Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Šta je Republika Srpska Srbiji?

Stav 10. jan 2024.
6 min čitanja

Kad su onomad i Užičani bili pod sumnjom, a danas se i Piroćanci, Prizrenci, Vranjanci ili Leskovčani doživljavaju kao drugi i drugačiji, čemu da se nadaju Srbi iz Republike Srpske

Najviši državni funkcioneri Srbije, počev od predsednika Aleksandra Vučića pa naniže po hijerarhiji, neprestano ističu kako priznaju suverenitet Bosne i Hercegovine, ali potom obavezno dometnu neku rečenicu o specijalnim vezama Srbije i Republike Srpske. Srbija navodno poštuje državnost BiH, ali zato nema nikakav problem da svakog 9. januara pošalje svoju delegaciju na proslavu neustavnog Dana Republike Srpske. Zato nije zgoreg postaviti pitanje: Šta je danas Republika Srpska Srbiji i šta su za građane Srbije stanovnici Republike Srpske?

Radi se zapravo o dva odvojena pitanja. Prvo se tiče zvanične državne politike i dominantnih ideoloških predstava koje emituju ovlašćeni proizvođači mentalne magle, a odgovor na drugo pitanje se krije u svakodnevnoj životnoj praksi. Kao što to obično biva, zvanična ideologija i konkretna shvatanja živih ljudi ne moraju nužno da se poklapaju.

Božja promisao

Zvanična politika Srbije prema manjem bh. entitetu kreće se u okvirima koje je pre 12 godina postavio pisac i nacionalistički ideolog Dobrica Ćosić. Na promociji svoje knjige “Bosanski rat” u beogradskom Domu omladine “otac nacije” je otvorio karte: „Knjiga o bosanskom ratu je moja odbrana slobode i istine i nacionalnih prava koja se sadrže u Republici Srpskoj, toj preskupoj ali jedinstvenoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini 20 veka”.

Dakle, Republika Srpska je ratni plen Srbije, stečen etničkim čišćenjem, ratnim zločinima i genocidom. Možda je cena bila malo preskupa, ali ideolozi krvi i tla ne obraćaju previše pažnje na ljudske živote, to je bagatela u odnosu na uzvišene nacionalne ciljeve za koje vredi žrtvovati i pripadnike sopstvenog naroda u enormnim količinama, a o drugim nacijama da i ne govorimo.

Patrijarh Porfirije, kao duhovni poglavar svih pravoslavnih Srba, sledi ovu ćosićevsku liniju, pa propoveda kako je stvaranje Republike Srpske “delo pravde”, da je ona stvorena na “vernosti kosovskom zavetu”, te kako je jedinstvo Srbije i Republike Srpske nerazorivo. Njegov prethodnik, patrijarh Irinej, odlazio je i korak dalje u panegiricima, pa je govorio kako je Republika Srpska ni manje ni više nego “delo promisla i volje Božje”. Što će reći da su nebrojeni zločini izvršeni u skladu s Božjom voljom, nije reč o delima ljudskih ruku, već o sprovođenju nebeskog, božanskog plana.

Vojna zaštita srpskog naroda

Dok duhovni poglavari daju metafizičko opravdanje Republici Srpskoj, izvodeći bizarnu teološku akrobatiku, dotle svetovne glavešine donose zvanične državne dokumente koji slede istu ideju. Oficijelna državna politika nalazi se u zvaničnim državnim aktima, a Srbija ima čitav niz dokumenata koji se tiču odnosa prema Republici Srpskoj. Na predlog Ministarstva odbrane, Narodna skupština je krajem decembra 2019. godine usvojila “Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije”.

U tom dokumentu kao jedna od ključnih tačaka ističe se da je “briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije”, tu se navodi i da je “zaštita srpskog naroda gde god on živi“ – “uslov opstanka Republike Srbije”. Naravno, ne misli se na zaštitu srpskog naroda u Austriji, Kanadi ili SAD-u, već na Srbe koji žive u bivšim jugoslovenskim republikama. U “Strategiji” je taj stav konkretizovan: „Očuvanje Republike Srpske jedan je od spoljnopolitičkih prioriteta Republike Srbije”. Dakle, u domen delovanja Vojske Srbije spada i Republika Srpska. To je opasno mešanje u unutrašnje stvari druge države, kao i kršenje svih mogućih međunarodnih konvencija.

