Diskriminacija i kršenje ljudskih prava u okviru manjinskih nacionalnih zajednica u Srbiji najčešće se posmatra isključivo kao diskriminacija na osnovu etničke pripadnosti, smatraju sagovornice Autonomije. Koliko su društvo i država senzibilisani i spremni da prepoznaju nijanse dvostruke, pa i višestruke diskriminacije i koliko se problem usložnjava ako se analizira npr. nasilje prema ženama i LGBTIQ+ osobama unutar manjinskih nacionalnih zajednica u našoj zemlji, možda najbolje govori to što o tome dostupnih istraživanja i podataka gotovo da nema.

Višestruka marginalizacija je vrlo prisutna ali se tom pitanju u Srbiji najmanje posvećuje pažnja, smatra Smiljana Milinkov, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

“Problem je što se u diskursu zvaničnika ali i generalno u našem društvu najviše vrednuje etnička pripadnost pri čemu se svesno zanemaruje činjenica da je etnički samo jedan u nizu različitih identiteta koji čine svaku osobu. Nekome je to važno, nekome manje, a neko ni ne želi da se etnički izjasni ili posle nekog vremena odluči da je Eskim, recimo. Dakle, jedna od promenljivih kategorija, stvar nečijeg ličnog osećaja. Međutim, izgleda da je najlakše nabaciti etnički kalup i uspostaviti sistem baždaren po principu etniciteta. Osnažuju se emocije, povremeno se potpiruje strah od različitosti, bude se strasti i eto pogodnog materijala za manipulaciju“, ocenila je za Autonomiju.

Milinkov dodaje da se nekada stiče utisak da je Vojvodina sastavljena od ostrvaca sačinjenih ili od većinske ili drugih etničkih zajednica čija vidljivost zavisi od brojnosti, snage i moći matične države i povezanosti sa vladajućim političkim partijama.

„Sastavljena je od zajednica koje žive neke paralelne živote umesto suživota. Na tim ostrvima kao da su nevažni problemi onesposobljenih osoba, porodičnog nasilja ili LGBT grupa. A opet deluje kao i da među LGBT osobama nema Roma ili Slovaka ili osoba sa invaliditetom, kao da se ne dešava partnersko nasilje ili ih ne muče arhitektonske barijere“, ukazuje ona.

I kakva je praksa kada se desi rodno zasnovano nasilje u porodici manjiske nacionalne zajednice koje se dešava jednakim intenzitetom kao kod pripadnika većinske populacije? Bez obzira na stepen razvoja jedne zemlje ili zajednice, podaci o ženama koje su tokom svog života preživele neki oblik rodno zasnovanog nasilja su uglavnom ujednačeni – svaka treća je preživela fizičko, a svaka drugo psihičko nasilje. Nasilje nad ženama pogađa žene svih uzrasta, bez obzira na njihov ekonomski status i žene iz svih delova naše zemlje, a počinioci su i sadašnji i bivši partneri, kaže za Autonomiju Marina Ileš, saradnica za rodnu ravnopravnost, Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Ipak nisu sve grupe žena podjednako ranjive, dodaje ona.

’’Posebno su ranjive žene koje zbog jezičkih ili fizičkih barijera ili nekog drugog svojstva imaju otežan pristup zaštiti i pomoći, kao što su žene sa invaliditetom, starije žene, Romkinje, žene čiji partneri imaju zavisnost od alkohola ili psihoaktivnih supstanci, žene drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta, azilantkinje, kao i žene žrtve trgovine ljudima. Nedovoljno poznavanje jezika, nemogućnost da se informišu ili da komuniciraju sa institucijama na maternjem jeziku svakako utiču na rešenost žena iz manjinskih nacionalnih zajednica da prijave nasilje. Dodatno ovu situaciju otežava kada je prisutan osećaj srama i strah, ukorenjeni tradicionalni stavovi o partnerskim odnosima ili nepoverenje u institucije, kao i ekonomska ili fizička zavisnost od počinioca nasilja. Prepreke su posebno izražene u seoskim sredinama, gde službe za podršku jednostavno nisu dostupne, ili žene koje su izložene nasilju ne mogu doći do njih zbog fizičke udaljenosti ili iz finansijskih  razloga’’, napominje Marina Ileš.

