Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Budimo Jugosloveni iako smo Srbi

Stav 21. okt 2022.
7 min čitanja

"Izjasniti se kao Jugosloven znači pružiti otpor savremenom srpskom nacionalnom identitetu koji su stvorili Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Slobodan Milošević i hiljade ratnih zločinaca manjeg kalibra"

Na tekućem popisu stanovništva u Srbiji jedna stavka izazvala je popriličnu histeriju u javnosti. Naravno, radi se o famoznoj nacionalnosti, aveti od koje više ne može da se diše, otkad je krajem osamdesetih postala jedino merilo vrednosti. Mnogi građani se izjašnjavaju kao Evropljani ili Vojvođani, prisutna je i poznata nacionalna manjina džedaja, ali nacionaliste najviše nerviraju oni koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni.

Širom nedruštvenih mreža svako ko se izjasni kao Jugosloven izložen je salvi uvreda i psovki, izlivima nepatvorene mržnje, spaljivanju na virtuelnoj lomači i sličnim postupcima tradicionalno rezervisanim za izdajnike, odrode, izrode i ostale kojima pripadnost plemenu ne predstavlja sve u životu. Primedbe koje vernici nacije stavljaju na račun Jugoslovena prilično su urnebesne.

Jugoslovenstvo kao duševni poremećaj

Jugoslavija ne postoji, za razliku od Srbije, pa zato ne možete da budete Jugosloveni. Živite u Srbiji, dakle – vi ste Srbi i tačka. Jugoslovenska nacija ne postoji, to je fikcija, za razliku od srpske koja je izgleda ontološka kategorija. Namerno se izjašnjavate kao Jugosloveni, a ne kao Srbi, samo da biste smanjili broj našeg ionako malobrojnog i napaćenog naroda. Šta s vama nije u redu? Ako se izjašnjavate kao Jugosloveni, vi ste u ozbiljnom mentalnom rastrojstvu, jugoslovenstvo je duševni poremećaj.

Tako izgledaju “kritike” upućene onima koji koriste svoje suvereno pravo da slobodno odrede svoju nacionalnu pripadnost, kad već živimo u svetu gde je to naizgled važno. Država nas pita za nacionalnu i versku pripadnost, obe doživljava kao nešto jednostavno i samorazumljivo, a sama pitanja kao sasvim legitimna. Nisu svi privrženici nacije agresivni, nekima iskreno nije jasno kako neko može da se izjašnjava kao Jugosloven i ateista ili agnostik, kad bi trebalo da bude Srbin i pravoslavac.

Mnogo šta je u ovoj papazjaniji konfuzno, pa bi bio red da se malo razgraniče neki osnovni pojmovi. Za početak, mnogi ljudi potiču iz višenacionalnih porodica, pa nikako ne mogu sebe da suze na jednu od ponuđenih nacija i da se odreknu dela sopstvenog nasleđa, tako da je za njih jugoslovenstvo logičan okvir. Takođe, nacionalna pripadnost nije isto što i državljanstvo, to nisu sinonimi. Optužba za umanjivanje broja Srba je smešna kad dolazi od nacionalista, jer se broj stanovnika Srbije rapidno smanjuje u poslednjih tridesetak godina upravo pod nacionalističkom vlašću. I to nije usamljen slučaj.

Popis u Hrvatskoj je pokazao da je broj Hrvata znatno umanjen, izjednačen sa brojem posle Drugog svetskog rata. Tokom antisrpskog i antihrvatskog socijalizma, u mrskoj Jugoslaviji još omraženijeg druga Tita, broj Srba i Hrvata je rastao, a kad su najzad dosegli nacionalno oslobođenje taj broj se iznenada smanjio, a biće još manji. Zanimljiv paradoks iz kog bi neko mogao da izvede nezgodne i opasne zaključke, bar po nacionaliste.

Nostalgija za Titovom Jugoslavijom

Što se tiče onih koji bi mogli da se izjasne kao Srbi, a deklarišu se kao Jugosloveni, jasno je kao dan zašto im je srcu bliža SFRJ od Srbije. Razloga ima bezbroj. SFRJ je bila civilizacijski maksimum naših naroda i narodnosti, jedini prosvetiteljski državni projekat, u toj državi naši ljudi su se opismenili, izašli iz siromaštva, emancipovali, modernizovali i postali deo sveta.

Današnja Srbija je razvaljena poludržava kojom caruje razbojnička banda, to nije država radnika i seljaka, već vladajuće oligarhije koja se bogati otimajući od većine građana. To je zemlja pomahnitalog nacionalizma i klerikalizma koji nas uvlače u sve dublji mrak i vraćaju u davnu prošlost, onu koju su partizani i KPJ porazili u Drugom svetskom ratu da bi izgradili SFRJ.

Nostalgija za Titovom Jugoslavijom je prosta ljudska čežnja za poretkom, koordinatnim sistemom, za razlikovanjem dobra i zla, za svetom u kom postoje orijentiri, bove, svetionici, u kojem reči imaju svoja značenja. To je nostalgija za mirnodopskim životom, za svetom koji ne glorifikuje masovne ubice, za zidovima na kojima se ne šepure murali ratnih zločinaca, freske jednog morbidnog, nakaradnog kulta smrti koji se lažno predstavlja kao patriotizam, srpstvo, pravoslavlje. To je nostalgija za vremenom kada nismo znali da se može – kako veli Konstantinović – “živeti s čudovištem”.

