove strahote dva svetska rata izazvanih nacionalizmom i neograničenim suverenitetom, je u osnovi internacionalističke filozofije poretka uspostavljenog Poveljom Ujedinjenih nacija čija je jedna od ključnih karakteristika ograničavanje suvereniteta, odnosno samovolje vlastodržaca i zaštita ljudskih prava i sloboda definisanih Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i slobodama. Evropska unija u tom smislu jeste značajan mehanizam ograničavanja volje vlasti u državama članicama koje se menjaju i mogu biti i leve i desne, crvene, braon ili zelene, ali sve moraju poštovati i štititi ljudska prava i slobode. U tom smislu zalaganje za suverenitet Crne Gore je zalaganje za uključivanje u onaj sistem koji će dodatno zaštititi ljudsko dostojanstvo, ljudska prava i slobode bez kojih vladavina prava ne postoji. U Srbiji zalaganje za suverenitet je upravo suprotno prekid ograničavajućih odnosa sa Evropskom unijom, odbacivanje statusa kandidata i raskidanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Suverenitet u Crnog Gori ima internacionalističko značenje, a u Srbiji nacionalističko. Crnogorska suverenost je u funkciji jače zaštite ljudskih prava i sloboda, multietničkog i multikonfesionalnog karaktera društva kroz članstvo u NATO i buduće članstvo u EU. Optužbe da je zahtev za suverenitetom koji je i izraz crnogorskog identiteta u kom je ključna vrednost jednakost ljudi bez obzira na veru ili naciju, nekakav „asimptomatski crnogorski nacionalizam“, te da su dva ekstremizma „srpski i crnogorski nacionalizam“ pretnja, kao i relativizacija poistovećivanjem u nacionalizmu „crnogorskog odbrambeno separatističkog i srpskog imperijalno unionističkog“ su perfidna zamka. Neposredni cilj ove prevare je da se domaćoj i međunarodnoj javnosti prikaže crnogorski suverenizam kao nacionalizam, te da naposletku i crnogorske suvereniste ubedi da su nacionalisti. Međutim, krajnji cilj ovih podlih teza je primena opštevažećeg principa „nacionalističkog lanca ishrane“ prema kom jači pobeđuje slabijeg, a srpski nacionalisti pobeđuju crnogorske.

U tom scenariju bi srpski suverenizam preuzeo i teritoriju Crne Gore uspostavljajući vrhovnu vlast nacionalista u Beogradu, svodeći je ne na Šumadiju, nego na Savamalu. Odgovor koji nosioci politike crnogorskog sadruštvenog (internacionalističkog) suvereniteta mogu dati na ove optužbe jeste isti onaj koji je francuski predsednik Makron dao francuskim nacionalistima „vaš nacionalizam je izdaja patriotizma, briše ono najdragocenije u jednoj naciji, njene moralne vrednosti.“ U slučaju Crne Gore njene moralne vrednosti nisu samo utkane u sadašnji ustav, kao građanske države, već i u rečima velikana poput Marka Miljanova i njegovog odnosa prema ljudskom dostojanstvu i jednakosti ljudi. Miljanov je na ličnom primeru odbacio „tradiciju nejednakosti ljudskih bića prema polu“ ostavivši supruzi Stefi svoju imovinu, a na primerima čojstva i junaštva kod različitih etničkih grupa, odbacio „tradiciju nejednakosti ljudskih bića prema etnicitetu“. Veličajući bratimljenje u vrlini, Miljanov je gradio svojevrsni crnogorski internacionalizam koji je uvek bio najznačajnija brana fašizmu i antipod Musolinijevoj tezi o nejednakosti ljudskih bića.

(Aktuelno, foto: Medija centar Beograd)