„Nemamo resursa da adekvatno odgovorimo„

Ustav Repulike Srbije, u čl. 21., garantuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Ustav nadalje, u stavu tri ovog člana, kaže da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Da li se dovoljno na nivou države vodi računa o specifičnostima nacionalnih zajednica kada se donose različiti antidiskriminatorni zakoni, mere, preventivne aktivnosti, mehanizmi za prijavljivanje nasilja?

“Ukoliko se prođe kroz različite zakone ili strateška dokumenta deluje da se na nivou države vodi računa da se obuhvate sve društveno osetljive grupe, međutim stičem utisak da se svaka drugost sagledava parcijalno (osobe sa invaliditetom, LGBT, žene, nacionalne zajednice…) što suštinski ne rešava problem već dovodi do toga da se još više zacementira težak položaj višestruko marginalizovanih osoba. Generalno, poslednjih godina u našem društvu manjka solidarnosti i razumevanja različitosti jer se nekako čini da empatija, dobrota i tolerancija nisu danas visoko vrednovani, a upravo nas te osobine čine građanima“, objašnjava Smiljana Milinkov.

Sličnog je mišljenja Isidora Isakov iz Grupe ’’Izadji’’. Ona kaže da ukoliko posmatramo dokumente kojima se adresira problem diskriminacije, od zakona, do strategija i akcionih planova, možemo konstatovati da se jedna grupa adresira samo po jednom osnovu; odnosno, da tim dokumentima adresiramo samo problem diskriminacije na osnovu etničke pripadnosti, ali ne i kompleksnost višestruke diskriminacije.

„Uopšteni utisak je da su naši građani i naše društvo preplavljeni problemima i da trenutno nemamo resursa da adekvatno odgovorimo na ove probleme, već više radimo po principu bolje išta nego ništa. Često kada razgovarate sa donosiocima odluka (to je i sama premijerka Brnabić izjavila) čujete da ljudska prava nisu trenutno prioritet u našoj državi, pa samim tim resurse ne trošimo na prevenciju diskriminacije u meri u kojoj je to potrebno“, istakla je ona za naš portal.

Ono što je ključno da bi osoba bila ohrabrena da progovori o iskustvu nasilja, odnosno da potraži pomoć i podnese prijavu, jeste da ima podršku neposredne okoline, ali i šire zajednice, ali i da ima informacije o tome kome može da se obrati.  Zato je važno da informacije budu široko dostupne u različitim formatima, u fizičkom i digitalnom prostoru, da budu prilagođenje potrebama različitih ciljnih grupa, kao i na jezicima različitih zajednica, napominje Marina Ileš.

’’Informisanje žrtava o raspoloživim uslugama podrške i pravnim merama na jeziku koji razumeju obaveza je i na osnovu Istambulske konvencije (čl.19) kojoj se naša zemlja priključila od 2014. godine. Prepoznajući koliko je važno da postoji usluga SOS telefona za žene u situaciji nasilja, program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji u okviru aktivnosti na suzbijanju nasilja nad ženama i devojčicama kontinuirano pomaže rad organizacija koje pružaju ovu uslugu. Pojedine organizacije koje su okupljene u Mrežu “Žene protiv nasilja” pružaju ovu uslugu na jezicima manjina, na mađarskom i na romskom jeziku.  Ove organizacije su posebno važne jer razumeju situaciju na terenu, prepreke sa kojima se njihove korisnice susreću i igraju ključnu ulogu u osnaživanju žena za izlazak iz nasilja. Važno je jačati ove usluge, proširiti njihov obim, omogućiti da se prilagode svim komunikacijskim kanalima, što zahteva i stabilno finansiranje i njihovo aktivno uključivanje u procese donošenja odluka.’’

„Ako uopšte dobijemo odgovor od sigurne kuće…“

U “Strategijiza sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021-2025. godine“ jedino je Romska nacionalna zajednica apostrofirana kao zajednica u kojoj je povećan rizik od rodno zasnovanog nasilja.

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici omogućava da policija po svakoj prijavi, kada ustanovi rizik od neposredne opasnosti treba da izrekne jednu ili obe hitne mere, a to su zabrana prilaska i kontaktiranja žrtve nasilja i privremeno udaljenje iz doma. To je mera koju policija izriče na 48 sati i na predlog tužilaštva ona može da se produži na 30 dana.Važan i dobar preventivni zakon koji se primenjuje već četiri godine u romskim porodicama ipak nije mnogo učinkovit, smatra Ana Saćipović iz Udruženja Romkinja Osvit. Romkinja živi u specifičnim okolnostima koje taj zakon ne prepoznaje. U proširenoj porodici u koju je došla nakon udaje, u neurbanim naseljima, izolovana od čitave društve zajednice, vaspitavana po strogim kanonima patrijarhalnog vaspitanja.

