Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Oslobađanje od slobode govora

Stav 06. jan 2024.
5 min čitanja

"Posao novinara bi bio da mukotrpno traži istinu, da se probija kroz zablude i obmane kako bi objektivno izveštavao o nekoj temi"

Ne bi bilo loše na TV-u gledati političku emisiju u kojoj gostuju ili su gostovali Abdulah Sidran, Veljko Bulajić, Aljbin Kurti, Latinka Perović, Žarko Korać, Sonja Biserko, Milivoj Bešlin, Nikola Samardžić, Bogdan Tanjević, Tvrtko Jakovina, Danica Nikolić, Josip Juratović, Veton Suroi, Ivan Videnović… A ne bi bilo loše ni gledati emisiju iz kulture u kojoj gostuju Predrag Čudić, Vojo Šindolić, Boro Kontić, Božo Koprivica, Elvis J. Kurtović, Andrej Nikolaidis, Boban Batrićević, Jelena Đurović, Senad Pećanin, Dragan Bursać, Dragana Tripković, Aleksandar Radoman…

Zapravo, ovakve emisije su postojale i do Nove godine smo mogli da ih gledamo na Gradskoj TV ili na YouTubu. A onda su vršilac dužnosti direktora Vladimir Otašević i Savjet ove televizije odlučili da ukinu “Aritmiju” Tamare Nikčević i “Knjiške ljude” Đorđa Šćepovića. Normalno, kad preuzmeš vlast odmah ukidaš ono najbolje. Prvo satreš one pametne, obrazovane, talentovane i profesionalne, posle je lako. Svakog ko ima jasan stav, ko se ne libi da kaže šta misli, pogotovo ako su mu stavovi i mišljenja antifašistički i antiklerikalni – treba poseći po kratkom postupku.

Pada li kiša?

Kod nas se ustalilo jedno mediokritetsko shvatanje novinarstva koje se zaklinje u objektivnost, a do tog famoznog pojma se stiže tako što novinar prenese šta suprotne strane kažu o nekom fenomenu. To se kod nas zove objektivno izveštavanje. U korenu tako shvaćene objektivnosti stoji ideja da je istina uvek negde između, u zlatnoj sredini. Po toj logici, posao novinara je da nam prenese stavove fašista i antifašista, lopova i pokradenog, ubice i žrtve, a publika će sama da pronađe istinu negde na pola puta između ovih ekstrema.

To nije objektivnost, to je bežanje od odgovornosti. Zato nam je novinarstvo najčešće tako bezubo, dosadno, maglovito i suštinski neinformativno. Kad čovek gleda ili čita domaće medije u Srbiji, čak i nezavisne, neprestano mora da dopunjava svaku vest, da traži kontekst, da se podseća, da se dodatno obaveštava, da ispravlja ono što je video ili pročitao, e da bi shvatio šta se zapravo zbiva.

Posao novinara je nešto drugo, ima na tu temu ona pričica koja se pripisuje jednom američkom profesoru žurnalistike. Ako osoba A kaže da napolju pada kiša, a osoba B tvrdi da napolju ne pada kiša, tvoj posao nije da preneseš kako je osoba A ustvrdila da napolju pada kiša, a osoba B da je napolju vedro, nego da otvoriš jebeni prozor i da utvrdiš da li napolju pada ili ne pada ta famozna kiša. Dakle, posao novinara bi bio da mukotrpno traži istinu, da se probija kroz zablude i obmane kako bi objektivno izveštavao o nekoj temi.

Hronika otpora

Sa Tamarom i Đorđem neizvesnosti u pogledu vremena nije bilo, oni su širom otvarali prozore i jasno i glasno govorili kakve su vremenske prilike. I nisu se libili da kažu kako su uglavnom u pitanju vremenske neprilike, kako se nebo namrčilo, kako se na mozgove dragih gledalaca obrušavaju nepogode sačinjene od klerikalizma, istorijskog revizionizma, rehabilitacije četništva, srpskosvetskih munja i gromova, antievropskih i antidemoktratskih ideologija. A nisu se libili ni da imenuju lokalne bogove koji stvaraju nevreme, uvek se znalo ko je ovdašnji Eol, a ko Tor, ko je Posejdon, a ko Perun. I zvali su goste koji takođe nemaju dlake na jeziku, koji vide stvarnost onakvom kakva jeste, koji imaju čvrsta uverenja i oštro seciraju političke, kulturne i sve druge neprilike.

Pored dve emisije, u cenzorskom naletu zbrisana je i kolumna “Ravno do dna” koju je Đorđe Šćepović redovno ispisivao na portalu Gradske. Nastale povodom aktualija, Šćepovićeve kolumne daleko prevazilaze trenutak i povod nastanka, jer je autor izgradio osobeni, gotovo literarni stil u kojem se vidi i ruka nadarenog pesnika. Njegove kolumne mogu se čitati kao kratka istorija lokalnog beščašća, ali i kao hronika otpora zatiranju građanske, antifašističke Crne Gore. Autor nije u tu bitku pošao nespreman i neopremljen, već se dobrano naoružao najboljim literarnim tradicijama, u njegovim kolumnama redovno su se pojavljivali citati velikih pisaca.

