Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, inače vođa razbojničke bande provizorno maskirane u političku stranku, ponovo je zavapio za srpskim jedinstvom. Kukao je Šešeljev ađutant kako nas dele neprijatelji, da nas razjedine i zatru, a mi nismo ni bosanski, ni hrvatski, ni kosovski, ni crnogorski, ni srbijanski Srbi, mi smo isključivo samo Srbi. Imperativ nacionalnog jedinstva je mantra koju slušamo već 40 godina, sa svih strana. Ko o čemu, političari, intelektualci, akademici, pisci, crnorisci – o nasušnoj potrebi nacionalnog jedinstva, jednoumlja, jednomislija.

Tom ideološkom toljagom nas mlate po glavi svi mogući ideolozi, uglavnom nacionalistički, mada i ovi koji im se suprotstavljaju u praksi nisu skloni inokosnim pojedincima, samostalnom mišljenju, izdvajanju iz grupe. Na primer, ko god malo kritikuje studentski pokret, pogotovo njegova desna skretanja, odmah biva proglašen izdajnikom, plaćenikom režima, budalom i pročaja.

Uskraćivanje prava na ličnost

Jedinstvo, kao što valjda znamo, nije odlika demokratije, već totalitarizma. Samo su u totalitarnim državama svi navodno jedinstveni, mada ni tamo to nije moguće, nego samo ljudi ne smeju da kažu šta misle da ne bi završili u logoru i dva metra ispod zemlje. Jedinstvo je naprosto nemoguće, iz prostog razloga što su ljudi različiti, pa je neizvodljivo da milioni ljudskih bića misle kao jedan, a taj jedan je po pravilu na vlasti i drži u svojim rukama silu koja svakome ko se jedinstvu protivi može lako da dođe glave.

U demokratiji nema jedinstva, monolitnosti, sabornosti, ima građana koji se slobodno udružuju u različite organizacije, političke i druge, i tako se bore za svoje interese. I ima slobodnih pojedinaca, slobodnih ličnosti, to je uslov bez kojeg nema ni demokratije, ni pravne države, ni uređenog poretka. Kod nas se, međutim, pojedinac, slobodan čovek, ličnost, subjektivitet – smatra patološkom pojavom, anomalijom koja kvari nacionalnu i svaku drugu homogenost, praktično jeretičkim fenomenom koji nema pravo na postojanje.

Kao što reče umni Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu iz 1990. godine: “Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drukčija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’, niste čovek uopšte. Najzad, ne voli se ni usamljen pojedinac: pogledajte koliko se samo pominju subjektivne snage (u množini)… Ko je, i gde je ko pomenuo ikoju ‘subjektivnu snagu’ (u jednini), dakle, snagu neke ličnosti, nekog i nečijeg intelekta, neke lične ideje?”

Duh apsolutnog jedinstva

Razmere te netrpeljivosti su, slutim, neizmerne, a svakako nisu dovoljno ispitane, što nije ni čudo, budući da živimo u kolektivističkom društvu, te da su praktično svi slojevi podložni sistemu konvencionalnih laži. Naravno, podrazumeva se da su nacionalisti i ostali autoritarci netrpeljivi prema svakom ispoljavanju individualnosti, prema svemu što makar malo odstupa od norme, ali ni druga strana nije imuna na bolest prinudne unifikacije.

Meni je bilo fascinantno kad sam na raznim mestima nalazio svedočanstva o Radomiru Konstantinoviću, koja potiču od njegovih saradnika, kolega, listom poštovalaca – gde se svi čude što se on izdvojio, što je tako inokosan, što ga nema češće u društvu, po kafanama i književnim salonima. A čovek se samo malo osamio da napiše svoj magnum opus, studiju o 113 srpskih pesnika “Biće i jezik” u osam obimnih tomova, delo kakvo nemaju ni ozbiljnije kulture. Pa ne nastaje takvo remek-delo ogromnih razmera tako što živiš kao svi ostali, koji takve studije ne stvaraju. Šta bi tek bilo da je živeo kao anahoreta, stolpnik, pustinjak, verovatno bi ga svi smatrali za budalu.

Tu težnju ka unisonosti, sabornosti, jednoumlju Konstantinović je definisao kao “duh apsolutnog jedinstva”. Razni su oblici koje ovaj duh poprima, pokušavajući da se otelotvori. Konstantinović je na Kongresu kulturne akcije 1971. godine upravo o tome govorio, proročki, u izlaganju pod naslovom „Između višeglasja i apsolutnog jedinstva“. Govorio je o uverenju „da je istina samo u apsolutnoj jedinstvenosti“, te kako takva težnja dostiže ponekad „oblike pune agresije“.