“Ona kada se udaje u novoj porodici sve što doživljava ne sme da prenosi porodici iz koje je potekla. Nema priče da li je gladna, žedna, da li je gola, da li je maltertiraju, to sve mora da bude zatvoreno u okvire porodice u koju je ušla kao snaja. Drugo i njena primarna porodica je ekstremno siromašna. Možete zamisliti da se žena sa petoro ili šestoro dece vrati u porodicu porekla. Oni su je i izložili maloletničkom braku baš zato što su ekstremno siromašni i tako će biti jedna gladna usta manje“, navela je ona za Autonomiju.

Saćipović dodaje da Romkinje najčešće nisu dovoljno obrazovane, nezaposlene su i ne mogu da obezbede egzistenciju sebi i svojoj porodici. Ne govore dovoljno dobro srpski jezik, zbog suženog fonda reči ne mogu, na pravi način, da izraze osećanja i to što doživljavaju od nasilnika. Takođe, u romskim naseljima nije izgrađena infrastruktura, stambeni prostor je skučen, deset do petnaest članova domaćinstva živi u dve prostorije. Sve to nije uzeto u obzir kada se donosio zakon koji izriče hitne mere udaljenja iz doma.

“Ja imam vrlo loše iskustvo. Član 17. ovog zakona koji izriče hitne mere dovodi Romkinje u težu situaciju. Npr. kada se ona osnaži uz pomoć svih aktera na lokalnom nivou da prijavi nasilnika i da pokrene proceduru za krivično gonjenje, ona biva dodatno izložena torturi od strane njegove porodice. Nakon što nasilnik bude udaljen iz doma ona ostaje sa njegovom porodicom. Ako ostane u kući gde žive njegovi roditelji biva izbačena sa decom, a ono što najšećce dešava zbog predrasuda većinske populacije, da dobijemo informaciju da su  kapaciteti sigurne kuće puni i da nemaju gde da smeste korisnicu. Ako uopšte dobijemo odgovor od sigurne kuće da li je datog termina zaista bio pun kapacitet… ako uopšte dobijemo odgovor…. tu prođe sedam do deset dana, a gde će ona ako  je izbačena na ulicu? Gde će žena sa šestoro dece?”, ističe naša dagovornica.

Da su Romkinje posebno ugrožene potvrđuje i Marina Ileš iz UNDP-a.

‘’Prema podacima UNICEF-a dečiji brakovi su retki u Srbiji među opštom populacijom, ali su vrlo uobičajeni u romskim naseljima gde 57% devojčica stupa u brak pre navršenih 18 godina. Pored toga što su rani i ugovoreni brakovi po sebi jedan od oblika rodno zasnovanog nasilja, i da romske devojčice i žene izlažu riziku od drugih oblika nasilja, takođe utiču i na njihovo zdravlje, mogućnost školovanja, ekonomsku samostalnost, čime je izlazak iz nasilja posebno otežan.‘’

Kako onda omogućiti Romkinjama koje su neobrazovane, siromašne, ekonomski zavisne i koje uz sve to imaju i jezičku barijeru da prijave nasilje i izađu iz nasilnog odnosa, ukazuje Ana Saćipović.

’’Pa tako što ćemo obezbediti u svim socijalnim ustanovama i institucijama da se zaposle obrazovane Romkinje koje će biti podrška Romkinjama žrtvama nasilja. Koje će objasniti svojoj sunarodnici na romskom jeziku njihova prava, mogućnosti, podstaći ih da objasne na romskom prava osećanja. Pri tom će žrtve imati više poverenja u svoju sunarodnicu zato što su već u svom životu nailazili na predrasude i diskrimaniciju od većinska populacije. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je potrebno revidirati i prilagoditi svim ženama sa iskustvom nasilja bez obzira na nacionalnu pripadnost’’, poručuje ona.

UNDP u Srbiji zajedno će sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, koji se bavi zaštitom od svih vidova diskriminacije, u narednom periodu posvetiti pažnju istraživanju uzroka i prepreka za žene iz ranjivih grupa da prijave i izađu iz nasilja, kazala je Marina Ileš, saradnica za rodnu ravnopravnost u UNDP-u.

