Skip to main content

VIDA OGNJENOVIĆ: Zabava političkih moćnika biće sve razuzdanija, a kultura poniznija

Kultura 14. авг 2022.
7 min čitanja

Trebalo bi više da govorimo o podvizima ljudi i grupa koji su se oduprli ovoj našoj višedecenijskoj moralnoj i društvenoj eroziji, nemojmo trošiti reči na poslanike koji u parlament dolaze u psovačkim pancir košuljama, pa ih nikakva kritika ne dodiruje, ili o prevrtačima i političkim švercerima iz čijih se međusobnih svađa najbolje vidi u čijim smo rukama. Dajte da pričamo o onima koji i danas čuvaju liniju moralnog obzira, kao što su i u najtežim prilikama rekli ne političkim prevarantima i šarlatanima, zbog čega su bili i ostali izloženi horskim napadima. To su ljudi čiji savet treba slediti i učiti se na njihovim primerima, iako neki više nisu sa nama – kaže za Danas Vida Ognjenović.

Razgovor sa književnicom, pozorišnom rediteljkom, profesorkom, predsednicom Srpskog i potpredsednicom Svetskog PEN centra, građanskom i političkom aktivistkinjom koja je u dugom nizu decenija postala sinonim duhovnog svetla u balkanskom vilajetu, upriličen je povodom 9. festivala Novi Tvrđava Teatar. Na otvorenoj sceni Vile Stanković u Čortanovcima, festival, čiji je Vida Ognjenović osnivač i umetnička direktorka, odvijaće se od 1. do 7. septembra pod simboličnim naslovom Čuda se događaju, ali treba ih prepoznati.

Prošlogodišnji, Novi Tvrđava Teatar posle kovida i lokdauna nije imao optimistične okolnosti, ali jeste naslov – „Pozorište vidi i u mraku“. Ove godine, globalna a i ova naša, balkanska situacija još je komplikovanija. Koliko pozorište može da isprati sve te događaje?

–Od Šekpira smo naučili da je pozorište ogledalo života, što znači da je scenski prizor ujedno i slika i njeno tumačenje, pa zato trpi i ispašta sve nemire i nevolje okolnosti pod kojima nastaje. Pozorište, po svojoj prirodi izrazito mirnodopska umetnost, teško opstaje u ratovima, diktatorskim režimima i društvima gde vladaju idološki, religijski i nacionalni tabui. Ipak, pozorište je veoma žilavo, i najbolji primer za aforizam da ono što pokušava da te umori glađu, zabranom, ili drugom prisilom, to te dodatno osnaži. Pozorište vam je onaj Jarac Živodarac iz narodne priče – „živ klan-nedoklan“, „živ pečen-nedopečen“, i zato mu treba verovati, jer poznaje i dobro i zlo, a usto podučava odolevanju mukama.

Iako se „Čuda događaju, samo ih treba prepoznati“, kako nam sugeriše naslov ovogodišnjeg festivala, da li danas možda i vi ponekad ulazite u sumnju da „lepota može spasiti svet“?

–Ne zapadam u sumnju u to da, kao što kažete, „lepota može spasiti svet“, bez obzira što se na to nežno uverenje nas zakletih pacifista ustremljuje i ala i vrana, sve od praćke do nuklearne bombe. I evo, na sreću, nisu dosegli smak sveta. Jesu ga namučili, jesu nasilno zagorčali i prekinuli tolike živote, ali i dokazali da pokolji ne vode ni miru ni pobedi, nego zlu i ratničkom ludilu. Zlo se ne zaustavlja većim zlom. Jer, skoro da je svejedno da li pobedi manje ili veće zlo, u oba slučaja zlo nastavlja da dejstvuje, i da od sveta stvara dolinu plača. Lepota je protiv oba zla, a za plač novorođenčeta i suze radosnice, i tu je njena šansa da spase svet.

Šta je ono što vas sada lično najviše uznemirava, a političari, i oni svetski i ovdašnji, lokalni, plaše nas težinom nadolazeće jeseni, novim ratovima, virusima i „majmunskom epohom“?

–Sve me uznemirava, pravo da vam kažem. Najpre ova neverovatno pogubna medijska zbrka u kojoj je najteže razlikovati istinitu od lažne vesti. Uznemirava me činjenica da su teritorije presudno važnije od ljudskih života, da se odgovorne formacije za ustrojstvo društva na planeti ponašaju kao gledaoci i navijači u areni, u kojoj se dve države rvu na smrt kao dva izluđena gladijatora. Plašim se situacije u kojoj se prazne magacini oružja da bi se napravilo mesto za efikasnija sredstva za ubijanje i razaranje na daljinu. Plašim se fatalizma kojim oficijelni čuvar mira na planeti izvikuju kome se ne sme dopustiti da pobedi. I naravno, strah me je da će se civilni život takođe odvijati u ratnom ključu. Ljudi, navijački podeljeni između dve zaraćene strane, biće lak plen ambicioznih ovnova predvodnika. Vodiće se bitke nestašicama, na kojima će profiteri zarađivati, a političari pooštriti partijske ucene, šverceri će mahati patriotskim zastavama i tako biti oslobođeni i poreza i robije. Zabava će biti sve razuzdanija, a kultura poniznija.

