Iako su mi neki čitaoci mog prethodnog teksta – među njima i neki meni bliskih ljudi – spočitnuli da sam basnoslovno preterao kad sam onomad napisao da je period vlasti tzv. “srpskih” liberala Marka Nikezića i Latinke Perović bio najuspešniji (i najduže potrajali) prodor duha politilčke filozofije liberalizama u Srbiji, ostajem pri toj tvrdnji.

Dovoljno sam star da kristalno jasno pamtim to vreme – u vreme dolaska liberala na vlast imao sam petnaest godina. U vreme njihove smene devetnaest – isto tako jasno pamtim (mračnjikavih) pet godina koje su prethodile usponu radikala (sada je problem setiti se šta sam juče čitao), pamtim i (još mračnije) godine koje su usledile posle smene Nikezića i Latinke Perović, najslabije pamtim iako imam odlično pamćenje, konfuziju takozvanih godina raspleta iz druge polovine osamdesetih koje su bile direktna posledica neuspeha projekta liberalizacije.

Uvek valja naglasiti – unutarsistemske.

Srpski liberali su svi do jednog bili ubeđeni komunisti, svi do jednog su bili lojalni Titu, svi do jednog su bili marksisti, (doduše ne baš ortodioksniji), niko od liberala nije pomišljao – lično mi je to Latinka Perović rekla – da bi krajnji cilj njihovog projekta trebalo da bude uvođenje višepartijskog sistema i nekakve parlamentarne demokratije – kako se moglo (i još ponekad može) čuti u kafanskim trabunjanjima.

Osim politike, dobrim delom sprovedene u delo, minimiziranja, ako ne i potpune eliminacije uticaja površno destaljinizovane partije na privredu, tržište, privatne živote, lične slobode, slobodu stvaralaštva, potiskivanja narastajućeg nacionalizma i otvaranja društva za saradnju sa zapadom, jedan od glavnih, iz taktičkih razloga prećutanih političkih ciljeva liberala, bio je deprovincijalizacija Srbije i pacifikovanja žarišta zatucanosti i provincijalizma, zloduha Serbije i Balkana, zavereničko-spletkaroške beogradske čaršije.

Perovićeva je još u to vreme bila poodmakla na poslu preispitivanja stramputica srpske istorije, poslu koji će uvrhuniti kapitalnim delom, preciznom analizom prevrtljive pseudomorfološke prirode srbijanskih “poželjnih elita”, spremnih da u tren oka primitivni staljinizam zamene ljotićevskim malovaroškim fašizmom.

Liberalizam srpskih liberala ogledao se u tome što nameravanu pacifikaciju zlouduha beogradske čaršije nisu sprovodili – niti im je padalo na pamet da to čine – metodama kojima je beogradska čaršija kasnije njima smrsila konce, dakle, spletkarenjima, podmetanjima, administrativnim merama. Uzdali su se – kao što se kasnije Đinđić uzdao – da će kad duh slobode, dobronamernosti i pozitivnog mišljenja, jednom preovlada, čaršijski zloduh koji parazitski živi na neprestanim infuzijama ideologije robova, resantimana, paranoje, osećanja ugroženosti, prikraćenosti, zlopamćenja osujećenosti i teorija o zavernosti okolnog sveta protv Srba i Srbije.

I jedno vreme je tako i bilo. Srpski liberali su osetili momentum, savladali otpor dogmatskog materijala i pokušali da – ne menjajući društveno uređenje – i prema unutra i prema spolja otvore u samog sebe zatvoreni, repetitivni sistem čija se entropija sve više povećavala, da prošire polje mogućnosti i da buduće tokove (i rasplet) stvari prepuste spontanosti društvene evolicije, umesto rigorizmu partijskih rezolucija.

Ne pamtim u svojih sedamdeset i tri godine period u kome je u Srbiji bilo manje mraka, pokvarenjaštva, prostakluka, nasilja i rigidnosti, u kome je svakodnevni život bio neopterećeniji i prijatniji, u kome je umetnost više cvetala i kome je mišljenje, uprkos svim jednopartijskim restrikicijama, bilo slobodnije.

Daleko je doba srpskih liberala bilo od idealnog – još dalje od srpskog poimanja idealnog – ali glavna odlika liberalizma upravo i jeste rad unutar prostora realnog i postepeno proširivanje granica mogućeg.

“Da je taj skup ideja nekako mogao da preživi do 80-ih godina” – pisao je svojevremeno Vlada Gligorov – “on bi predstavljao strategiju koja je mogla da dâ ključni ishod čitave one drame koja je nastupila u poslednjoj deceniji prošlog veka. Međutim, taj poraz s početka 70-ih je zatvorio tu alternativu”.

Taj projekat nažalost nije mogao preživeti. Ne toliko ne zbog spletkarenja tvrde struje partijskih pijnadura iz Madere, koji su Titu – jedinom ovlašćenom da izdaje naređenje “smenjuj” – Nikezićev i Latinkin modernizam i antinacionalizam, predstavila kao antisocijalizam i (još gore) atntititoizam.

Liberalni projekat nije mogao preživeti zato što se liberalizam rađa u dugom i napornom procesu, akumulacije i sublimacije istorijskog iskustva, a takvog iskustva u Srbiji naprosto nikada nije bilo (niti ga ima, niti će ga biti). Svaki srbijanski režim počinje kao nulta tačka istorije, kao radikalni raskid sa prethodnim režimom, kao brisanje svakog kontinuiteta.

Kolikogod raskidi sa prošlošću bili voluntaristički i apstraktni – u stvari upravo zato što su voluntarističko i apstraktni – diskontinuitet sa prošlošću zatvara vrata budućnosti, a budući da se šou mora nekako nastaviti, na mesto ideologije i režima podleglog entropiji, vraća se režim i ideologija koji je bio odgurnut u prividni zaborav.

Umesto postera Save Kovačevića postavi se ikona svetog Save i show goes on do rđave beskonačnosti.

(CDM, foto: Autonomija)