’’Cilj je da se na osnovu nalaza iniciraju konkretne aktivnosti kojima bi se povećao broj žena iz ranjivih grupa kojima je pružena institucionalna zaštita.  Svi mi zapravo možemo učiniti nešto da pružimo podršku u sprečavanju nasilja. Bilo kroz davanje važnih informacija, njihovo isticanje na vidnom mestu, pokretanje razgovora o temi nasilja, bilo kroz stvaranje bezbednih prostora za žene gde će one pronaći važne informacije ili moći da pozovu SOS telefon ili prijave nasilje. Sve je to podrška koja daje do znanja da je to tema o kojoj se razgovara i koja ne sme biti tabu’’, navela je ona.

„Višestruka diskriminacija postoji„

U “Strategiji za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021-2025. godine“ potcrtano je da se lezbejke i trans žene mlađe od 18 godina suočavaju sa brojnim izazovima koji spadaju u domen pretnji nasiljem i samim aktima nasilja, diskriminacije, marginalizacije i izolacije. Nasilje vrše članovi primarne porodice, kao i članovi vršnjačke grupe. Koliko se problem usložnjava ako se analiziraju problemi LGBTIQ+ osoba unutar manjinskih nacionalnih zajednica objašnjava Isidora Isakov iz Grupe Izađi. 

“Biti LGBTIQ+ osoba je samo jedan aspekt identiteta i višestruka diskriminacija je veoma prisutna u svakoj grupi, pa tako i u grupama koje se okupljaju oko nacionalnog identiteta. Nažalost, ovakav tip istraživanja nije rađen u Srbiji, pa nemamo pouzdane podatke na osnovu kojih bismo mogli da izvodimo uopštene zaključke. Činjenica je da višestruka diskriminacija postoji i kada analiziramo problem višestruke diskriminacije LGBTIQ+ osoba, pored etničke pripadnosti, govorimo i o diskriminaciji na osnovu socijalnog i ekonomskog statusa, godina, obrazovanja, pa i životnih iskustava“, napominje ona.

Sagovornica Autonomije dodaje da je usled višestruke diskriminacije, osobi mnogo teže da veruje sistemu i da traži pomoć i podršku, te je veća verovatnoća da osoba ostane na margini i u nepovoljnom položaju tokom celog života. Npr. LGBTIQ+ osoba pored isključivanja iz opšteg društva, trpi isključivanje i iz svoje etničke grupe, vršnjačke grupe, te ostaje sama.

“Čak uključivanjem u LGBTIQ+ zajednicu, problem višestruke diskriminacije ostaje aktuelan, jer se dominanto adresira problem diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, rodnog identiteta, izražavanja roda i polnih karakteristika, dok ostali aspekti diskriminacije ostaju posredno adresirani, te tako osoba koja je LGBTIQ+ i pripadnica neke od manjinskih nacionalih grupa, često bi morala da kreira prilike za adresiranje ove višestruke diskriminacije samostalno. Uzevši u obzir stanje u našoj državi u kontekstu neprimenjivanja zakona, sporosti u primeni istih, kao i nedoslednost u primeni strateških planova i akcionih planova, možemo reći da je svaki/a gradjanin/ka višestruko diskriminisana, pa tako i osobe koje su deo etničkih manjinskih zajednica. Svakako bi bilo potrebno sprovesti dodatna istraživanja u našoj zemlji kako bismo bolje razumeli specifičnost položaja višestruko diskriminisanih osoba“, smatra ona.

U grupi Izađi kažu da nisu do sada sarađivali ni sa jednim Nacionalnim savetom, te nemaju informacije da li unutar njih postoje posebni odbori/grupe koje se bave specifičnostima životnih iskustava LGBTIQ+ osoba.

„Šanse za preživljavanje su minimalne„

Trans Romkinja i dreg kraljica Paola Yo za portal Autonomija prenosi svoje iskustvo i viđenje diskriminacije u našoj zemlji. Kaže da ukoliko osoba pripada većem broju marginalizovanih i diskriminisanih grupa, „šanse za preživljavanje su minimalne, gotovo nikakve“. Takve osobe su izložene visokom riziku od siromaštva i suicida, jer trpe diskriminaciju kontinuirano.Izopštene su iz društva i nemaju odgovarajuću podršku u ostvarivanju svojih prava.  

„Država se trudi, pokušava da uključi različite marginalizovane grupe prilikom izrade određenih mehanizama, ali i dalje to nije dovoljno, i mislim da Srbija još uvek nije dovoljno edukovana niti spremna da odgovori na potrebe svojih građana/ki“, kaže Paola Yo.

