Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Dobrovoljno ukrcavanje na brod koji tone

Stav 12. nov 2022.
6 min čitanja

Otkad se narod krajem osamdesetih godina probudio iz zimskog sna i tako bunovan odmah se zaleteo put provalije, svi mogući i nemogući oblici iracionalnosti, mahnitosti, gluposti i ludorija ušli su u naše živote da iz njih nikada više ne izađu. Stanovništvo je palo u kolektivni nacionalistički trans, opilo se mržnjom i krvlju, a to paranormalno stanje svesti nije baš prijemčivo za racionalne argumente, mišljenje, planiranje i orijentaciju u prostoru.

Toliko smo ogrezli u sumanutosti da nas nikakva budalaština više ne iznenađuje, ne može čovek neprestano da se iščuđava nad istim promašajima i samoubilačkim pokušajima. Pa ipak, vezivanje sudbine sopstvene zemlje za Srbiju koje je uzelo maha u jednom delu crnogorske javnosti deluje prilično sumanuto, u oštroj konkurenciji sveopšte ludosti. Razumljivi su motivi političkih funkcionera prosrpskih, tačnije provučićevskih stranaka, vazali uvek rade zarad sopstvene koristi, ali čemu se nadaju njihovi birači, to nikom razumnom nije jasno.

Vezivanje lancima za Srbiju

Vezati se lancima za Srbiju podjednako je mudro kao prilepiti se za brod koji tone. Pritom, onaj ko se oslanja na Srbiju ne može baš da bude siguran ni na šta se to tačno oslonio, jer je i Srbija nesamostalna, zavisna i privezana teškim robovskim lancima za još jedan brod kojem se crno piše – za Rusiju. Nedavno je o tome govorio Srećko Đukić, diplomata, profesor ekonomije i član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji. “Srbija je zavisnija od Moskve nego što je Jugoslavija bila od Sovjetskog Saveza do 1948. godine. Suština te zavisnosti je ideološko-politička i lična. Srbija više nema savezništvo sa Rusijom, već je talac ruske politike. Nijedan potez na unutrašnjem ili spoljnom planu nije suvereni izbor Srbije, već je izbor posmatran kroz prizmu Moskve”, rekao je Đukić.

Vezati se za sudbinu zemlje koja već devet meseci razara Ukrajinu, ostavlja iza sebe spaljene gradove i masovne grobnice, za zemlju koja je postala sinonim zločinstva, za zemlju koja je izolovana od civilizovanog sveta – jednako je pametno kao 1944. godine otići u četnike. Rusiju ne čeka ništa dobro nakon što bude definitivno poražena u Ukrajini. A čak i da nije bilo rata, vezivati se za diktaturu, carstvo neslobode i mraka, za režim koji ugnjetava sopstvene građane, ponižava ih i tlači – nije baš najbistrija odluka na svetu. Sto pedeset miliona ljudi koji trpe tiraniju malobrojne oligarhije i nisu u stanju da se izbore za sopstvenu slobodu – to samo ludom čoveku može da bude ideal.

Od blagodati Miloševićeve, Šešeljeve, Vučićeve, Dačićeve i Vulinove politike iz Srbije je pobeglo više ljudi nego što Crna Gora ima stanovnika. I nisu pobegli u Rusiju, a ni u Kinu, već na omraženi truli Zapad čiju propast ovde najavljuju razni nacionalistički telali već decenijama. A u međuvremenu se dobar deo stanovništva Srbije izdržava od doznaka koje svojim porodicama šalju gastarbajteri sa tog istog propalog Zapada.

Da nije saradnje sa Evropskom unijom, donacija i investicija dobijenih zato što Vučić obmanjuje zapadne partnere da je na evropskom putu – ovde bi vladala opšta beda, kao u vreme Slobodana Miloševića. Sve te elementarne činjenice i gola stvarnost nimalo ne utiču na antizapadnjačko raspoloženje ovdašnjeg zabludelog stanovništva koje je potpuno podleglo kremaljskoj propagandi, kao što je prethodno podleglo velikosrpskoj mitomanskoj propagandi. Nema tog lažova kojem naš svet neće poverovati, samo onom ko govori istinu nikada neće pokloniti poverenje. Savršena zemlja čiji primer treba slediti, do totalne i neopozive propasti. Zaista mudar izbor saveznika.