Beket, Kafka, Eliot, Orvel, Žid, Haksli, Ginzberg – samo su neki pisci koji su Šćepoviću pomogli da se razabere u savremenom infernu koji grade nepomenici i vazali Rusko-srpskog sveta na zadatku satiranja svega što je crnogorsko, slobodoljubivo, demokratsko, prozapadno, čojstveno, časno i pošteno. Aktuelne događaje Šćepović je merio univerzalnim merilima velike kulture, osvetljavajući domaći mrak onim krležijanskim “svjetiljkama u tmini” čija svetlost ne gasne ni pod naletom sile i ordije ovog sveta.

Strah od kritike

Zanimljivi su ti samozvani posednici istine, oni što sve oko sebe uveravaju da je baš njima dato s nebesa da imaju ključeve vlasti, potestas clavium, da mogu da vezuju i razdrešuju. Svaki tiranin, despot, samodržac, autokrata je ubeđen da je baš on onaj Protagorin čovek što je mera svih stvari – koje jesu da jesu, a koje nisu da nisu. Pa kad je već tako, zašto vlasnici božanskog otkrovenja i pritežaoci jedine istine toliko zaziru od svake kritike, dijaloga, polemike, zašto beže od njih kao đavo od krsta?

Najupečatljiviji primer je baš onaj autokrata sa Aliexpressa, vlasnik crnogorskih vazala koji zatiru ono malo slobode govora što se održala u Crnoj Gori. Aleksandar Vučić neprestano samog sebe hvali kao neviđenog hrabrišu, a evo već 11 godina nikome ne sme da izađe na duel. Svakog bogovetnog dana se pojavljuje na televizijama, satima davi gledateljstvo pričama o svemu, svačemu i ničemu, ali isključivo u solo nastupima. Ne samo da ne sme da izađe na crtu nekom političkom protivniku, nego nema hrabrosti ni da gostuje kod nekog novinara koji mu nije naklonjen, bez nameštenih, unapred pripremljenih pitanja i istih takvih odgovora.

Jednoumlje i bezumlje

Ubi se čovek od raspravljanja sa nevidljivim protivnicima, sa opozicijom, intelektualcima, kako on voli da kaže – “lažnom elitom”, samo što niko od njih nije prisutan, pa ne može da mu odgovori na njegove gluposti i nebuloze. Prosto je nenadmašan u borbi sa zamišljenim protivnikom, svakog je potukao do nogu, a dešavalo se i da jednim jedinim udarcem ubije i po sedam ljutih oponenata. Sa realno postojećim ljudskim bićima Vučiću i njegovoj tevabiji ne ide baš tako dobro, zato su zarobili medije, suzili prostor za drugačije mišljenje, a kritiku izbrisali iz javnog prostora ili je gurnuli na marginu.

Vučićeva crnogorska posluga sledi mračni primer svog idola, pa guši malobrojne slobodne medije, briše emisije, preti novinarima, šikanira i zlostavlja. Toliko su zabrazdili u oslobađanju Crne Gore da su rešili da je oslobode i od slobode govora. U jednoumlju nema mesta za kritičke glasove, za one koji misle svojom glavom, već samo za podobne i poslušne, za one koji klimaju glavom i služe kao protočni bojler vlasti.

Jednoumlje možda nije baš najpogodnija reč, jer insinuira postojanje nekakvog uma, jednobezumlje bi bolje pristajalo svim ovim totalitarcima što ne podnose bilo kakvo drugačije mišljenje. A pošto je mišljenje uvek drugačije, podrazumeva drugost i razliku, a ne pevanje u horu, oslobodioci zorno demonstriraju da im je svako mišljenje strano, tuđe, mrsko i neprijateljsko.

Plaćeni nitkovi, doušnici i sjecikese

U takvom sumornom, okljaštrenom svetu koji kreira gospoda od tri pedlja nema mesta za “Aritmiju” i “Knjiške ljude”, već samo za “lutke od krvi bez trunke ideje”, što reče pesnik po čijim je pesmama Šćepović nazvao emisiju i kolumnu. “Budnosti nikad dosta”, što reče isti pesnik koji je odavno opevao ono što nam se danas događa, ili bar sortu koja nam kroji sudbine, i juče i danas:

Svi tvoji besprizorni usrećitelji
I samozvani štovaoci onog što ne razumiju
I svi tvoji plaćeni nitkovi, doušnici i sjecikese
I svi tvoji mutavi urlatori zvučnih titula
Hrabro spletkare zaštićeni lopovskim kodeksom
Koji štiti vjernike od zaraženih
A svaku duhovitost uvijek i na vrijeme
Efikasno liječe u samom začetku

(…)

A talon nose ružni i opaki
S nečuvenom moći da tjeraju što zažele
Mnogo ih je i strašno galame
Obično razbiju sva ogledala na koja naiđu
Da ne ostane ni pomen na ljepotu

(AntenaM)