U Srbiji postoji Zakon o zabrani diskriminacije koji između ostalog štiti i prava transrodnih osoba, postoji i zakonska uredba o promeni pola, koliko je to primenjivo praksi svedoči transrodna Romkinja.

„Zavisi od slučaja do slučaja. Ako ste uspeli da se kao (trans)Romkinja obrazujete, da pronađete posao, imate više šanse da dođete samostalno do informacija i da sprovedete proces tranzicije. Ako ste (trans)Romkinja koja živi u romskom naselju u Srbiji koje nema osnovne uslove za život i koje je ilegalno, gde vam obrazovanje nije dostupno, gde imate problem da dođete do ličnih dokumenata zato što ste nekada živeli na Kosovu, a sada u Srbiji, onda vam je proces tranzicije nemoguć. Sve dok ne rešite osnovne egzistencijalne potrebe vi ne razmišljate o procesu tranzicije, zato što vam prosto to nije omogućeno. Samim tim, ovo je i pat pozicija, pošto usled trans identiteta i straha od diskriminacije i nasilja, konktinuiranog iskustva diskriminacije, osoba je manje poverljiva da je promena moguća, te sklonija da ne traži podršku i pomoć ni za jedan od problema sa kojima se suočava, već pokušava da preživi ne menjajući svoje okolnosti. Bilo koje aktivno traženje podrške podrazumeva i vidljivost, a za trans osobe je to kao da stavite metu na čelo“.

Slovenačka nacionalna zajednica: Nema diskriminacije

Da su važni faktori za smanjenje diskriminacije viši stepen obrazovanja i bolji socijalni status potvrđuje je i praksa i iskustvo Slovenačke nacionalne zajednice. Nasuprot romskoj nacionalnoj zajednici ,slovenačka je malobrojna i dispergovana po celoj teritoriji Republike Srbije.  Čini je najvećim delom urbana populacija dobrog obrazovnog nivoa, a Nacionalni savet slovenačke nacionalne manjine u Srbiji broji 15 članova od kojih su 8 žene, a 7 muškarci objašnjava Ivana Mandić, generalna sekretarke Nacionalnog Saveta slovenačke nacionalne manjine.

“U dosadašnjem radu nismo imali slučajeve diskriminacije ni po nacionalnom ni po rodnom osnovu, kao ni prijave porodičnog nasilja među članovima naše zajednice. Stoga, nismo ni imali potrebu za organizovanjem kampanja na tu temu. U našoj zajednici ne postoji problem jezičke barijere i naši članovi su dobro integrisani članovi srpskog društva i mislimo da smo konstruktivni deo ove zajednice koji doprinosi razvoju srpskog društva.  U dosadašnjem radu se nismo sretali ni sa problemima osoba iz LGBTIQ+ zajednice. Pripadnici slovenačke zajednice dele sudbinu većinskog srpskog naroda i  kada se radi o pitanju nataliteta i opstanka slovenačke zajednice. Razlozi zbog kojih se smanjuje broj članova naše zajednice je isti kao i za većinski narod, te se ne osećamo diskriminisani na bilo koji način“, navela je ona za Autonomiju.

„Brižljivo negujemo kulturu straha, poricanja i trpljenja“

Nacionalni savet slovačke nacionlne manjine po Zakonu o nacionalnim manjinama ima četiri odbora: za školstvo, kulturu, informisanje i službenu upotrebu jezika i pisma. Pored toga, postoji i telo koje se zove Komisija za rodnu ravnopravnost. ’

’Možemo da se pohvalimo da su u našem savetu žene te koje su brojčano zastupljenije. Od samog osnivanja nacionalnog saveta (2003.), pa do danas predsednik/ca je uvek bila žena. Dva potpredsednička mesta su rodno ravnopravno podeljena. Ovo su činjenice, iz kojih možete jasno da zaključite da diskriminacija na osnovu roda u našem nacionalnom savetu nikada nije praktikovana, a verujem da nikada neće ni biti“, kaže Anna Capelova, predsednica odbora za kulturu.

Što se tiče rodno zasnovanog nasilja, informisanosti o fenomenu i podršci nacionalnog saveta, Capelova dodaje da se uglavnom u toj probelamatici slovačka nacionalna zajednica ni po čemu ne razlikuje od većinskog naroda.

