Piše: Tomislav Marković, !Odgovor

Režim Aleksandra Vučića i državne institucije dali su sve od sebe da sahranu osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića pretvore u feštu masovne glorifikacije genocida. Njegovo telo dopremljeno je iz Haga avionom Vlade Srbije. Na letu su, pored porodice, bila prisutna dva Mladićeva saborca i ministar pravde u Vladi Srbije Nenad Vujić. Kovčeg je bio zaogrnut zastavom države Srbije, a nosili su ga pripadnici vojske. Sa aerodroma je Mladićevo telo odvezeno na Vojnomedicinsku akademiju na obdukciju.

Na konferenciji za štampu, koju su organizovali Mladićeva porodica, pravni i medicinski tim, učestvovao je i ministar Vujić. Ministru su bila puna usta reči o pravu porodice da generala Mladića sahrani na dostojanstven način, o tome da građani imaju pravo da mirno iskažu pijetet prema pokojniku, o tome kako su poštovanje ljudskog dostojanstva i pravo porodice na miran ispraćaj preminulog svetski i evropski standardi koji obavezuju sve institucije i pojedince.

Nijednom rečju ministar Vujić nije pomenuo da je upravo Mladić brojnim bošnjačkim porodicama uskratio pravo na dostojanstvenu sahranu svojih najmilijih, jer ih je prvo pobio, a potom im kosti rasuo po primarnim, sekundarnim i tercijarnim grobnicama. Ministar je u ime Vlade i u ime države Srbije stao u odbranu ratnog zločinca, rugajući se i iživljavajući se na njegovim žrtvama.

Državne počasti

Komemoracija Mladiću održana je u još jednoj državnoj instituciji – u Domu vojske, u strogom centru Beograda, nadomak Trga Republike. Na komemoraciji su govorili vojni oficiri, između ostalih i bivši načelnik Vojske Srbije i Crne Gore Branko Krga. Posebno se istakao general Vojske Republike Srpske u penziji Živojin Ninković, koji je besedio kako će Srbi biti slobodan narod tek “kada budemo imali u bukvaru, na prvoj stranici za djecu od sedam godina, pjesmicu o Ratku Mladiću”. Komemoraciji su prisustvovali i zvaničnici Republike Srpske, Siniša Karan, predsednik manjeg bh. entiteta, te Radan Ostojić, ministar rada i boračko-invalidske zaštite.

Svoj doprinos genocidnoj fešti dali su i takozvani navijači. Na derbiju Crvene zvezde i Partizana održan je minut ćutanja za pokojnog zločinca, navijači oba tima složno su skandirali “Ratko Mladić”, a na severnoj tribini razvučen je Mladićev lik ogromnih razmera, ispod kojeg je okačen natpis: “Pravac Potočari”. Time su još jednom dali podršku genocidu i pojasnili zašto poštuju zlikovca. On je za njih heroj upravo zato što je počinio genocid nad Bošnjacima. FK “Crvena zvezda” je na svom zvaničnom nalogu takođe odao počast ratnom zločincu.

Opelo je održano u Hramu svetog Luke na Košutnjaku, gde se okupio veliki broj ljudi. Režim je organizovao prevoz za sve poklonike ratnih zločina i genocida, koji su hteli da prisustvuju opelu i sahrani. Bili su prisutni brojni članovi Vlade Srbije: ministar odbrane Bratislav Gašić, ministar pravde Nenad Vujić, ministar bez portfelja Nenad Popović, ministar kulture Nikola Selaković, ministar za javna ulaganja Darko Glišić, kao i ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milica Đurđević Stamenkovski. Bio je prisutan i neizbežni Aleksandar Vulin, ali i predstavnik takozvane opozcije, Miloš Jovanović, predsednik Novog DSS-a. Iz Republike Srpske su doputovali Milorad Dodik i gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković. Aleksandar Vučić nije prisustvovao opelu i sahrani, što je i najavio prethodnih dana, ali je poslao sina Danila, u društvu mase navijača. Na fešti je bilo i oko tri stotine sveštenika SPC, u crnim mantijama.