Da nije tako beskrajno tragičan, ovaj ratni „teatar“ mogao bi da bude groteksan – Putin pojačava invaziju na Ukrajinu, zapad iz svojih udobnih loža „diriguje“ ratom slanjem oružja, sankcijama, Zelenski i njegova supruga u TV intervjuu britanskom novinaru Pirsu Morganu kažu da ih je „ruska invazija učinila još bližim jedno drugom, i da to potvrđuje teoriju da brak u izazovnim situacijama postaje još čvršći“. Kakva je to „predstava“ u kojoj je ukrajinski narod koji strada, pa i ruski, samo „dekor“ u službi interesa moćnih?

–E, pa da. Da sve to nije tako krvavo istinito, nego da to neki reditelj, darovit i smeo, recimo, kao Kokan Mladenović, stavi na scenu, dobro osvetli i zavitla kao što ume, šta mislite, šta bi bilo? Pa ništa. Kritika bi rekla – Kokan ko Kokan. A svi koji bi se u toj predstavi ne prepoznali, već makar malo naslutili, rekli bi da reditelj preteruje i od svega pravi lakrdiju, jer ne razume suštinu. I malo bi ko obratio pažnju na to da suština više nije u tome što je car go, nego što to zaista više niko ne doživljava kao bestidnost.

I na lokalu imamo „predstavu“, novi predsednik republičke Skupštine je Vladimir Orlić, majstor u „disciplini“ na kojoj počiva vlast SNS, a opozicija je posle tri godine opet u poslaničkim klupama. Da li je to dokaz parlamentarne demokratije u Srbiji?

–O Orliću je sa skupštinske Katedre, mirno i razložno, poslanicima i TV gledaocima sve objasnio profesor dr Vladeta Janković. Podržavam. Svaka čast, Vladeta, prijatelju! A što se tiče opozicije, dočekali smo da su naučili prvu lekciju iz demokratskog ponašanja – posle brzopletog i neumesnog zabasavanja u nepromišljeni bojkot, koji je ovo društvo i zemlju koštao višegodišnje jednopartijske imitacije parlamentarnog uređenja. Još jedan dokaz da se Englezi uče na Kembridžu, a mi na sopstvenim greškama, i taj nauk nam je došao do svesti kasnim paljenjem.

Tu je i odluka REM da nacionalne dozvole za emitovanje programa dobiju iste SNS televizije. Da li je u Srbiji išta ostalo što nije pod diktatorskom čizmom jednog čoveka?

–Ako ta odluka mora imati strogi politički imprimatur, ne treba očekivati da partija na vlasti dodelu nacionalnih frekvencija prepusti nekim stručnjacima za medije i javne komunikacije. Valjda ona, partija, najbolje zna šta narod voli i kome ili čemu veruje. Narodna ljubav je, smatraju oni, jača od svake stučnosti. Ko zna bolje, široko mu minsko polje!

Bili ste u timu Borisa Tadića i njegove koalicije „Ajmo ljudi“. Šta se dogodilo sa zdravim razumom i ljudima, zašto i dalje trpe diktaturu i daju joj glas na izborima, uprkos zastrašujućim kriminalnim aferama, a zbog kojih bi u svakoj civilizovanoj zemlji takva vlast već odavno otišla u prošlost?

–I dalje sam u timu Borisa Tadića, jednog od male grupe pravih državnika na ovom terenu. Volja birača bilduje se na razne načine. Socijaldemokratska stranka se ne služi tim bilderskim trikovima. Ne pozira i ne farba sve u roze, jer samo koze nose roze, kako kažu devojčice kad odbijaju da se obuku u boje koje im biraju majke. No, biće još izbora, a mi smo tu i građani nam prilaze, naš stranački obim se povećava.

Svakidašnjica je već čitavu deceniju populistički „teatar“ u kojem je najunosnije dodvoriti se prestolu. Ulogu kralja, recimo u Šekspirovim komadima, glumac obično ne igra sam već s velikim ansamblom glumaca, koji ga svojim podaničkim ponašanjem na sceni i čine kraljem. Da li se u tome život i pozorište „preklapaju“?

