Nakupilo se nekoliko nepobitnih dokaza da je u Srbiji na vlasti diktatura. Specifična je, hibridna, delovi su ubedljivo uporedivi sa drugim savremenim diktaturama. Poslednji potezi, testirani na Kosovu, zaokružuju projekt vladavine jednog i uspostavljanje jednopartijskog sistema, kontrolisane ekonomije sa strukturnom korupcijom, i, kao nadgradnja, teokratsko-ideološke ujednačenosti obrazovanja sa potpunom represijom prema svim vansistemskim medijima i svim drugim mestima/institucijama sticanja znanja i negovanja kulture. Amaterizam sa kojim se to sprovodi nesnosan je u javnosti, rezultati delimični i puzeći, ali ih je veoma teško čak i načeti.

Počinjemo od zadnje akcije, koja i na simboličkom nivou uvodi vladavinu jednog: konačno je stigao javni predlog Miloša Vučevića odnosno stranke SNS za kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika vlade. To je kloniranje Putinovog pas-de-deux iliti plesnog dueta Putin-Medvedev i izrugivanje Ustavu i pratećim zakonima o predsedniku države i predsedniku vlade, o parlamentarnoj demokratiji i da ne govorimo. Kad istekne mandat, zamene se pozicije, sve dok ućutkana javnost ne otupi toliko da se može preći na doživotne funkcije predsednika svega: to je još pre nekoliko godina sprovedeno u Kini. Orbanu nije uspelo, bio je na pola puta. Lukašenku uspeva bez suvišnih rošada i proglašenja, čistom represijom i oružjem u parlamentu. Ovaj poslednji ne mora da se obazire na EU, ovaj domaći mora da vrluda izazivajući opasno rastuće nezadovoljstvo na obe strane. Sa druge strane bare, Tramp se iz sve snage trudi da uvede nešto slično – možda mu i uspe treći mandat. Pomenuti diktatori prirodno su okruženje države koja po predloženim modelima neizbežno klizi u diktaturu. Zato su i tzv. diplomatski uspesi važan put uvođenja domaće diktature.

Kosovski izbori pokazali su kako se testira uvođenje jednopartijskog sistema. Glasač mora glasati samo po etničkom principu, sve ostalo je izdaja, usiljuje se uverenje da je neprirodno i nemoguće glasati za kandidata druge etničke pripadnosti. To je nacifašizam u čistom obliku. Ako je Kosovo nerazdvojivi deo Srbije, onda je to plan budućih izbora u centralnom delu države. Postupak podrazumeva proveru i objavljivanje etničkog porekla svih kandidata i birača, što zahteva ceo niz drugih neustavnih represivnih mera – samo pustite mašti na volju. Među Srbima na Kosovu očito je već mogućno sprovoditi sistem bez ijedne u javnosti poznate kritike ili primedbe – ili su za to zaslužni vučimediji… Paradoks je da to najviše služi razdvajanju etničkih grupa i time nužnom raspadanju društvene povezanosti i formiranju dve države: Srbija tako sistematski sprovodi učvršćivanje samostalne države Kosovo.

Za uvođenje diktature neophodna je pomoć crkve, koja sa jedne strane ritualizuje ponašanje vlasti, a sa druge daje prikladne naracije i objašnjenja i neposredno se meša u prosvetu, kulturu i medije. Ovo kršenje Ustava isplativo je, jer zadržava privilegije, odsustvo poreza i posredno koristi lokalne mogućnosti bogaćenja sveštenstva. Za ostale u crkvi koji ne odobravaju takvo ponašanje, postoji brz i efikasan način izbacivanja bez ikakve državne kontrole. Konačno, crkva je važan kreator kolektivne psihoze.

Diktatura mora imati svoju službu bez imena, koja proizvodi stalne epitete za diktatora i na razne načine oblikuje kult ličnosti. Nužni deo kulta ličnosti stalno je prisutna navodna opasnost odnosno zavera protiv diktatora i njegove porodice. Ona u uslovima socijalnih medija može izgledati realno, što diktatoru daje dve podjednako za kult ličnosti korisne verzije, premda su naizgled suprotstavljene – pokazivanje ili skrivanje porodičnih članova.

Sve ostalo masa je scenskih efekata namenjenih nerviranju, izluđivanju i negativnoj opsednutosti građana likom diktatora: ne zavaravajte se, time on isisava energiju pobune i želju građana da se oslobode, izmoždeni perverznim dinamizmom svakodnevice u diktaturi. Primera radi, ćacijevska garda nije predviđena ni za kakvo realno delovanje, razbežala bi se na sve strane u trenutku opasnosti, ali odlično služi da se iza nje učvršćuje masivniji represivni aparat koji je upotrebljava kao maskirni pokrivač i stvaranje utiska moći: nisu uobičajeni lumpeni iz Pionirskog parka išli u Tivat, već upravo ta maskirna paražandarmerija, pretežno sastavljena od kriminalaca. Isto tako i diktatorova logoreja i neprekidno lajanje iz vučimedija, uz stvaranje „zvezda“ agresivnog ulizivanja imaju za glavni cilj nervnu napetost i gubljenje samokontrole posmatrača – i niti isključivanje niti praćenje bedno skrpljenog spektakla ne deluju nimalo lekovito.

Jedino što je mogućno je dati diktaturi što manje vremena i širiti što više obaveštenja o njoj.

(Peščanik.net, foto: Autonomija)