Empatija i psihopatija

Ne znam ko bi pri zdravoj pameti poželeo da bude Vučićev podanik. Napredni autokrata je napravio društvo u kojem manjina (on i njegova družina) uživaju sve privilegije, a ostalima je namenjena uloga roblja. Ako ne pripadaš uskom krugu naprednjačke kvazielite nema tog zla koje te ne može snaći, pošto je Srbija ionako postala privatna prćija oligarhije na vlasti. Ovde je najnormalnije da neki lokalni naprednjački kabadahija izbaci decu iz vrtića, jer su roditelji učestvovali na protestima poljoprivrednika. I nikom ništa. Bahati vlastelin odlučuje o sudbini kmetova, kao u feudalno doba.

Iživljavanje nad građanima, zlostavljanje i ponižavanje predstavljaju poseban užitak za skakavce na vlasti. Evo samo jednog uobičajenog primera. Milomir Milivojević, radnik fabrike naoružanja “Milan Blagojević – Namenska“ u Lučanima, poginuo je u eksploziji baruta koja se desila na poslu. Njegov otac Milovan, takođe radnik te fabrike, pokrenuo je tužbu protiv direktora Radoša Milovanovića i još dvojice rukovodilaca fabrike zbog sumnje da su izvršili teško krivično delo protiv opšte sigurnosti i izazivanje opasnosti neobezbeđivanjem mera zaštite na radu.

Proces se otegao, pa je nesrećni otac iskoristio priliku kada je Vučić posetio fabriku da mu se obrati i traži pomoć. Milivojević je zatražio da se utvrdi ko je odgovoran za tragediju i zašto se nije vodilo računa o zaštiti i bezbednosti radnika. I šta je svemogući gospodar rekao ocu koji je izgubio sina? „Pa nije, oni ne rade na manekenskoj pisti, nego u fabrici baruta ili oružja”, izgovorio je Vučić, mrtav hladan i bešćutan. Kakav šampion empatije i saosećanja prema ljudskoj patnji, toga se ne bi setio ni mnogi psihopata, jer zna da u javnosti treba da glumi kako je normalan.

Tortura i poniženje

I tu nije kraj poniženjima. Direktor, naprednjak Radoš Milovanović doveo je radnike ispred suda da ga podrže. Milovanove kolege, kolege njegovog mrtvog sina Milomira, vređali su žrtve i vikali: „Jajaro“, „Sram te bilo“, „Znao si gde zapošljavaš sina“ i druge uvrede, optužujući Milovana i njegovu porodicu da „blate firmu i direktora“. Kada je direktor izašao ispred suda, radnici su ga pozdravili gromoglasnim aplauzom. Kolege koje sa Milovanom rade 30 godina, komšije, nekadašnji prijatelji – vređali su oca koji traži pravdu za mrtvog sina i pljeskali direktoru koji je najverovatnije odgovoran za pogibiju. Direktoru tokom čijeg je upravljanja fabrikom poginuo 21 radnik. Eto do kakvog stepena poniženosti Vučićev režim dovodi ljude u Srbiji, pretvara ih u krpe i bokserske vreće za iživljavanje moćnih i osionih.

Milovanović je umro prirodnom smrću i nije dočekao kraj suđenja, a Milivojevići nisu dočekali pravdu. Odbornici skupštine opštine Lučani odlučili su da se jedna ulica u ovom mestu preimenuje u Ulicu Radoša Milovanovića, na predlog fabrike kojom je dotični upravljao. Po radnicima stradalim u mnogobrojnim “nesrećama” u ovoj fabrici u Lučanima se ništa ne zove. Niti bilo gde drugde u Vučićevoj Srbiji. Da, zaista je mudro vezivatu sudbinu svoje zemlje za sudbinu ovakve Srbije.