Ubijanje po nacionalnom kriterijumu

Izjasniti se kao Jugosloven znači pružiti otpor savremenom srpskom nacionalnom identitetu koji su stvorili Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Slobodan Milošević i hiljade ratnih zločinaca manjeg kalibra. U ime srpske nacionalne pripadnosti pobijeno je na desetine hiljada ljudi, proterani su milioni, gradovi su držani pod opsadom, otvarani su konc-logori za nesrbe, naselja su sravnjivana sa zemljom, paljene su kuće, vršena su masovna silovanja, počinjena su najužasnija zverstva koja se mogu zamisliti. Koja bi razumna i elementarno moralna osoba poželela da deli identitet sa masovnim ubicama, koljačima, silovateljima, lopovima i ostalom bagrom?

Ako je nacionalna pripadnost koliko juče bila odlučujući kriterijum da li će neko ljudsko biće živeti ili umreti, onda je osnovna etička obaveza odbiti pripadnost naciji u čije ime se ubijalo, mučilo i rušilo. U tom slučaju bolje je izjasniti se kao niko i ništa po nacionalnosti, kako kaže Dubravka Ugrešić, a tome je blisko i jugoslovenstvo upravo zato što Jugoslavija više ne postoji. A SFRJ ne postoji zato što su je mahniti nacionalisti udavili u krvi, nije se raspala sama od sebe, nekakvim zamišljenim prirodnim putem.

Nacija kao superlepak

Što se tiče primedbe da jugoslovenska nacija ne postoji, da je to fikcija, ovakvoj nereflektovanoj naivnosti treba reći da nijedna nacija ne postoji, da je svaka nacija fiktivna. Nacionalni identitet je konstrukcija, kao što su konstrukcije i sve druge ljudske tvorevine. Nacija ne raste iz zemlje kao visibaba, a nije ni metafizička pojava niti platonska ideja. Nacija nije stvarna, već “zamišljena zajednica”, kako kaže Benedikt Anderson. Pojam nacionalnog identiteta je krajnje maglovit i neodređen, nema jasnog kriterijuma za pripadnost jednoj ili drugoj naciji. Sama činjenica da se govori o nacionalnom osećanju, čovek može da se oseća kao pripadnik jedne ili druge nacije, jasno ukazuje na to da je reč o pukoj izmišljotini.

U knjizi rečitog naslova “Rastanak s identitetom”, u eseju “Superlepak” Ivan Čolović piše da je danas u Srbiji “dominantno shvatanje nacije koje obično zovemo esencijalističkim ili primordijalističkim”. Čolović dalje elaborira: “Prema tom shvatanju, nacija je više prirodna i metafizička nego istorijska i politička zajednica. Njene pripadnike na okupu drži nešto nezavisno od njihove volje i njihovog pristanka, nešto u čemu se ili sa čime se navodno rađaju, neka vrsta nacionalnog superlepka koji ljudi nose u genima”.

Laž nacionalnog jedinstva i homogenog identiteta nenadmašno je davnih dana razorio Miroslav Krleža u eseju “O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva”: “Hrvatstvo nije Jedno Jedinstveno Hrvatstvo kao Takvo, i to je osnovno kod ovoga razmatranja. Biskup grof Drašković, koji potpisuje smrtnu osudu Matiji Gupcu, hrvatski je feudalac, a Gubec hrvatski kmet. Nema hrvatstva koje je u stanju da pomiri hrvatskoga kmeta sa hrvatskim grofom”. Nema ni srpstva koje bi pomirilo radnicu u Maksiju i premijurku Anu Brnabić u Jovankinoj vili, nema nacionalnog identiteta koji spaja naprednjačkog funkcionera Zorana Babića i Staniku Gligorijević koju je usmrtio njegov automobil.

Nije klasna podela jedina koja se maskira tobožnjim nacionalnim jedinstvom, postoje i mnoge druge nepomirljive protivurečnosti. Nema srpstva koje bi spojilo Radomira Konstantinovića i Dobricu Ćosića, nema srpstva koje ujedinjuje Koču Popovića i Nikolu Selakovića. Kao što nema nacionalnog identiteta koji bi pomirio partizanske borce za slobodu i četničke kolaboracioniste i izdajnike.

Trošna konstrukcija

Ne samo da je nacionalni identitet konstrukcija, već je ta tvorevina u srpskom slučaju potpuno nakaradna, naherena, trošna, ruševna i krajnje neprivlačna. Pošto je nacionalni identitet veštačka konstrukcija nije svejedno koji su elementi u nju ušli, a koji su odbačeni. Za ključne sastojke srpskog nacionalnog identiteta proglašeni su: četništvo, nacionalizam, šovinizam, mržnja prema različitosti, ratni zločinci, pravoslavni talibani, Ratko Mladić (“heroj”), Radovan Karadžić (“Svaki je Srbin Radovan”), Draža Mihailović, kama, klanje, negiranje pluralizma, konzervativizam, kolektivizam, osećaj nadmoćnosti u odnosu na druge balkanske narode, žudnja za teritorijalnim proširenjem, Vladimir Putin, putinofilija, podrška ruskoj agresiji, antizapadnjaštvo, poltronstvo prema kremaljskom autoritarizmu, kult nacije, revizija istorije, plemensko-mafijaški društveni model.

