Skip to main content

Učinci samita u Glazgovu: Daleko smo od sigurne zone

(Pod) razno 19. nov 2021.
5 min čitanja

Na nedavno završenom klimatskom samitu u Glazgovu, postignut je dogovor da se upotreba uglja i metana smanji, da se ukinu subvencije za proizvodnju uglja i energije koja se od njega dobija, kao i da se intenzvira pošumljavanje. Ali, siromašnije zemlje, direktno pogođene klimatskim promenama, nisu od bogatog sveta dobile garancije oko finansijske pomoći da lakše prežive posledice klimatskih promena. I ono najvažnije, cilj da se prosečan rast temperature ograniči na 1.5 stepen celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba za sada ostaje samo ideal kome će se i dalje težiti, ali koji je daleko od ostvarenja.

Zapadni svet je u Glazgovu uglavnom potvrdio svoje opredeljenje da dostigne karbonsku neutralnost do 2050. godine, Kina je rekla da će to uraditi deset godina kasnije, a Indija tek 2070. Pre šest godina, na klimatskom samitu u Parizu bogati svet se obavezao da će siromašnijim zemljama obezbediti 100 milijardi dolara godišnje za dekarbonizaciju ali do sada su zemlje u razvoju videle tek jedan manji deo tog novca. Da li su zemlje u razvoju u pravu kad kažu da za njih moraju da važe druga pravila i očekivanja? Da li bogati svet preduzima dovoljno? I da li je ovo pre svega igra velikih, u kojoj male zemlje manje-više pasivno posmatraju šta se dešava i gledaju kako da najbolje prođu?

Danijela Božanić sa Mašinskog fakulteta u Beogradu, koja je bila u ekspertskom delu srpske delegacije na klimatskim pregovorima u Parizu podseća na to šta je dogovoreno u Parizu, s obzirom da su kasniji samiti, kao što je ovaj koji je održan u Glazgovu, praktično nastavak Pariza.

„Sa diplomatke strane gledano, značaj leži u tome što je napravljen kompromis koji je prihvaćen koncenzusom od 197 država članica, što je velika stvar. Prvo što je dogovoreno je da su države u obavezi da na pet godina dostavljaju svoje ambicije smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte, a da one budu takve da se zaustavi rast srednje globalne temperature do kraja veka na dva stepena sa intencijom da to zapravo bude jedan i po stepen“, navodi ona.

Božanić dalje kaže da je Pariz apsolutno obavezujući sporazum za sve države koje su ga ratifikovale, uključujući i sve države u regionu. Države su se obavezale da će smanjiti emisije sedam gasova sa efektom staklene bašte. Obaveza Srbije je smanjenje ovih gasova za 9,8 procenata do 2030. godine u odnosu na 1990.

„Najveće emisije dolaze iz sektora energetike što podrazumeva sve što je sagorevanje goriva – termoenergetika i saobraćaj. To je ključno. Nauka je rekla da do sredine veka mora da se ide ka karbonskoj neutralnosti, što znači da se kompletan sistem, pre svega energetike, a onda i industrije, prebaci na nešto što nisu prljavi izvori energije – ugalj, mazut i nafta“, kaže Božanić i dodaje da, iako je sa naučne strane veoma jasno šta je potrebno uraditi, sa političke je to daleko teže.  

„Političari rade za svoje glasače, a veliki broj tih glasača je na naki način zavisan od fosilnih goriva. Problem je što politika neće agresivnije da učestvuje u nekim stvarima. Globalno gledano, vama je Kina rekla – mi ćemo 2060. biti karbon-neutralni, Evropa je rekla – mi ćemo do 2050, pojedine članice su rekle da će to uraditi i mnogo ranije, do 2035. Bajdenova administracija je izašla sa ambicioznim planom, industrija je već dosta uložila u inovacije i pomeranje kako i šta proizvodi. To je proces i pregovori koji se odvijaju tome i služe. I dobra i loša strana je to što svaka država može da iznese svoje mišljenje i ima pravo da se bori za svoje interese“, ocenjuje Božanić.

Njen kolega sa Mašinskog fakulteta Aleksandar Jovović, koji je bio angažovan u izradi nacionalne strategije Srbije za prelazak na čistije izvore energije, objašnjava na šta se Srbija obavezala u Parizu, ali i dodaje da je u Glazgov otišla bez ijednog zvaničnog dokumenta.

„Energetski sektor u Srbiji najviše doprinosi štetnim emisijama. Srbija se obavezala da će raditi na smanjenju štetnih emisija i da će predati svoj unapređeni nacionalni doprinos u roku od pet godina. Peta godina je istekla prošle godine i Srbija nije predala taj unapređeni doprinos. Preko 130 zemalja je predalo te planove pred samit u Glazgovu. Srbija je u međuvremenu izradila strategiju niskougljeničnog razvoja i neke prateće dokumente, ali ni jedan od tih dokumenata nije usvojen od zvaničnih organa Republike Srbije“, ukazuje on.  

Jovović dalje kaže da je ovom strategijom predviđeno ukupno smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte sa 33,3 posto između 1990. i 2030. godine, što je bilo značajno smanjenje u skladu sa svetskim trendovima.