Pristalice ovakvih diktatora iz nekog razloga, nedostupnog ljudskom razumu, umišljaju da će u ovakvom sistemu surovosti biti na mestu direktora, a ne radnika, na mestu lokalnog vlastelina, a ne kmetova. Direktor je jedan, radnika je mnogo; vlastelina je malo, kmetovi se broje na milione. Oligarhija je malobrojna, topovskog mesa nikad nije dosta. Ako se naprednjačke kabadahije ovako odnose prema svojim komšijama, kako će tek tretirati one koji dolaze iz drugih “srpskih krajeva”?

Strogi centar srpstva

Koliko god se pristalice vučićevskog nasilja predstavljale kao Srbi iz Crne Gore, iz Bosne, sa Kosova – gotovo niko ih u Srbiji tako neće tretirati. Naravno, nacionalisti uvek u prvi plan ističu svesrpsko jedinstvo, ubeđuju svakog da je Srbin i srpskoga roda, ali u svakodnevnoj praksi to izgleda malo drugačije. Za većinu stanovnika Srbije vi ste Crnogorci, a ne Srbi iz Crne Gore. Crnogorac je i čest nadimak koji dobijaju Srbi iz Crne Gore kad dođu u Srbiju.

Ne sećam se nikog ko je u studentskim danima imao cimera ili cimerku Srbe iz Bosne ili još manje iz Republike Srpske, znam mnoge koji su stanovali sa Bosancem ili Bosankom. Srbi sa Kosova su prosto Kosovari, a ima čak i lokalnijih odrednica. Znam za nekoliko porodica koje su se doselile pre pola veka iz okoline Prizrena. Do dana današnjeg komšije starosedeoci ih nazivaju – Prizrencima. I ne samo njih, već i decu i unučiće. Čak i oni koji nikad u životu nisu videli Prizren su – Prizrenci.

Pa čak i u tvrdom jezgru srpstva nisu baš svi Srbi podjednako vredni i podjednako pravi Srbi. Posprdno se govori o “južnoj pruzi”, ruganje izgovoru Srba iz južnih predela, iz Pirota, Vranja, Leskovca je redovna pojava, kao i sprdanje sa Nišlijama jer kubure “s padeži”. Vojvođani takođe nisu baš pravi Srbi, nego prečani, predugo su bili pod vlašću Austrougara, normalno je da budu pod sumnjom. Strogi centar srpstva na sve druge gleda sa podozrenjem.

Čamac za spasavanje

O tom fenomenu duhovne skučenosti i psihološkog zatvaranja u nekakv fiktivni epicentar srpstva koji nikad nije dovoljno srpski da se ne bi dalje delio i trebio, govorio je Bogdan Bogdanović u jednom davnom intzervjuu.

“O tom duhu teskobe i animoznosti mislim da i Cvijić govori imajući u vidu doseljenike iz raznih krajeva u Loznicu i okolinu, gde su ih starosedeoci na nož dočekivali. Duh prebrajanja i isključivanja, tačnije, osuda toga duha, može se tu i tamo osetiti i u drugim onovremenim književnim delima. Podsećam na Uskokovićeve romane, a naročito na roman ‘Došljaci’, koji nas obaveštava da je demon sužavanja i restrikcije duh nekog fiktivnog ‘najužeg jezgra’, čak i Užičane katkad isključivao iz tog nazovinacionalnog epicentra za koji se stvarno nikada tačno nije znalo gde bi mogao biti”, rekao je jedan od najvećih intelektualaca koje smo ikad imali.

Naravno, ova upozorenja niko ne mora da sluša, svako ima pravo da upropašćava sopstveni život kako misli da je najbolje. Svako kome je stalo do života i budućnosti bežaće od mračnih zemalja koje srljaju u propast, kakve su Srbija, Rusija ili Iran. Kome je do fijaska i katastrofe stalo više nego do bilo čega drugog u životu, tog nikakvi razumni argumenti ne mogu pokolebati. Samo što su svi nasilnički, hegemonistički, imperijalni projekti osuđeni na debakl. Bolje je ne ukrcavati se na izbušeni brod koji tone, nego posle, kad već bude kasno, tražiti čamac za spasavanje.

(Antena M, Foto: Ustupljena fotografija)