Sve najbolje tradicije, srpske i jugoslovenske, izbačene su iz tako konstruisanog nacionalnog identiteta, na primer antifašizam, socijaldemokratija, levičarska borba za potlačene i obespravljene, građanski liberalizam, socijalističke politike emancipacije i modernizacije, feminizam. Nema tu nimalo mesta za ljude kao što su Dimitrije Tucović, Triša Kaclerović, Oskar Davičo, Aleksandar Vučo, Marko Ristić, Koča Popović, Đuka Dinić, Vera Jocić… Svi su oni proterani, odbačeni i prokazani. Za njih nema mesta u srpstvu, ali zato mogu pronaći sklonište u jugoslovenstvu. U toj skrivnici društvo će im praviti oni koji se na popisu izjašnjavaju kao Jugosloveni.

Deklaracija o nacionalnoj nepripadnosti

Biti danas Jugosloven jedan je oblik pobune protiv terora nacionalnog identiteta koji bi da nas utamniči u svoj zagušljivi, ksenofobni kavez. Pre par godina to je maestralno definisao Viktor Ivančić u jednom intervjuu: “Moje jugoslavenstvo nije državotvornog tipa, ja nikad nisam bio državotvoran tip… U trenutku kad je Jugoslavija postala psovka u Hrvatskoj, od trenutka kad te netko ide uvrijedit, opsovat te i reći ti da si Jugoslaven, dopala mi se ideja da ta psovka padne na plodno tlo. Jugoslavenstvo mogu pojmiti kao vid otpora, kao odgovorniju formu antinacionalizma, meni prirođeniju formu antinacionalizma. Ako netko može biti Hrvat ili Srbin ili Bošnjak po liniji svoje nacionalne pripadnosti, onda ja mogu biti Jugoslaven po liniji svoje nacionalne nepripadnosti”.

Jugoslovensko opredeljenje je idealna forma za sprovođenje u praksu ove nepisane Deklaracije o nacionalnoj nepripadnosti upravo iz razloga što Jugoslavija ne postoji. Jugoslovenstvo nije znak nacionalne pripadnosti, već odbijanje same ideje pripadanja, pogotovo nacionalnog. Uostalom, šta je tako privlačno u ideji prinudnog pripadanja nekom kolektivu činom rođenja, bez ikakve lične zasluge?

Nekada su kmetovi pripadali vlastelinu, podanici su pripadali kralju, robovi gospodaru, a danas ljudi pripadaju naciji i državi. Ničeg privlačnog nema u takvoj pripadnosti. Za razliku od pripadanja nekim drugim zajednicama, na primer šahovskim velemajstorima, spisateljskom udruženju ili društvu inovatora i pronalazača, jer se pripadnost ovim zajednicama zaslužuje talentom i radom, ličnim naporom. Čoveka određuje ono što čini, a ne puka slučajnost rođenja; definišu ga dela, a ne rođenje; čine ga lični činovi, a ne krv i tlo.

Protiv duha apsolutnog jedinstva

Izjašnjavajući se kao Jugosloveni po nacionalnosti podrivamo totalitarnu ideju nacionalnog identiteta, a o njenoj totalitarnosti dovoljno govori masovna histerija protiv jugoslovenstva kojoj svedočimo. Biti Jugosloven znači pružiti otpor i onome što se otelotvoruje kao nacionalistička ideologija, ali mu i neke druge ideološke obrazine sasvim lepo pristaju. To je onaj zli “duh apsolutnog jedinstva” o kojem je pisao Konstantinović, bez obzira da li se objavljuje kao malograđanski tradicionalizam, nacionalizam, dogmatski staljinizam ili fašizam.

“Uvek je to isti duh koji u svakoj, makar i najbezazlenijoj afirmaciji ne-identičnog, kao onoga drugog, i drugačijeg, vidi pretnju apokalipse, duh za koji je, u stvari, sam život stalna pretnja haosa, ludila, otpadništva, odrođenja, izdaje”, pisao je Konstantinović u eseju “Krleža i kriza”. Otuda i silna mržnja, agresija, psovke, buka i bes na građane koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni. Za zatočnike duha apsolutnog jedinstva svako odvajanje od homogene mase, svako drugačije mišljenje, svaka pojava ne-identičnog, svaki prizrak slobode jednaki su apokalipsi, jer svaki nagoveštaj slobode ugrožava one koji su se podvrgli dobrovoljnom ropstvu. Jedan nacionalni identitet, jedna partija, jedna crkva, jedan vođa – to je njihova ideja vodilja u propast. I zato, da parafraziram nehotično humorne reči neživog sveca: Budimo Jugosloveni, iako smo Srbi.

(Al Jazeera, foto: Autonomija)