’’Oko 300 godina živimo na ovim prostorima, tako da sam ubeđena da svi imamo iste obrasce ponašanja u porodicama. Brižljivo negujemo kulturu straha, poricanja i trpljenja. Verujem da je to posledica duboko ukorenjenog patrijarhata i specifičnog načina vaspitanja, koje se bazira na hrišćanskim vrednostima, gde su trpljenje i osećaj krivice nešto što se podrazumeva. To je nešto što dodatno opterećuje svaku žrtvu nasilja. Kod nas Slovaka, svaka prosečna porodica nedeljom ide u crkvu. Ono što me je pozitivno iznenadilo neki dan, jeste propoved našeg novog biskupa evangelističke a.v. crkve , koji je sa propovedaonice jasno govorio o zaštiti žena od nasilja i o obavezi svakog člana društva da takvu pojavu prepozna i prijavi institucijama. Ovo je jako bitan momenat, važan iskorak. Ovakve stvari menjaju svest populacije koja crkvu vidi kao autoritet’’, ističe ona za Autonomiju.

Nacionalni savet Slovaka, između ostalog brine i o poštovanju odnosno o sprovođenju prava članova nacionalne zajednice i njihovu integraciju u društvo u celini. Međutim, savet nema ovlašćenja da pokreće pravne radnje protiv pojedinaca, niti protiv organizacija, osim ako nisu grubo povređena prava pripadnika slovačke nacionalne manjine.

’’Strogo gledano sa pravnog aspekta, mi ne možemo pružiti nikakvu pravnu pomoć žrtvama. Ono što kod nas mogu dobiti jeste pravni savet i eventualno usluge prevodioca. Međutim, jezička barijera je minorni problem u ovako složenoj pojavi, jer verujem da svi pripadnici naše nacionalne manjine govore i razumeju srpski jezik u dovoljnoj meri da bi se sporazumeli u institucijama koje se bave socijalnom zaštitom ili u sudu. Uostalom, zakonodavac je ovakvu mogućnost predvideo, tako da je u postupcima obezbeđen prevodilac. Mislim da je nedovoljna informisanost jedan od osnovnih problema ove pojave’’, ocenila je ona.

Nacionalni savet slovačke nacionlne manjine je za sledeću godinu  u svoju aktivnost uvrstio i nekoliko radionica na temu rodno zasnovanog nasilja koje će održati u saradnji sa organizacijama koje imaju dugogodišnje iskustvo u ovoj oblasti.

„Društveno osetljive grupe u medijima nemaju lice, oni su brojke“

Utisak svih sagovornica Autonomije jeste da informisanost o višestrukoj diskriminaciji unutar nacionalnih zajednica, ali i generalno, nije adekvatna, a dostupnih podataka i istraživanja nema dovoljno. Koliko je problem vidljiv, tačnije nevidljiv u sredstvima informisanja objašnjava Smiljana Milinkov sa katedre za novinarstvo Filozofskog fakulteta u Novom Sadu:

 „Budući da znatan deo medija, uz časne izuzetke, uglavnom samo prenosi izjave državnih zvaničnika, medijska prezentacija manjinskih i marginalizovanih grupa u najvećoj meri svodi se na iznošenje statističkih podataka, obeležavanje značajnih datuma u godini i promociju funkcionera, onih multipraktičnih ili u pojedinim prilikama i onih nadležnih za socijalna pitanja. Društveno osetljive grupe u medijima nemaju lice, oni su brojke a problem višestruke diskriminacije se eventualno pomene kada se izveštava o Romima. I to uglavnom u slučaju kada predstavnici civilnog sektora dobiju priliku da nešto kažu. Deluje kao da se nasilje prema ženama ili diskriminacija LGBT osoba dešava samo pripadnicima većinskog stanovništva, a potpuno su nevidljivi problemi koje, na primer, imaju gej ili lezbejka u Senti, koji zbog jezičke barijere nemaju mogućnost da se obrate nekoj organizaciji koja pruža podršku i pomoć.’’

Milinkov ističe da se gotovo identičan princip primenjuje i u medijima koji izveštavaju na nekom od jezika nacionalnih zajednica koje žive u Vojvodini, jer su fokusirani samo na određen krug ljudi koje povezuje ista etnička pripadnost.

’’Plašim se da je parcijalizacija i isključivost drugih i drugačijih sistemski produkt jer je tako jednostavnije probleme različitih društveno osetljivih grupa suštnski zanemarivati i gurati pod tepih“, upozorila je ona.   

Tamara Srijemac (Autonomija)

Ovaj tekst je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.