Skip to main content

TEOFIL PANČIĆ: Avetinje za po kući

Stav 13. jan 2024.
3 min čitanja

"Recept za prvi globalno originalni srpski žanr: izborni horor"

Kao što ono kažu pomorci: živeti se ne mora, glasati se mora. Dobro, ne kažu oni baš tako, ali izreku smo prilagodili srpskim geografskim i društveno-političkim prilikama.

Srbija, nažalost, nema more, ali nažalost ima izbore. Zašto nažalost?

Zato što ima izbore, ali nema izbora.

To nije razlika u jednom slovu, nego u celom jednom smislu.

Tamo gde ne postoje samo izbori nego postoji i izbor, glasaju samo živi, stvarni i regularno prijavljeni ljudi. Što bez obzira na sve moguće manjkavosti deluje elementarno fer.

Čak ni kod Erdogana ili Orbana – koji se inače ne gade ničega – nije zabeleženo masovno glasanje pokojnika, zombija, nerođenih ljudi, uvezenih ljudi, izmišljenih ljudi i ljudi koji nikada nisu boravili na adresi iz biračkog spiska, a teško da bi vam i znali objasniti gde je to uopšte.

Njihovi izbori nisu ni približno fer i demokratski, ali zadržavaju izvesnu kopču sa ovozemaljskom realnošću, ne zalaze u zonu sumraka, u stravu onostranog.

Ovde, međutim, glasamo zajedno sa duhovima, sablastima, avetinjama, prikazama.

Oni specijalno za izbore nekim crnomagijskim postupkom dobiju prividno ljudski oblik, masu, zvuk i miris, pa se tiskamo s njima u redovima baš kao da su pravi. Brundanje „gde si, komšo“, šubara model „Arhangelsk 1947“, nepoderiva šoferska jakna iz zlatnih dana „Špedicije Bugojno“, afteršejv na bazi belog luka, sve deluje kao pravo, čak ih ni njihova copy-paste sabraća iz stvarnosti ne bi umela zarazlikovati.

Nakon izbora vratiće se u ništavilo kao prirodno stanište, ali njihovi glasovi ostaće da žive umesto njih. Od njih dovoljno, vidimo se dogodine, ili kad već zatreba.

Ali, gde u međuvremenu borave ti, hm, ljudi? Ako se njihovo međuizborno agregatno stanje uopšte može nazvati „boravljenjem“.

Oh, ima ih svugde, ne biste verovali. Neki su možda i među vama, u vašoj kući ili stanu! To što ih ne vidite nije dokaz da ne postoje, naprotiv.

Lično i neposredno znam za slučaj kuće u Petrovaradinu u kojoj živi četvoročlana celom komšiluku poznata porodica, ali se sada ispostavilo da s njom adresu deli još nekoliko desetina bića s pravom glasa – koja to pravo s velikim entuzijazmom konzumiraju.

Ili, evo, „Nova“ piše kako je u Železniku u samo pet kuća prijavljeno 220 glasača; u proseku 44 po kući, ali kad čeljad nije besna…

Starija gospođa iz komšiluka spremna je da se zakune da u njenoj kući živi ukupno petoro, ali zato se pokazuje da iz njene kuće glasa njih trideset i dvoje.

Par metara dalje, u susednoj kući, glasača je celih 47, mada gospođa tvrdi da u toj kući odavno ne živi – niko. Tačnije, „niko živ“ kako se to kod nas obično kaže, ali rekosmo već da medicinski priznata živost nije neophodan uslov za ostvarivanje glasačkog prava na izborima u Srbiji.

Stvarno, kad pogledaš, prazne kuće su ipak najpovoljnije za smeštaj avetinjskih glasača, iz raznih praktičnih razloga.

Ono što mene jedino čudi jeste šta rade ti naši vajni filmski stvaraoci, zašto nemamo već niz filmova o dešavanjima u tim praznim, a prepunim kućama, o burnom noćnom životu tih stvorenja, o tome šta sanjaju, a šta im se događa, a bogme i – tu je ono gde se gledaocu ledi krv u žilama – o mogućim incidentalnim susretima sa bićima iz druge, tj. ove naše dimenzije.

Možda je to recept za prvi globalno originalni srpski žanr: izborni horor? Ako već živimo horor u stvarnosti, zašto da ga ne brendiramo?

Zato, nemojte mnogo dumati gde ste ono ranije videli čiču iz reda na biralištu, onog sa šubarom i jaknom Špedicije Bugojno iz 1976: biće da ste ga videli u ogledalu dok ste se brijali, protrčao je hodnikom kao bubašvaba, a vi ste se te noći zarekli da više nećete piti vinjak.

A vinjak ovaj put ništa nije kriv.

(Danas/foto: Autonomija)