„U međuvremenu je Evropa izašla sa novim ciljem od 55 posto. Ono što jeste politički posebno problematično je to što je Srbija izašla sa tim brojkama prošle godine na sastanku šefova država, kada je predsednik izneo sve te brojke koje se nalaze u strategiji i nacionalnim dokumentima i od tada se ništa novo nije desilo. I sada predsednik ide u Škotsku sa istim brojkama, ide bez ijednog zvaničnog državnog dokumenta u rukama“, dodaje.

Jovović navodi i da je Srbija na terenu konkretno preduzimala mere za smanjenje emisija štetnih gasova ali da su potrebne sistemske promene.

„Postoji veliki broj projekata koji se realizuju u oblastima poljoprivrede, šumarstva i slično, ali se rade i neke nove strategije na energetskom planu. Takođe, Srbija je predvidela gašenje dve termoelektrane do kraja 2023. Urađeni su i neki sporadični projekti poput postrojenja za preradu vode, biogasna postrojenja na deponijama, koje će onemogućiti da metan bez sagorevanja i upotrebe ode u atmosferu. Ali, nije poenta da se samo smanji emisija ugljen-dioksida na nekoj lokaciji, već da se ceo taj privredno-tehnološki koncept promeni“, ocenjuje Jovović.  

Što se samita COP26 u Glazgovu tiče, za Danijelu Božanić on nije promašaj. Ona ocenjuje da su neki njegovi zaključci veoma realni: „Pomak je to što je u završnom tekstu samita spomenuto 45 posto globalnog smanjenja štetnih emisija do 2030. u odnosu na 2010. godinu“.  

Vanredni profesor meteorologije na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu Vladimir Đurđević smatra da je najveći neuspeh to što ovaj samit nije uspeo da obezbedi ono što je glavni cilj Pariskog sporazuma, a to je zadržavanje globalnog rasta temperature ispod dva stepena Celzijusovih.

„Ono što preostaje je da se proba da se u narednim sastancima dođe do tog cilja. Razlika između 1.5 i 2 stepena je u smislu rizika prilično velika. Veliki je broj ljudi u različitim delovima planete koji će da trpe drastične klimatske promene zbog toga što se rast temperature neće zaustaviti na 1.5, a možda ni na 2.4 ili 2.7 stepena. Ono što je ukupan zaključak ovog samita je da smo mi i dalje u veoma rizičnoj zoni i i dalje nismo ni blizu rešenja. Što se više odugovlači proces promena, to će biti sve teže da se one naprave. Nije čak postignut koncenzus ni oko toga da ugalj ne bi trebalo više da se koristi“, kaže Đurđević.  

Božanić smatra da taj konsenzus ne može da se postigne jer postoje interesi koji prevashodno dolaze od kompanija.

„Iskreno, meni je mnogo bitnije kad vidim da neka velika kompanija odustaje od uglja nego kad neka vlada kaže da će da odustane od uglja. Kada su u pitanju Indija i Kina, koliko god da nam izgledaju kao društva na koja ne želimo da ličimo, oni su mnogo ozbiljniji nego mi. Ne pričamo mi ovde samo o klimatskim promenama, već o kompletnom pravnom uređenju jedne države. I ne možemo da očekujemo da ove države, koje su velike i po prostranstvu i broju ljudi postave stvari na svoje mesto, kao, recimo, Evropa, koja je sto godina ispred“, ocenjuje Božanić.

Aleksandar Jovović kaže da je 2025., prema proračunima Međunarodne agencije za energetiku, godina koja je vrhunac kada se završava sa proizvodnjom uglja. On kaže i da je važno da ne zaboravimo naftu koja je globalno još uvek veoma prisutna.

„To nisu nikakve zavere, to su ogromni interesi ogromnog broja ljudi koji ne mogu da dobace do 2100. godine ako sada imaju svakodnevne probleme. Ceo Arabijski prostor koji proizvodi naftu – od čega će ti ljudi da žive ako prestanu da je proizvode? Imate Ruse i Amerikance koji proizvode gas u nenormalnim količinama, a od njih zavisi pola Evrope. Svet će se izboriti, mic po mic, sa ovim problemom jer neće dozvoliti Armagedon na kraju. Srbija ne može sutra da izađe iz uglja, ali može da napravi plan da izađe iz njega“, smatra Jovović.

Vladimir Đurđević misli da smo daleko od nečeg što je sigurna zona i sigurno rešenje, kao i da se to najverovatnije neće promeniti u narednih nekoliko COP-ova: „Mi moramo da dođemo do toga da je svaki sledeći COP manje važan, ali se još uvek krećemo kroz zonu nesigurnosti gde stvari nisu čvrsto postavljene, gde ne možemo da kažemo da smo uspeli da kreiramo budućnost u kojoj su šanse da društvo pretpri neke ozbiljne lomove male“.  

Širu verziju razgovora sa gostima Radio karantin možete čuti ili pročitati ovde. Podržite Radio karantin jednokratnom ili mesečnom uplatom preko PayPala i Patreona.

(Radio Karantin, foto: Pixabay)