Crkvene počasti

Srpska pravoslavna crkva je dala veliki doprinos genocidnoj fešti, što se i očekivalo od institucije koja je pružala punu podršku srpskim snagama u Bosni tokom rata, a danas predstavlja potporni stub Vučićevog režima. Na zvaničnoj stranici SPC-a, u najavi da će Mladiću opelo služiti patrijarh Porfirije, zločinca su nazvali “pravoslavnim hrišćaninom i vojnikom srpskim“. Ni reči o tome da se radi o čoveku koji je pravosnažno osuđen na doživotnu robiju zbog genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

To je bio tek uvod u crkveno pranje Mladićeve biografije. Nakon što je odslužio opelo, Porfirije je održao i govor nad zlikovčevim odrom, tvrdeći kako “znamo da je bio hrišćanin”, te kako se “poslednjih godina smireno ispovedao i pričešćivao telu i krvlju Hristovom, nadajući se za milost i ljubav Božiju i koji se se na kraju upokojio držeći krst hristoliki na svojim grudima”. Ako je Mladić bio hrišćanin, onda Hrist to svakako nije bio, a ni njegovi apostoli.

Patrijarh je zaključio govor teškim falsifikatom: “Znamo da će njegovo ime ostati duboko utkano u pamćenje i molitve najvećeg dela srpskog pravoslavnog naroda, jer ga vidi kao vojnika i komandanta koji je u jednom teškom i tragičnom vremenu stajao na čelu vojske svog naroda i položio život za slobodu i opstanak svoga roda”.

Kojim to telepatskim sposobnostima patrijarh proniče u umove najvećeg dela srpskog naroda, nije nam poznato, ali korišćenje fraze “položio život za slobodu”, koja se upotrebljava za one koji su pali u borbi – da bi se njome opisala prirodna smrt ratnog zločinca u zatvoru, to ne vređa samo moralno osećanje, već je i ruganje zdravom razumu. Ali, sve se to uklapa u višedecenijski crkveni narativ o Mladiću i njegovim zločincima, koji je doživeo vrhunac u besedi mitrpolita Metodija koji je pokojnog masovnog ubicu proglasio za “svetog ratnika”. Na kraju je Mladić sahranjen na Topčiderskom groblju uz najviše vojne počasti, uz počasnu stražu i ispaljivanje tri plotuna.

Evropska relativizacija

Dakle, državne, verske, sportske, medijske, medicinske i razne druge institucije učestvovale su u glorifikaciji Mladića i njegovih zlodela i uzele učešća u celoj fešti koja je napravljena od njegove sahrane. Brojni ministri, vojska, fudbalski klubovi, crkva, pa čak i Skupština Novog Sada, koja je zasedanje otpočela odavanjem pošte “srpskom heroju”. Nije bilo potrebe da država zvanično stane iza ovog slavljenja genocida i ratnih zločina, jer je to već izvela u praksi.

I nakon svega toga, portparolka Evropske komisije Paula Pinu mrtva hladna izjavi sledeće: “Čuli smo da je bila predviđena sahrana s državnim počastima, ali to se nije dogodilo”. A kad su je novinari pitali na osnovu čega tvrdi da nije reč o sahrani s državnim počastima, ako su u ispraćaj uključene državne institucije, vojska, ministri, državna zastava, ona je rekla da je “na Srbiji da odluči kako će organizovati sahranu“.

Pa, ako je na Srbiji da odluči kako će organizovati sahranu, a ne na porodici preminulog zločinca, to valjda znači da je reč o državnoj sahrani. A ako su državne institucije odale počast Mladiću, veličajući njegov lik i zlodelo, šta još treba da učine pa da konstatujemo realnost. Ima li u Evropskoj uniji uopšte crvenih linija za Aleksandra Vučića i njegov režim? Šta bi trebalo da uradi, pa da se neko tamo probudi? Da izvrši agresiju na neku zemlju EU? Uzalud je onda bilo to što je evropska komesarka Marta Kos odustala od zvanične posete Srbiji, zbog glorifikacije ratnog zločinca, jer se to ne slaže sa evropskim vrednostima i podseća Evropu “na najmračnije stranice iz naše nedavne istorije”. Izgleda da to podsećanje nije bilo dovoljno snažno, trebalo bi malo ovdašnji genocidaši da pojačaju dozu.

Genocidni etnofiletizam

Stvaranje kulta Ratka Mladića traje već decenijama, kroz agresivnu medijsku propagandu koja ga veliča, kroz grafite i murale, kroz retoriku državnih funkcionera, preko kulturnih i intelektualnih krugova, kroz mobilizaciju ogromnih resursa. Falsifikovana verzija ratne prošlosti je utuvljena u glave na sve moguće načine, žrtve nemaju pravo glasa, u ovdašnjim medijima se sasvim retko mogu pročitati istinite informacije o zločinima srpskih snaga, a svedočanstva preživelih još ređe. Pravo glasa imaju samo ratni zločinci i oni koji ih kuju u zvezde. Taj proces je doživeo kulminaciju prethodnih dana, kad je mrak pokuljao na sve strane, pod okriljem, zaštitom i koordinacijom režima.