–Život i teatar se uzajamno merkaju, oponašaju, potkazuju i nadigravaju. Opasno je, međutim, kad publika više poveruje pravom teatru nego životnoj imitaciji. Život se onda sveti tako što razbije teatar kao svoje ogledalo, ali previđa pritom da i krhotine govore. Vara se život što potcenjuje dubinu scenske istine, nego misli da se pozorišnim sredstvima svaka laž može pretvoriti u uverljivu istinu. Ne biva, ne biva, suviše je prozirno.

Prošlogodišnji Novi Tvrđava Teatar premijerno je prikazao predstavu „Život se sa mnom mnogo poigrao“, po motivima istoimenog romana Davida Grosmana, u režiji Dina Mustafića, priču o autentičnoj junakinji, Evi Panić Nahir čija je snaga, uprkos strahotama nacizma i Golog otoka, postala simbol čovekove moći da ne prihvati političku i ideološku laž. Kako se nama desio sunovrat upravo tih moralnih uverenja, koja podrazumevaju nepristajanje na poniženje, na zabranu slobodnog govora, na licemerje, mržnju prema drugima?

–Ne bih mogla sad u razgovoru da se upuštam u genezu učestalih primera moralne korozije u našem društvu. Jednog dana će se valjda i to proučavati u regularnim doktorskim tezama sociologa i teoretičara društva. I neću da pravim uobičajenu grešku da u kuknjavi zamračim podvige ljudi i grupa koji su se tome oduprli. Pozdravljam te ljude, koje smatram svojim uzorima u odbrani čovečnosti i moralne čvrstine. O njima treba da govorimo više nego o prevrtačima i političkim švercerima iz čijih se međusobnih svađa najbolje vidi u čijim smo rukama. Nemojmo trošiti reči na poslanike koji u parlament dolaze u psovačkim pancir košuljama, pa ih nikakva kritika ne dodiruje. Nego, dajte da govorimo o onima koji i danas čuvaju liniju moralnog obzira kao što su i u najtežim prilikama rekli ne političkim prevarantima i šarlatanima. Zbog toga su bili i ostali izloženi horskim napadima u kojima su se glasovi takmičili u blaćenju i izmišljotinama. To su ljudi čiji savet treba slediti, i učiti se na primerima takvih ljudi koji više nisu nama. I evo, završiću svoj odgovor pozdravom časnom i hrabrom profesoru Dragoljubu Mićunoviću.

Bez nacionalnih penzija

Uprkos preporuci esnafa, ni vi, ni Goran Marković, ni nedavno preminuli glumac Branko Cvejić, niste „prošli“ pred komisijom za dodelu nacionalne penzije. Da li je to samo još jedan dokaza da, „ako kralju ne dopadne se umetnik“, onda i njegova najveća umetnička ostvarenja i doprinos srpskoj kulturi mogu tako sramno da se ignorišu?

–Nije tome potreban komentar, ali eto, da kažem da bih se ozbiljno zamislila nad sobom i decenijama svog umetničkog rada da mi kolege nisu dodelile taj, za mene vrlo značajan status. Sigurna sam da bi i Goranu bilo teško da ga je struka osporavala, zato što ona ima najbolji, neposredni, i ako ćemo našto, takmičarski uvid u naše rezultate, ako to Komisiji za dodelu nacionalne penzije nije nepoznata reč. Komisija se očigledno vodila političkim kriterijumima i tako se ogrešila o pravilnik rada. No, status koji mi je struka dodelila, nadam se, ne mogu mi uzeti. Ako krenu na to, pozvaću i publiku u pomoć.

Bara nikad nije postala more, ma koliko se kočoperila

Vaša predstava „Kozocid“ bila je hit brojnih letnjih festivala prošle godine u regionu. Publika se prepoznaje u tom ogledalu koje stavljate pred nju, u pogubnim dejstvima ideologizovane naredbe koja čoveka prisilom pretvara u nemisleće biće, ali… Da li išta možemo da promenimo u našem duboko potonulom društvu ako većina ljudi od ugleda i integriteta ćuti?

–Da, mnogo možemo da promenimo i ne slažem se s primedbom da ljudi od intgriteta ćute. Ne ćute, nego ih suprotna strana ućutkava tako što su mediji za njih zatvoreni, osim ako ih umešju u neke skandale. No, u pravu ste, situacija je dosta mračna. Javno mnjenje je krivotvoreno bestidnim tabloidnim maskaradama, a društvena svest je anestezirana socijlnom ucenom. Ipak, bara nikad nije postala more, ma koliko se kočoperila u snu o svojoj veličini. San se rasprši buđenjem, a onda sledi surova zbilja…

(Radmila Radosavljević, Danas / Foto: N1)