Skip to main content

TEOFIL PANČIĆ: Pitanje sankcija i poza pijačnog trgovca

Stav 31. okt 2022.
3 min čitanja

"Dačić bi, kao tužno nezaobilazna personifikacija srpske politike vučićevske epohe, da mu se ponudi dobar paket, pa da on, to jest Srbija, razmisli isplati li mu se da 'menja provajdera'“

„Idealisti“ misle da politika treba da se zasniva na moralu, „realisti“ drže da se politika uvek i nužno zasniva jedino na interesima.

Jasno je zašto bi bilo lepo da su idealisti u pravu, ali je jasno i da to nije baš politika od ovog sveta. Međutim, to još ne znači da su „realisti“ zaista toliko realni koliko (im) se čini: politika u kojoj nema učešća moralnog faktora, naime, ne može biti u stvarnom javnom interesu. Na iole duži rok i u iole dubljem smislu, amoralna politika je škodljiva po one koji je vode bar koliko i ona koja bi bila jednoobrazno „idealistička“.

Nije baš mnogo verovatno da Ivica Dačić, povratnik na čelo Ministarstva spoljnih poslova Srbije – baš kao ni njegov stvarni šef, Aleksandar Vučić – bog zna koliko razmišlja o toj složenoj dijalektici odnosa interesa i morala, bilo kada, pa ni u danima poput ovog, kad Rusija zasipa raketama i bombama civilno stanovništvo i infrastrukturu širom i uzduž Ukrajine.

To je jedna od samoskrivljenih nesreća današnje Srbije: ne deluje kao da je vode ljudi koji imaju bilo kakvo suvislo, dosledno i održivo političko, kamoli etičko utemeljenje.

Evo kako to izgleda u praksi. Ivica Dačić, javno promišljajući šta je to Srbiji činiti dalje u pogledu već osmomesečne vruće teme sankcija Rusiji, sankcija koje od svih evropskih zemalja još samo Srbija nije uvela (da sad ne računamo Belorusiju), kaže i ovo: „To nije pitanje Rusije, nije pitanje Ukrajine, to je pitanje Srbije – šta Srbija time dobija. Da li Srbija time dobija bolje uslove za rešavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta? Koji je paket za Srbiju?“

Pitanje odnosa prema agresiji na evropsku zemlju kojoj se od agresora praktično odriče i samo pravo na samostalno postojanje, a njenim građanima na zaseban identitet, i čije je delove agresor već „progutao“ i inkorporirao u svoju teritoriju, Dačić bi, dakle, da postavi na onaj način na koji se u Srbiji ovih dana pred građane (kao taoce jednog neprincipijelnog kvaziekonomskog, u suštini političkog rata, u kojem država nastupa kao pokrovitelj jedne strane) postavlja pitanje izbora kablovskog provajdera: ko mi nudi više, ko mi daje bolje uslove? Ko nudi više kanala za manje para? Gde su bolji fudbalski prenosi?

Ili, drugim rečima „koji je paket za mene“?

Tako bi i Dačić, kao tužno nezaobilazna personifikacija srpske politike vučićevske epohe, da mu se ponudi dobar paket, pa da on, to jest Srbija, razmisli isplati li mu se da „menja provajdera“.

Politika, na žalost, nikada i nigde nije zasnovana samo na idealizmu i humanizmu. Ovo, međutim, još nipošto ne znači da se bilo kakva dobra i održiva, u konačnici i za bilo koju zemlju korisna politika može zasnovati na pukom merkantilizmu, na principu „koliko smo mi u tome dobri“, jer se takav merkantilizam nužno degeneriše u stadijum bezočnog cinizma.

Jedino što je još otužnije od toga je kada se goli cinizam krije iza tobožnjih vapaja za pravdom.

Ako gledamo na politiku samo kao na moralno ravnodušno polje ostvarivanja neposrednog i kratkoročnog interesa, šta uopšte celoj Evropi trebaju ove sankcije? Zašto Ukrajinu jednostavno ne prepusti svojoj sudbini, i time se poštedi, navedimo samo jedan primer, briga oko toga kako će se grejati ove zime?

S druge strane, niko ne bi voleo da se sutra probudi u svetu kojim bi zavladao ovakav rezon: taj svet bi bio gori, samim tim i siromašniji, hladniji, mračniji i nebezbedniji za sve. A to, opet, ne može nikome razumnom biti u interesu.

Da li je moguće da Dačić/Vučić ništa od toga ne zna i ništa od toga ne razume? Naravno da nije. Tako da se, naposletku, iza poze drugorazrednog pijačnog trgovca mora ipak nalaziti nešto drugo.

A to je izvesno strateško političko opredeljenje. Ono je takvo da podrazumeva održavanje izrazite bliskosti sa mnogim autoritarnim režimima, a pre svega sa kremaljskom despotijom, čak i u njenoj otvoreno agresivnoj neoimperijalnoj fazi. I sve to po veoma visokoj ceni za samu Srbiju, kako moralnoj, tako i materijalnoj.

Pitanje famoznog dačićevskog „paketa“ može se, dakle, postaviti i sasvim drugačije: šta Srbija ima od neuvođenja sankcija Rusiji? Ništa dobro i ništa što bi bilo ko poželeo sebi i svojoj zemlji.

(Radio Slobodna Evropa)