Vizuelni vrhunac tog kulta mogao se videti na pomenutom derbiju, tamo je Mladićev lik prikazan sa orelom, kao da je u pitanju svetitelj. Ali ne svetitelj pravoslavne crkve, srpske ili bilo koje druge, ili neke druge hrišćanske denominacije. Oreol nije naslikan zlatnom bojom, kako se inače čini na ikonama, što je simbol svetlosti i produhovljenosti, već je oslikan u bojama srpske zastave. Hrist nije Bog, Bog je država, Bog je nacija. Tako je definitivno ustoličen kult novog sveca religije koja zasigurno nije hrišćanska, a mogla bi se nazvati, recimo, genocidnim etnofiletizmom. Ratko Mladić je njen svetitelj i prvosveštenik.

Novi nacionalni i verski identitet

Patrijarh Porfirije je u svom besramnom govoru još jednom ponovio osnovnu tezu poklonika genocida, izjednačavajući Mladića sa celim srpskim narodom, pokušavajući da stvori naciju saučesnika, i tako uništi svaku mogućnost za moralno ozdravljenje srpskog društva. Istu priču forsiraju političari, intelektualci, mediji za specijalne operacije i drugi zatočenici velikosrpskog ratnog projekta.

Tako se stvara novi srpski nacionalni identitet, totalitaran, jedini mogući, u čijem su temelju Ratko Mladić, genocid i ratno nasleđe. Po ovoj anticivilizacijskoj priči, biti Srbin znači biti privržen ratnim zločincima i velikosrpskom projektu. Tako se stvara i novi verski, ili bolje reći parareligijski identitet – biti pravoslavni hrišćanin znači biti poklonik kulta Ratka Mladića.

Iako je veliki deo građanstva podlegao propagandi i zastrašivanju, ipak nisu svi pomahnitali. Ako ništa drugo, u svim relevantnim istraživanjima javnog mnjenja 15 posto ispitanika kaže da je u Srebrenici počinjen genocid. Problem je što ne postoji snažna politička partija koja bi zagovarala etički odnos prema ratnim pohodima i zločinima, partija koja bi artikulisala ono što tih 15 posto stanovništva misli i osvajala taj procenat na izborima. Problem je i što pravoslavni hrišćanin nema drugu crkvu, crkvu koja ne bi slavila ratne zločince, već bi se držala osnovnih etičkih načela hrišćanstva.

Istina u masovnim grobnicama

Problem je što nema dovoljno nezavisnih medija koji bi pisali i govorili o zločinačkom nasleđu, dosledno, bez fige u džepu. Problem je što deo društva koji se gnuša Mladića i smatra ga najvećim srpskim zločincem, uz Miloševića i Karadžića, koji oseća sramotu zbog svih zlodela počinjenih u njegovo ime – nije organizovaniji, snažniji, masovniji, odlučniji da stane u kraj zlikovcima koji su nam kidnapovali ime, identitet, državu i institucije, razarajući sve oko sebe. Problem je, kao što smo videli, i što taj manjinski, časniji deo srpskog društva nema ni istinsku podršku u institucijama Evropske unije.

Srpski nacionalni i verski identitet jesu zauvek vezani za ratne zločine, za genocid i etnička čišćenja, jer su ta zlodela počinjena u ime nacije i vere. Da parafraziram Hansa Magnusa Encensbergera, Srebrenica je prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije. Ali taj identitet se jedino može graditi na osudi zločina, na distanciranju od ubica, na demontiranju velikosrpske ideologije, na iskrenom kajanju, na jasnoj etičkoj svesti da žrtvama dugujemo pijetet i sećanje. Znaci tog novog identiteta bili bi vidljivi, recimo, kada bi u Beogradu bio napravljen Muzej genocida u Srebrenici, a širom zemlje podignuti spomenici žrtvama. Istina o Srbiji nije na Topčiderskom groblju, istina o Srbiji zakopana je u masovnim grobnicama. Jednom ćemo morati s njom da se suočimo.

(Tekst preuzet sa portala !Odgovor.ba, foto: Gradski portal)