U tom trenutku Konstantinović težnju za apsolutnim jedinstvom prepoznaje u sledećim pojavama: „Neka je to, u ovom času, nacionalizam ili neostaljinizam, ili neka je to volja birokratskog uma, ta samovolja čija opasnost ne prestaje da biva jedno od težih naših iskušenja: uvek je to, u suštini, ista težnja za apsolutnim jedinstvom, težnja koja se javlja kao unutrašnja negacija višeglasja u načelu i stvarnom životu. To je uvek težnja koja u svetu sukobljenih sila vidi izraz demonijaštva, ako ne već i samu apokalipsu”. A svet sukobljenih sila je svet demokratije, pluralizma, kompleksnosti, raznolikosti, različitosti.

Mit o posebnosti

Komično je naše društvo u sopstvenoj neosvešćenosti, u blaženom, forsiranom, intencionalnom nepoznavanju samog sebe, sopstvenih najdubljih težnji i poriva, i odbijanju da vidi kauzalnu vezu između tog preovlađujućeg duha i neprekidnog ponavljanja raznih autoritarnih, neslobodnih, rigidnih, monolitnih političkih sistema. Ne trpi naš čovek ništa apartno i inokosno, a čudi se što kod nas nema demokratije, poštovanja ljudskih prava i dostojanstva ličnosti, i nije mu jasno kako svako malo padnemo u ruke kakvom tiraninu, često i sa besprimernim oduševljenjem i masovnim zanosom, kao u slučaju Slobodana Miloševića. Šta znam, biće da je kriva konstelacija zvezda, promaja, usud, nezaslužena Božja kazna, puka slučajnost, međuvaseljenska zavera ili već nešto slično.

Možda bi pomoglo kad ne bismo podlegali jednoj od osnovnih opsena koje vladaju ovdašnjim mentalnim predstavama – mitu o našoj posebnosti. Mitu koji, usput budi rečeno, ni po čemu nije poseban, deli ga pola planete. Žilijen Benda u “Izdaji intelektualaca” piše da se raspomamljene političke strasti našeg doba mogu svesti na dve težnje. Prva je težnja skupine ljudi ka nekom materijalnom dobru, a druga je težnja “skupine ljudi da se osjećaju posebnima, drukčijima od ostalih ljudi”: “Nacionalna strast objedinjuje obje težnje: domoljub istodobno želi posjedovati zemaljsko dobro i osjećati se vrednijim od drugih; u tome je tajna izrazite nadmoći te strasti – ako je doista posrijedi strast – nad drugim političkim strastima”.

Nema ničeg posebnog u nacionalizmu, jer to osećanje posebnosti sopstvene nacije dele svi nacionalisti sveta, kojoj god naciji pripadali. To bi trebalo da bude očigledno, ali su očiglednosti odavno prokazane, popljuvane, proglađene nepodobnim, jeretičkim i izdajničkim, pa zato nije zgoreg stalno ukazivati na ono što bode oči, a većina odbija da vidi. Opsesija jedinstvom nacije nije ništa ekskluzivno naše, naprotiv, karakteristična je maltene za sve nacije koje su bile pod tuđom vlašću, pa su se izborile za sopstvenu nezavisnost, mahom kroz ratovanje protiv carstva čiji su deo bile.

Sredstvo gospodarenja i podjarmljivanja

Ono što važi za nacije koje su se oslobađale od kolonijalizma, važi i za Srbiju. Da bi potlačeni zbacili jaram kolonijalizma, neophodno je da se ujedine, da prenebregnu sve razlike i budu jedinstveni, potrebna je vojna disciplina i vojna uniformnost, ako su već rešili da ratuju za oslobođenje. Borba se vodi u ime sopstvenog, ponovo otkrivenog kulturnog identiteta, mi smo nešto drugo u odnosu na njih, a taj naš identitet je takođe zamišljen kao jedinstven, da bi poslužio oslobodilačkoj svrsi. Međutim, kada se najzad oslobode tuđinskog jarma, taj isti kulturni identitet postaje sredstvo gospodarenja i podjarmljivanja.

Kao što piše Ele Beži u “Nacionalnom razmađijavanju”: “Sve dok valja da se branim od fizičkog prisustva osvajača, snaga mog identiteta me preplavljuje i umiruje. Ali, čim tog zavojevača odmeni sam identitet, ili radije moja sopstvena (nacionalna) slika postavljena na stub autoriteta, pa me obuzme svojim pogledom, više ne bih smeo da imam ikakvo pravo da je osporavam”. Alen Finkelkrot komentariše Bežijeve reči: “Čovek ne može da se buni protiv samog sebe: svoje uživaoce nezavisnost podvrgava prinudnoj jednoglasnosti koja bez ikakvog prelaza zauzima mesto tuđinske vlasti”.

