Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Peticija protiv uvođenja sankcija Rusiji – intelektualci na strani ubica

Stav 19. apr 2022.
5 min čitanja

Ako me jezičko pamćenje ne vara, reč „neodustajno“ banula je u politički vokabular za vreme vladavine neprežaljenog Vojislava plemenitog Koštunice. Korišćena je i kao prilog i kao pridev, najčešće u patriotskim tiradama u kojima su se nacionalni tribuni zaklinjali kako neodustajno brane odmetnuto Kosovo, teritorijalni integritet Srbije i 15 procenata srpske duše. Kako je to izgledalo, najbolje se vidi na primerima. Na Vidovdan 2006. godine odjezdio je Koštunica na Kosovo ravno i održao govor u kojem je rekao kako nas „Gračanica danas podseća ne samo na to šta smo bili, nego i na ono što moramo biti zbog onog što smo bili i to ćemo biti ako budemo istrajni, neodustajni, razložni i složni“. Ove reči nema u šestotomnom „Rečniku srpskohrvatskog jezika“ Matice srpske, najbliži joj je po obliku i značenju pridev „neodstupan“ i odgovarajući prilog, što bi moglo da znači da nas je Koštunica obogatio ne samo održavanjem kontinuiteta sa Miloševićevom politikom, već i jednom novom rečju.

Inkriminisani pojam pao mi je na pamet iz nepoznatog pravca čim sam video da je grupa intelektualca, dežurnih branitelja srpstva, pokrenula peticiju protiv uvođenja sankcija Rusiji. Među pokretačima i potpisnicima peticije našli su se brojni poznati članovi ovdašnjeg Putinovog fan kluba, neizbežni akademici Matija Bećković, Kosta Čavoški, Ljubodrag Dimić i Vasilije Krestić, episkopi SPC Irinej Bulović i David Perović, reditelj, graditelj i feudalac Emir Kusturica, Dodikov pravnik Milan Tegeltija, bivši ambasador u Rusiji Slavenko Terzić, egzorcista duha samoporicanja Milo Lompar, nagovarač omladine na smrt Miloš Ković i silni drugi univerzitetski profesori, duhovnici, pisci, intelektualci, medijski udarnici, umnici, doktori raznih nauka i znalci ovejane suštine.

Mračna šuma nacionalističkog uma

Branitelji neodbranjivog u peticiji kreću od dogme da je srpski narod najveća žrtva „političkog Zapada u njegovom pokušaju da uspostavi globalnu hegemoniju”, gde su se služili svim sredstvima, uključujući „medijske manipulacije“. Za neupućene u mračnu šumu nacionalističkog uma, na izvrnutom jeziku velikosrpske ideologije medijska manipulacija znači da su zli zapadnjački mediji ubedili čovečanstvo kako su srpske snage opsedale Sarajevo, izvršile masakr na Markalama, razorile Vukovar, počinile genocid u Srebrenici, digle u vazduh stotine džamija, držale konc-logore, dok se u stvarnosti u kojoj žive nacionalisti i kremaljski propagandisti – ništa od navedenog nije dogodilo.

Peticionaši su pozvali “Aleksandra Vučića da odbaci pritiske i ucene Zapada”, da nipošto ne uvodi sankcije Rusiji, jer je “trajno savezništvo Republike Srbije sa Ruskom Federacijom jedini garant očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije, kao i dejtonske ustavne pozicije Republike Srpske”. Intelektualni neuro-krem Srbije objasnio je i svoju poziciju glede zločinačke agresije na Ukrajinu: “Iskazujemo punu solidarnost sa ruskim narodom i pružamo mu podršku u odlučnoj borbi za pravo na život, slobodu, političku, ekonomsku i civilizacijsku samostalnost i nacionalno jedinstvo”.

Petrificirana ideološka svest

Kakva neodustajna ekipa! Kosovo je već godinama nezavisna država, što je direktan proizvod upravo njihove ideologije i represivne politike, ali našoj intelektualnoj eliti to nimalo ne smeta da i dalje brane Kosovo i priželjkuju povratak kolevke srpstva u okrilje majčice Srbije (naravno, bez Albanaca za koje su rezervisane hladnjače, masovne grobnice i još masovnija proterivanja), a sve uz pomoć matuške Rusije. Milošević je izgubio četiri rata u jednoj deceniji, što je svetski rekord dostojan Ginisa, ali ideolozi ne odustaju od revanša i drugog poluvremena, nadajući se da će sve „srpske zemlje“ ipak biti ujedinjene.

Rusija je pod teškim ekonomskim sankcijama, crno joj se piše, postaje parija sveta, definitivno je postalo jasno da je Putinov režim zločinački i neprijateljski prema celom slobodnom svetu, ništa dobro se neće desiti toj nesrećnoj zemlji, a srpski umnici sve svoje nade i dalje polažu na ruskog medveda. Ideologija smrti kojoj služe pobila je desetine hiljada ljudi, uništila jednu divnu zajedničku zemlju, obogaljila bezbroj ljudi i života, razorila sve čega se dotakla, donoseći i sopstvenom narodu propast, ali se pametari i dalje drže gesla – nema povlačenja, nema predaje.

Čovek je biće koje neprestano uči i menja se po meri saznanja i logici iskustva, ali to očigledno ne važi za srpsku intelektualnu elitu koja se busa u rodoljubna prsa. Izgleda da je ideološki um neprobojan za iskustvo, za događaje, za protok vremena i saznanja. Šta god da se dogodi na svetu, taj um ostaje isti, zaleđen, petrificiran, otporan na svaku promenu, postojaniji od kamena.

