Voleo bih da mogu znati šta mu je bilo u glavi toga časa kada je, bazajući ulicama lepog grada Vršca, primetio plakat s najavom tribine: „vruća“ politička tema, brojni gosti… besplatan rijeliti-šou, kako god okreneš. Pa je tako, pretpostavljam, odlučio da se u zakazanom terminu prošeta do prostorije jedne mesne zajednice, gde se okupilo nas četvoro prekaljenih novinarskih duša i jedna ništa manje prekaljena profesorska, i njih stotinak u publici. Među njima i On, zažagren, uzvrpoljen. Tek što je koleginica-moderatorka dospela da kaže nekoliko uvodnih rečenica, prekinuo je glasno je upitavši: Koje ste vi nacionalnosti? Kakvo vam je to ima? Mi smo ovde Srbi!
Ljudi sa zagrajali na njega sa neodobravanjem. Žena Čudnog Imena apelovala je na toleranciju, tribina je nastavljena. Posle nekog vremena, dobio sam reč, u nekom je trenutku i mene prekinuo. Objasnio sam mu da ovo nije krčma nego tribina, da neću da se nadvikujem s njim, da sam ja ovde plaćen da govorim (On: Ko vas plaća? Ja: CIA!), a da on može da dobije reč samo po opštevažećem tribinskom protokolu , dakle, kada bude reme za pitanja iz publike, i kada mu moderatorka da reč. U protivnom smo u drumskoj mehani, a ne na tribini, a ja u mehanskim raspravama ne sudelujem nikada. Onda sam nastavio tamo gde me je prekinuo, istrpeo je moje izlaganje još nekoliko minuta, a onda je ustao, okrenuo se i otišao, napustio nas. Bio je to, valjda, njegov nemi, a rečiti protest. Odjezdio je u prijatno svežu, za divno čudo ne baš vetrovitu vršačku noć, kanda nezadovoljno mrmljajući i žesteći se na sve nas, a možda najviše na sebe, zato što nas je – jedan, dakle, tako nedostojan skup ljudi čudnih imena, još čudnijih ideja i najčudnijih manira – uopšte udostojio svog društva.
Ko je taj čovek i ša on hoće od sebe, od nas, od svog života, od ove zemlje? Svakako nije Organizovani Ometač Tribina (hobi vrlo moderan u poslednje vreme), jer da jeste, ne bi došao sam. Sasvim je moguće da „nije član nijedne stranke“, što takvima daje samozadovoljni privid svevideće objektivnosti, drugima nedostižne. Verovatno sve teže pronalazi razloge da bude zadovoljan svojim životom, ali zato sve lakše pronalazi krivce za to: krivci su ljudi koji se Čudno zovu, koji Čudno misle, i još Čudnije govore. Da se nije tih Čudnih ljudi namnožilo, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Nečudni bi držali i govore, i novce, i silu, a Čudni bi u, u najboljem slučaju, drhturili u mišjoj rupi. Nije li, uostalom, tako nekako kadgod i bilo? Nema li, napokon, onih koji jedva prikriveno namiguju i obećavaju da bi tako iznova moglo biti, samo ako li opet bude po njihovom? Nije li, garant, i njegovo srce na njihovoj strani?
Svet u koji veruu Čudni, pa ga još i drugima nude, njemu je neprijateljski, steže i grebe: u tom svetu ne možeš ni priupitati nekoga ko ti nije dopadljiv za čistotu zrnaca njegove krvi, kao osnovne kvalifikacije za priviliegiju slobodnog javnog govoroa, u tom svetu ne smeš ni zalarmati kad i gde ti se larma, nego imaš čekati na odobrenje, imaš se povinovati teroru procedure, kao ospoljenja izvesne uljuđenje/otuđene forme življena i komuniciranja. A upravo se o tome radi da je taj naš čovek, ne tek slučajni i konkretni banatski egzemplar, nego taj mentalno-mentalitetski tiop, srođen sa životom bezobalne, tj. nepostojeće forme, sa životom koji nekako živi samog sebe bez tragova svesti o makar i mogućnosti – nekmoli koristi – one vrste samoograničenja koje konstatuje i uvažava prisustvo Drugog na svetu, onog koji bi možda čak mogao biti i drugačiji od tebe, a da ti se zbog toga ne namerava izvinjavati.
Eto, sve to zapravo jedi našeg vršačkog prikana, ništa mu se ne dopada taj i takav Čudni svet, pa prijaško odlazi, uzrujan i ljut, pomalo i prezriv, još čvršći u veri da se takvome svetu treba odupreti svim silama, jerbo sve što vredi obitava na drugoj strani, možda tamo gde su zadimljene mehane i gde smo Svi Naši, nečudnih imena, dokazano jednorodni – ili se bar takvima pravimo – i gde svi slobodno umujemo iako ništa ne znamo i pričamo iako nemamo šta, sve se nadgalamljujući, upadajući jedan drugom u reč, vozeći beskrajne verbalne paralel-slamome niz padine Ništavila. Pa kad se sjuriš u podnožje, umoran si ali srećan, dobio si Ništa i držiš ga dobro, promigolji se katkad, ali nema šanse da ti utekne.

(Dnevnik)