U to vreme na čelu Ministarstva odbrane stajao je Aleksandar Vulin koji je, malo nakon donošenja “Strategije”, dodatno pojasnio ono što u njoj piše, rekavši sledeće: “Republika Srpska je uvek prioritet politike Vlade i predsednika Republike Srbije. Republika Srpska nema svoju vojsku, ali srpski narod ima svoju vojsku”. Kolokvijalnim jezikom rečeno – ovo je već otvorena pretnja.

Srpsko jedinstvo

Iste, 2019. godine, doneta je i “Povelja o srpskom kulturnom prostoru”, koju su potpisali ministar kulture Srbije i ministarka prosvete i kulture Republike Srpske. U “Povelji” se kaže kako “granice kulturnog prostora nije moguće svesti u granice jednog političkog, odnosno državnog prostora” te ministri izražavaju “prirodnu težnju za uzajamno saglasnom kulturno-prosvetnom politikom”. Drugim rečima, u BiH ne određuje kulturnu politiku ministar kulture ove države, već ministar kulture Srbije.

Najavljivana je i Deklaracija o opstanku srpskog naroda koja nikad nije doneta, ali to nimalo ne smeta da se ono što je tim zamišljenim dokumentom planirano sprovodi u delo – usklađivanje nastavnog programa za osnovce iz Srbije i manjeg bosansko-hercegovačkog entiteta. Aleksandar Vučić i Milorad Dodik naložili su obrazovnim ustanovama da ujednače gradivo u nacionalnoj grupi predmeta u koju spadaju srpski jezik,istorija, geografija i poznavanje prirode i društva.

U te svrhe izrađena su dva priručnika: “Negovanje kulture srpskog naroda i razvijanje nacionalnog identiteta” u Srbiji, i „Očuvanje nacionalnog identiteta u vrijednosti u kontekstu osnovnog vaspitanja i obrazovanja” u Republici Srpskoj. Rukovodstva RS-a i Srbije na zajedničkom sastanku pre četiri godine ustanovila su i novi praznik Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, koji se obeležava 15. septembra. U sklopu borbe za jedinstvo vaskolikog srpstva, tog dana su Parlamenti Srbije i RS-a doneli istovetan Zakon o ćirilici.

Fantazija o nacionalnom jedinstvu

U domenu visoke politike i zvanične idelogije forsira se priča o jedinstvu svih Srba, pogotovo onih iz matice i Republike Srpske. Međutim, kad se s tih nebeskih visina siđe u običan, ovozemaljski život, stvari izgledaju malo drugačije. Koliko god se ideolozi i državni funkcioneri trudili da plebsu utuve nacionalno jedinstvo kao ključnu dogmu, koliko god građani te floskule čak i prihvatali kao neupitnu istinu, svakodnevna praksa se baš i ne poklapa sa proklamovanim idealima.

Videli smo to odmah nakon decembarskih izbora, čim je obelodanjeno da su žitelji Republike Srpske masovno dovoženi autobusima da glasaju u Beogradu i drugim srbijanskim gradovima. Odjednom je nacionalno jedinstvo bačeno u drugi plan, učestvovanje Srba iz BiH u prekrajanju izborne volje izazvalo je pravu provalu besa u Srbiji. Sva zaklinjanja u to da smo svi mi prevashodno Srbi iščezla su poput dima, pokazalo se da je državljanstvo ipak važnije od nacionalne pripadnosti.

Dok su lideri opozicije nastojali da ublaže problem, govoreći kako ne žele da ih svađaju sa Republikom Srpskom, glasači nisu bili tako tolerantni, pa su dali sebi oduška na društvenim mrežama. Naravno, i te ljute rasprave su vođene pomoću oveštalih stereotipa, uglavnom se svađa svela na priču: Opet ste došli da nas porobljavate, malo vam je što ste nas ubijali 1914. kad ste bili vojnici u regimentama Austro-Ugarske. Vraćajte se vi lepo odakle ste došli, u vašu Bosnu, da vas ne bismo isprašili kao onomad na Ceru.