Vodiči do najbliže provalije

Klasičan primer te neljudske postojanosti dao je istoričar Miloš Ković na konferenciji za štampu koju su priredili pokretači peticije: „Pitanja opstanka naših sugrađana na KiM, naših sunarodnika u RS su pitanja koja zavise od Rusije. Treba biti trezven i umeti sačekati, jer vreme radi za nas. Uz sve kritične trenutke kojima sada svedočimo, multipolarni svet je već uspostavljen”, reče Ković i ostade živ. Ništa ne može da pokoleba veru putinoida u trijumf Rusije, pogotovo ne elementarne činjenice sa kojima su ovdašnji nacionalistički ideolozi u trajnom sukobu, na krv i nož. Ako se već spušta gvozdena zavesa, naši vrli intelektualci bi da svoju zemlju i svoj voljeni narod stave na pogrešnu stranu, uželeli su se izolacije i zatvorenosti kojoj nacionalistička ideologija oduvek teži.

Decenijama su čekali promenu međunarodnih političkih okolnosti e da bi nastavili gde su stali devedesetih, uzdali su se da će Rusija krenuti u odlučni obračun sa zapadnim svetom i međunarodnim poretkom, verovali su da je ruska armada nepobediva sila koja lako može pokoriti čitavu Evropu. Kad se trodnevna operacija okupacije Ukrajine pretvorila u rat sa neizvesnom dužinom trajanja, kad se pokazalo da je ukrajinska želja za slobodom jača nego što su mnogi mislili, to ovdašnje ljubitelje kremaljskog hazjajina nimalo nije uzdrmalo. Oni i dalje snatre da je vreme na njihovoj strani, uprkos realnom razvoju događaja i činjenici da vreme ne može da bude na strani retrogradnih ideologija koje iza sebe ostavljaju samo zgarišta, leševe, očaj i nesreću.

Porazno je decenijama gledati odrasle, obrazovane ljude koji nisu sposobni da osete zrno empatije prema nevinim žrtvama, prema bezmernoj ljudskoj patni, već se dobrovoljno stavljaju na stranu nasilnika i ubica, zaodevajući zločinačke pohode sumanutim opravdanjima. Elita čiji je najviši intelektualni domet lakejisanja maroderima, srpskim ili ruskim, svejedno – narod za čiju se avangardu izdaje može da povede samo do najbliže provalije. Nije im prvi put, usmeravanje nacije u pravcu sunovrata i propasti je njihova trajna životna misija, jedini smisao postojanja koji su uspeli da pronađu na ovom svetu.

Uzdanje u moćniju razbojničku družinu

Pošto lokalna razbojnička banda oličena u Miloševićevom režimu nije uspela u svom zlikovačkom naumu da pokori sve okolne narode, ideolozi smrti su počeli da se uzdaju u veću i moćniju razbojničku družinu na čijem čelu stoji vrhovni zločinac Vladimir Vladimirovič Putin. Preuređenje svetskog poretka koje prizivaju, a koje otvoreno zazivaju Sergej Lavrov i slični kremaljski zlikovci, zapravo bi trebalo da bude sistem u kojem vlada isključivo zakon jačeg. Zakon džungle i deviza „Sila Boga ne moli“ – to je jedini ideološki, politički, pa i filozofski program vrlih peticionaša. Taj program bi se ukratko mogao svesti na tri reči: bezakonje, hajdučija, zverinjak – da se poslužim naslovima knjiga jednog njihovog ideološkog sabrata, Rajka Petrova Noga.

Zato ne čudi što se potpisnici peticije velikim delom poklapaju sa članstvom Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, a delimično i sa potpisnicima jedne druge, pomalo zaboravljene peticije iz 2011. godine za odbranu Vojislava Koštunice. Tada su branili Koštunicu od tzv. sudskog progona, poenta je bila da dotični nipošto ne sme biti saslušan povodom atentata na Zorana Đinđića, mada ga nadležni organi nisu pozvali kao optuženog, već u svojstvu građanina koji bi mogao da ima neka saznanja o zločinu. U suštini se radilo o sprečavanju da se otkrije ili makar malo osvetli politička pozadina Đinđićevog ubistva, uz usputno ruganje zakonu, pravdi i pravosudnom sistemu, što im je u potpunosti pošlo za rukom.

Današnji ljubitelji bezakonja i razaranja brane agresore i zločince, ostajući dosledni svom svetonazoru. Videti bestijalnu rusku agresiju na Ukrajinu kao borbu ruskog naroda „za pravo na život, slobodu, političku, ekonomsku i civilizacijsku samostalnost i nacionalno jedinstvo” – zahteva nadrealnu količinu mašte i zaslepljenosti, uz rekordnu dozu cinizma i bešćutnosti.

Ruska vojska skoro dva meseca kasapi Ukrajinu, masovno ubija civile, siluje, pali, ruši, deportuje, ostavlja leševe pored puta, trpa nesrećne ljude u masovne grobnice, razara crkve i kulturne spomenike, sakati i ubija decu, seje nesreću, patnju i smrt. Pritom mediji odani Kremlju uopšte ne kriju genocidne namere prema ukrajinskom narodu, brisanje Ukrajine sa lica zemlje je njihov otvoreno iskazani cilj. U situaciji kada je kristalno jasno ko je dželat a ko žrtva, srpski patriotski intelektualci otvoreno staju na stranu ukoljica. Bar su neodustajni u podršci radikalnom zlu. Pored ovakve intelektualne elite, pravo je čudo što ova zemlja još uvek postoji.

(zurnal.info, foto: Gradski portal)