Finkelkrot navodi delove iz knjige “Prezreni na svijetu”, u kojima se Franc Fanon okomljuje na individualizam kao najveću među neprijateljskim, kolonizatorskim vrednostima, na intelektualce koji se izdvajaju iz naroda i misle neku svoju misao, na intelektualnu nezavisnost i samosvojnost, pozivajući na totalno jedinstvo, na međusobno nerazlikovanje, na utapanju intelektualca u narodnu masu, na odricanje od bilo kakve sopstvene misli.

Dvovekovna zamka

I tu nastaje ključni problem: “Ukinuta je individualna pseudostvarnost: svako nalazi da je sličan ostalima, da je nosilac istog identiteta. Mistično telo nacije apsorbuje duše: zašto bi ih ono vaspostavilo kada suverenost bude proglašena? Kojim bi to čudom pojedinac, u toku oslobodilačke borbe smatran patologijom bića, posle pobede mogao ponovo postati pozitivnim načelom? Kako bi se organski totalitet, ono nedeljivo jedinstvo koje je slavljeno tokom borbe, moglo – pošto oružje bude odloženo – preobraziti u udruženje autonomnih ličnosti? Nacija čiji je najpreči poziv da poništi individualnost svojih građana ne može se prometnuti u pravnu državu”.

Upravo je to suština našeg problema, tu je i koren netrpeljivosti prema pojedincu, prema individualnosti, prema – kako bi rekao Konstantinović – tvoračkom subjektu. Tu se otkriva zamka u koju smo upali i ne uspevamo da se iz nje iščupamo više od dvesta godina. Nema tog čuda koje bi pojedinca, koji se smatra patološkom pojavom, malignom izraslinom na telu nacije, postavilo na centralno mesto u oslobođenoj zemlji. Da, zemlja je oslobođena – ali samo od stranog zavojevača, ne i od sopstvenog ropstva. I nije oslobođena da bi u njoj živeli slobodni pojedinci, borba i nije vođena za slobodu pojedinca, već za oslobođenje kolektiva od tuđeg jarma.

A taj kolektiv podrazumeva nepostojanje pojedinaca, podrazumeva apsolutno jedinstvo, nerazlikovanje, ujedinjenost u jednom jedinstvenom, totalizujućem identitetu. Odatle sledi logičan zaključak: “Vladavina jedne jedine partije jeste najadekvatniji politički izraz pojma kulturnog identiteta”. Otuda stalna težnja ka jednopartijskoj državi, otuda oni milioni što su klicali Miloševiću, ujedinjeni pod jednim stegom, otuda težnja da se od Koštunice napravi novi vođa, otuda i nezadovoljstvo što Vučić nije istinski nacionalni vođa kakvog kolektivna nacionalna duša želi i iščekuje.

Poništavanje individualnosti

Iz opisane perspektive postaje jasnije i zašto ideolozi neprekidno insistiraju na teorijama zavere protiv Srba, na pričama da smo okruženi neprijateljima, na stvaranju mentalnog opsadnog stanja, na pretvaranju obrazovanja i kulture u predvojničku obuku, na forsiranju ratničke tradicije, na militarizmu, mobilizaciji i homogenizaciji. Pošto više nismo pod tuđim jarmom, takva je realnost, šta da se radi, neophodno je izmišljati neprijatelje i stalne opasnosti, širiti paranoju, kako bismo zadržali ono jedinstvo iz oslobodilačkih borbi, i kako se društvo nikada ne bi raslojilo na interesne grupe, na pojedince, na slobodne ljude, kao što bi bilo prirodno u svakoj ljudskoj zajednici.

Kad se baci pogled na poslednjih par vekova istorije, stvarno deluje kao da je razlog postojanja naše nacije poništavanje i satiranje individualnost svojih građana, pa je onda savim logično i zakonomerno što ne može da se preobrazi u pravnu državu. Takva samoproždiruća priroda nacije naročito je vidljiva u tretmanu najosobenijih, najizrazitijih, najtalentovanijih individua.

Nema tog talentovanog čoveka, pisca, umetnika, intelektualca, nema viđenije ličnosti koja nije trpela zlostavljanje, poniženja, omalovažavanje ili ostrakizam od sopstvene sredine, od Save Mrkalja, Bože Grujovića, Laze Kostića i Jovana Sterije Popovića, pa do Vladislava Petkovića Disa, Bore Stankovića, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Oskara Daviča, Vujice Rešina Tucića, da pomenem samo neke, a moglo bi se navesti na stotine najboljih, najumnijih, najtalentovanijih ljudi koji su bili izloženi šikaniranju društvenog miljea koji ne podnosi ličnost, slobodu, pamet i talenat. A ni danas nije drugačije. Što je sasvim logično u društvu čiji se odnos prema pojedincu može sažeti u kolokvijalnu izreku: Šta mi tu štrčiš?!

(Antena M)