Centripetalna sila srpstva

U praksi se ideja nacionalnog jedinstva ispostavlja kao puka fantazija. Dodik često voli da ističe kako on nije Bosanac, već krajiški Srbin, kako Srbi u BiH nisu Bosanci, kako njega vređa kad ga nazovu Bosancem, pa mu dođe i da se potuče. Uzaludna priča, jer su za Srbe u Srbiji Srbi iz Bosne uvek bili – Bosanci. I to svako u Srbiji zna. Ne sećam se nikog ko je u studentskim danima cimera ili cimerku iz Republike Srpske zvao Srbinom ili Srpkinjom, svi su uvek govorili da stanuju sa Bosancem ili Bosankom. Srbi sa Kosova su prosto Kosovari, a ima čak i lokalnijih odrednica. Znam za mnoge porodice koje su se doselile pre pola veka iz okoline Prizrena, koje do dana današnjeg komšije starosedeoci nazivaju – Prizrencima. I ne samo njih, već i njihovu decu i unučiće. Čak i oni koji nikad u životu nisu videli Prizren su – Prizrenci.

Džaba sve propovedi o nacionalnom jedinstvu, o tome da su – što reče Vuk Karadžić – “Srbi svi i svuda”. Srpski nacionalizam naprosto ima dve oprečne težnje koje postoje naporedo: centrifugalnu i centripetalnu. Prva bi da proširi teritoriju i obuhvati sve Srbe u jednu državu, a druga bi da se zatvori u svoj mali skučeni prostor. Pa čak i da dođe do svesrpskog ujedinjenja, zna se ko tu ima prednost. Čak ni u okvirima Srbije nisu svi Srbi podjednako tretirani. Nisu samo doseljenici iz okoline Prizrena ostali zauvek Prizrenci, već sličnu sudbinu dele i – Piroćanci. Ostadoše Piroćanci i u trećoj i četvrtoj generaciji.

Pa onda imamo famoznu “južnu prugu”, ruganje govoru Leskovčana, Nišlija, Vranjanaca, podozrivost prema svakom drugačijem naglasku, a pogotovo prema ijekavici. Čak ni Vojvođani nisu baš dovoljno Srbi, oni su pre svega prečani, predugo su bili u Habzburškoj i Austro-Ugarskoj monarhiji, pa im se ne može verovati.

Nacionalni epicentar

U nekim ranijim epohama skučenost je bila još radikalnija, fiktivni centar srpstva još manji, pa su tako bili i brojniji krajevi čiji su žitelji bili pod sumnjom da li su baš pravi Srbi. O toj težnji ka zatvaranju i neprekidnoj nacionalnoj diferencijaciji govorio je Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu pre ravno četiri decenije.

“O tom duhu teskobe i animoznosti mislim da i Cvijić govori imajući u vidu doseljenike iz raznih krajeva u Loznicu i okolinu, gde su ih starosedeoci na nož dočekivali. Duh prebrajanja i isključivanja, tačnije, osuda toga duha, može se tu i tamo osetiti i u drugim onovremenim književnim delima. Podsećam na Uskokovićeve romane, a naročito na roman ‘Došljaci’, koji nas obaveštava da je demon sužavanja i restrikcije duh nekog fiktivnog ‘najužeg jezgra’, čak i Užičane katkad isključivao iz tog nazovinacionalnog epicentra za koji se stvarno nikada tačno nije znalo gde bi mogao biti”, rekao je tada Bogdanović.

Džaba sve strategije, povelje, edukativni priručnici, dani nacionalnog jedinstva i ostale državne ujdurme, džaba silna ideološka propaganda koja traje decenijama. Kad su onomad i Užičani bili pod sumnjom, a danas se i Piroćanci, Prizrenci, Vranjanci ili Leskovčani doživljavaju kao drugi i drugačiji, čemu da se nadaju Srbi iz Republike Srpske. Pardon – Bosanci.

(zurnal.info)