Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: SAO Halucinacija

Stav 21. jan 2024.
5 min čitanja

"Istina očigledno nije srpski nacionalni interes, jer bi upad realnog u stameni sistem SAO Halucinacija ozbiljno uzdrmao poredak koji se održava na zajedničkim iluzijama"

Ogromna većina građana Srbije živi u paralelnoj realnosti koja nema veze sa stvarnošću, u vlasti ideoloških konstrukcija koje su nadrealne i budalaste. Ta virtuelna zemlja u kojoj žitelji Srbije mentalno borave mogla bi se nazvati Srpska autonomna oblast Fantazam ili SAO Halucinacija. Građani Halucinacije su čudnovata sorta koja veruje u razne bapske priče. Na primer, oni su ubeđeni da svo zle dolazi sa Zapada, a da im je Rusija najbolji prijatelj, takoreći majka i matuška.

Nisu građani sami došli na ovu ingenioznu ideju, već samo prepričavaju ono što im propagandisti već decenijama ulivaju u mozak kroz gotovo celokupnu medijsku mrežu, sa svih mogućih televizija, tabloida, dnevnih i nedeljnih listova, portala, sajtova i nedruštvenih mreža. Ubiše se branitelji narodnog duha, srpskog identiteta, slatkog pravoslavlja i čiste srpske duše da ubede stanovništvo kako su zapadne demokratske zemlje obezduhovljene, obezbožene, dekadentne, ogrezle u nemoral i korupciju. S druge strane, tu je Putinova diktatorska Rusija kao jedina zaštitnica od svih zapadnjačkih pošasti, uključujući i ljudska prava i slobode, vladavinu zakona, ljudsko dostojanstvo, jednakost građana pred zakonom i slične izmislice & besposlice.

Crni povez

Kad građanstvu ispiraš mozak bez pauze, svakog bogovetnog dana, godinama i desetlećima, na kraju dobiješ istraživanja javnog mnjenja u kojima više od dve trećine ispitanika smatra kako zapadne zemlje, pod velom “građanskih sloboda”, promovišu moralno koruptivni i dekadentni način života, a više od polovine građana je uvereno da evropske integracije ugrožavaju tradicionalne vrednosti i demokratiju.

Dočim je Rusija čuvena zaštitnica demokratije, što se vidi po zabranjenim medijima, neslobodnim izborima, progonu opozicije, nebrojenim političkim zatvorenicima po kažnjeničkim kolonijama, nepostojanju slobode mišljenja i govora, te silnim disidentima i emigrantima koji iz Putinovog raja na zemlji masovno beže upravo na ozloglašeni Zapad.

Pola Srbije takođe pobeže u zapadne zemlje, u potrazi za boljim, slobodnijim i srećnijim životom, ali džaba, i dalje dominira priča o trulom Zapadu i divnoj majčici Rusiji. Ne može nam niko ništa, pa čak ni činjenice i lično iskustvo, naše kolektivne halucinacije i fantazije silnije su od svega, pretegle bi sav pesak morski na terazijama. Kad živiš u SAO Halucinacija, svemu više veruješ nego sopstvenim očima, to su te naše tradicionalne vrednosti koje se vizuelno mogu predstaviti u obliku crnog poveza za oči.

Ljudi nisu ostrva

Građani Halucinacije mnogo vole da izgovaraju sintagmu „moja zemlja“, glasom obojenim dubokim emocijama, uprkos tome što njihova zemlja pripada malom broju moćnih i bogatih. Takođe, veruju da se njihova zemlja koja zapravo nije njihova, nalazi na važnoj raskrsnici puteva i da ima neobično bitan geostrateški položaj, pa se oko nje otimaju velike svetske sile. To čvrsto uverenje dele sa mnogim građanima Mađarske, Rumunije, Bugarske, Češke, Slovačke i Poljske, kako navodi Ketrin Verderi u studiji „Šta je bio socijalizam i šta dolazi posle njega“. Šteta što se niko nije setio da internacionalizuje pitanje autorskog prava na raskrsnicu, to bi mogao da bude baš zgodan povod za jedan prigodan ratni sukob oko ničega.

Građani SAO Halucinacija veruju da ljudi nisu ostrva, te da ih spaja nekakvo mistično srpstvo, iako niko nije u stanju da preciznije definiše ovaj magloviti pojam. Po njihovoj logici, srednjovekovni sebar je bio bliži Nemanjićima nego svom sabratu kmetu iz Slavonije, kao što su i današnji obični građani Srbije bliži naprednjačkoj oligarhiji koja se bogati na njihov račun, nego istim takvim građanima BiH ili Makedonije.

Džaba je Miroslav Krleža davnih dana u eseju “O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva”: “Hrvatstvo nije Jedno Jedinstveno Hrvatstvo kao Takvo, i to je osnovno kod ovoga razmatranja. Biskup grof Drašković, koji potpisuje smrtnu osudu Matiji Gupcu, hrvatski je feudalac, a Gubec hrvatski kmet. Nema hrvatstva koje je u stanju da pomiri hrvatskoga kmeta sa hrvatskim grofom”. Takva razmišljanja proglašena su grešnim klasnim pristupom komunističke propagande, to smo odavno poslali u ropotarnicu istorije, u vreme kad smo ubiljali Jugoslaviju, tu tamnicu naroda u kojoj su svi narodi i narodnosti dostigli svoj civilizacijski maksimum, što je bio više nego dovoljan razlog za mučko ubistvo velikosrpskom kamom.

