Skip to main content

Olivera Radovanović: U Novom Sadu započinje realizacija jednog od najvećih koruptivnih projekata

Građani 24. okt 2022.
3 min čitanja

"Sanjam da policija ne bude povezana s kriminalcima i političarima nego da služi nama, građanima"

Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, događaja kojeg se mlade generacije naravno ne sećaju, u tadašnjoj Jugoslaviji mnogi od nas su pomislili da je došao red i na Jugu da obavi tranziciju i prelazak iz socijalističkog sistema u drugi, a koji, to većini stanovništva nije bilo jasno.

I naravno, kako to već biva na Balkanu kod nas nije moglo biti mirne i pametne tranzicije i mirnog i pametnog razlaza. Mnogi od nas su sanjali demokratiju o kojoj su znali samo kroz teoriju. A dopustili smo da nam se desi Milošević, jer je ideologija „krvi i tla“ pobedila san o demokratiji. Desilo se to što se desilo i evo ne možemo da formiramo demokratsko društvo već trideset godina.

U međuvremenu ratovi jesu zaustavljeni, ali lude i usijane glave još postoje.

Martin Luter King u svom čuvenom govoru „Ja imam san“ (avgust 1963) upitao se da li je vreme da se ostvare obećanja demokratije? Naravno za razliku od situacije u kojoj se nalazi trideset godina zaglavljena Srbija, on je to tražio polovinom dvadesetog veka – prava za svoje sunarodnike Afroamerikance. Dugo su se borili za svoja ljudska prava, mnogo ih je izginulo, na kraju je ubijen i Martin Luter King. Ali izborili su se.

Zašto ovo pominjem? Zato što i ja imam san. Došli smo do same ivice, kada smo svedoci da naši građani nemaju osnovna ljudska prava i pravedne uslove za rad, kada je učešće građana u demokratskim procesima nemoguća misija, kad je slomljeno školstvo, sudstvo, zdravstvo, ekonomija, energetika, kada je glavna „politika“ aktuelnog režima u Srbiji beskrupulozan grabež i rasprodaja svih resursa naše zemlje .

Kada se u Beogradu tokom noći, pod maskama, desila Savamala, Beograd se nije digao na noge.

Sada u Novom Sadu upravo započinje realizacija jednog od najvećih koruptivnih projekata, kolokvijalno nazvan „Novi Sad na vodi“. Građani okupljeni oko inicijative „Vidi, Gari, ne može!“ upozoravali su dve godine da će se to desiti. I svedoci smo da se dešava. Novi Sad se digao na noge.

Ali da se vratim mojim osećanjima i mom snu. Ja se u Srbiji osećam kao građanka drugog reda jer nisam članica „biblioteke“. Kad želim da dobijem neku informaciju iz moje mesne zajednice, na primer šta se planira na Dunavcu i celom priobalju, niko se ne javlja na telefon. Nikada. A ja tu stanujem.

Kada su predlagali Generalni urbanistički plan, na njega je stiglo dvanaest hiljada primedbi građana i građanki Novog Sada. Brutalno su odbijeni. Nije dozvoljeno prisustvo niti jednog zainteresovanog građanina da prisustvuje sednici Skupštine grada. Zar to nije segregacija? Ne rasna, ali segregacija po članskoj karti.

A ja sanjam Novi Sad u kojem sve institucije u gradu služe građanima, gde je normalno da se planiraju zelene zone zarad zdravlja građana, gde je normalno da sednemo zajedno i dogovorimo se kako naš Novi Sad treba da izgleda.

Sanjam da u Novom Sadu neće biti nikada više policijske brutalnosti prema običnim, vrednim građanima koji brane seču drveća u priobalju, koji zovemo Šodroš. I što je paradoksalno taj deo, gde se već danima bukvalno tučemo s policijom, zakonom je zaštićena zona, a bela i crna topola koje tamo oduvek rastu su proglašena drvećem od nacionalnog značaja.

A policija tuče građane i brani interese strane kompanije koja ima dil s gradonačelnikom Novog Sada, bolje reći s predsednikom ove države, jer bez blagoslova predsednika Srbije ne može ni muva da proleti.

A moj san je da u ulici gde živim postoji policajac kojeg poznajemo i koji nas sve poznaje i kome možemo da se obratimo za pomoć kad ustreba. Sanjam da policija ne bude povezana s kriminalcima i političarima nego da služi nama, građanima.

Moj san je da Novi Sad bude pun zelenila, da ima zone koje su prijatne za stanovanje, bez buke, gde deca mogu bezbedno da se igraju. Da Novi Sad nudi mladim, obrazovanim ljudima priliku da pristojno žive, a ne da beže glavom bez obzira jer se ovde ne živi nego se preživljava.

Moj san je da lica naših građana nisu smrknuta, da se sa tih lica ne čita briga i bes nego da se vidi osmeh i ljubaznost.

Kažu da je veliki književnik Henri Džejms izgovorio da su tri stvari važne u ljudskom životu. Prva je biti ljubazan, druga je biti ljubazan i treća je biti ljubazan.

Nekako smo na razmeđi dva veka i milenijuma zaboravili na to.

Mislim da je naš pokojni Đole Balašević to znao kada je kao zaveštanje ispevao pesmu „Bože, čuvaj mi Novi Sad“.

Međutim, ne zavisi od Boga da li će Novi Sad biti sačuvan. Zavisi samo od nas i našeg zalaganja. Za to se mora boriti i izboriti. Neće biti lako, nije bilo lako ni Afroamerikancima, šezdesetih u Americi, ali su se žrtvovali zbog budućih generacija. Da li smo mi spremni na žrtvu? Ja jesam.

Autorka je građanska aktivistkinja

(Danas, foto: Medija centar Beograd)