Suva voda

Halucinacijanci izuzetno cene narodnu mudrost kao takvu, a posebno poslovice tipa „pognutu glavu mač ne seče“, „ne može šut sa rogatim“ ili „strpljen – spasen“. Uprkos tome što su navedene poslovice pretvorili u životnu filozofiju koju svakodnevno primenjuju u praksi, Halucinacijanci sebe vole da doživljavaju kao slobodarski narod, uvek spreman da se odupre tiranima i zavojevačima, narod koji nikad neće dozvoliti da ga gazi tuđa čizma. Ali zato nemaju ništa protiv domaće čizme koja ih gazi čitavog života. Đon domaće proizvodnje ostavlja lepše šare na licu od nekakve tamo na primer martinke. Ta šara često ima oblik krsta sa četiri ocila. Građani SAO Halucinacija su medicinski fenomen – osećaju neuporedivo manji bol kad im kožu s leđa dere neko ko se preziva slično kao oni. Eto novog  dokaza da su jedinstveni na svetu i još jednog razloga za nacionalni ponos.

Žitelji SAO Halucinacija takođe veruju da ih slučajna činjenica rođenja – to što su rođeni kao pripadnici srpske nacije – automatski čini boljim od drugih. Što je još gore, ovaj fantazam je ozakonjen najvišim pravnim aktom – Ustavom Srbije, gde se Srbija definiše kao „država Srba i ostalih građana“. Bez obzira što se u državi Srbiji skoro svi osećaju kao „ostali građani“, svejedno kojoj naciji pripadali. Da su ustavopisci bili malo nadahnutiji, mogli su mirne duše da svoje remek-nedelo započnu rečenicom „Diskriminacija je srce Srbije“.

Nije ovo jedina laž stavljena u Ustav. Tamo takođe piše i da je Kosovo deo Srbije, uprkos tome što Srbija nema nikakve ingerencije nad južnom pokrajinom već 16 godina, što je Kosovo proglasilo nezavisnost koju su priznale ključne države sveta, i što je Kumanovski sporazum potpisan pre četvrt stoleća. Međutim, ako javno izgovorite ovu očiglednu istinu, izlažete se opasnosti da budete proglašeni izdajnikom, stranim plaćenikom, domicilnom ništarijom, narodnim neprijateljem koji radi protiv nacionalnih interesa. Istina očigledno nije srpski nacionalni interes, jer bi upad realnog u stameni sistem SAO Halucinacija ozbiljno uzdrmao poredak koji se održava na zajedničkim, opšteprihvaćenim iluzijama. Subverzivno je tvrditi da je nebo plavo i da je voda mokra, jer je voda k’o ocilo suva – srpski Ustav tu suvoću čuva. Tamo gde vlada laž, protivzakonito je govoriti istinu. Ne smete verovati svojim očima, jer je to u suprotnosti sa Ustavom.

Život u paralelnom svetu

Iza ovog očiglednog poricanja realnosti stoji jedno dublje stanje poricanja – Srbija jednostavno nije u stanju da se suoči sa zlom koje je proizvela devedesetih godina, sa zločinima koje je počinila svojim susedima. U takvoj nemogućoj situaciji, kada se poriče očigledno, dolazi do divljanja pomahnitale fantazije. Paralelna stvarnost SAO Halucinacija nije pala s neba. Ona je proizvod srpske kulturne, političke, crkvene, finansijske i svake druge elite. Svako je dao pošten doprinos u okviru svojih mogućnosti, u stvaranje paralelnog sveta uloženi su ozbiljni intelektualni i finansijski resursi. Nije jednostavno pretvoriti čitavu jednu zemlju u Matrix ili je baciti u stanje koje podseća na Karpenterov film „Oni žive“.

„Najumnije glave“ su pisale Memorandum SANU; pisci su pod plaštom čiste umetnosti širili negativne stereotipe o susednim narodima; pesnici su pojali himne Miloševiću, divinizovali srpski narod, pevali svoje „Ćeranije“ i propovedali ontološku omrazu; novinari su širili mržnju prema svemu što nije srpsko; zaludni doktori nauka su pisali pisma za rubriku „Odjeci i reagovanja“ hvaleći bojkot slovenačke robe i nastanak SPS-a, propagirajući ujedinjenje svih Srba; istoričari su digli ruke od mrskih činjenica i udarili u revizionizam; slikari su pomahnitali i pretili Teslinim tajnim oružjem, i tako dalje, unedogled.

Izlaz iz ove noćne more nije jednostavan kao u pomenutim filmovima, nema nikakve pilule koju možemo popiti i vratiti se u stvarnost, nema nikakvog predajnika koji nam svojim signalima omamljuje svest, pa da ga prosto uništimo i rešimo problem. Tačnije, postoji simbolički predajnik koji emituje fantazije, laži i izmišljotine – kroz gotovo sve medije, i nalazi se pod kontrolom autokrate, gospodara Srbije, urednika našeg vidnog polja. Problem je samo što postoji i alternativa, istina je dostupna na dva klika mišem ili jedan potez prstom na telefonu, ali većina dobrovoljno pristaje da bude obmanuta i da živi u paralelnom svetu satkanom od nacionalističkih sanjarija.

Laži su slatke, istina je gorka. Lakše je maštati o Srpskom svetu, praviti probleme susedima, baviti se tuđim državama i tuđim životima, nego bar pokušati da urediš sopstvenu zemlju. Lakše je živeti u hegemonističkim sanjarijama, nego pogledati u ogledalo. Ko zna kakva nas sve čudovišta vrebaju iz tog čudnog, neprijateljskog, očigledno antisrpskog predmeta?

(Antena M, foto: Gradski portal)