Najpre valja definisati šta je liberalizam. Onako kako ja to vidim, to je više psihologija, nego ideologija. Doduše, ta psihologija može poslužiti – a svojevremeno je i služila – za formiranje politika, koje mogu biti i leve, i centrističke, i konzervativne, ukratko, sve osim nacionalističkih, populističkih i kolektivističkih.

Liberalizam u svom izvornom značenju – koje je u terminološkoj zbrci postmodernih vremena mutiralo u “neoliberalizam”, nešto potpuno suprotno izvornoj ideji liberalizma – to su lične slobode, tolerancija, vladavina zakona, ograničena vlast države i privatno vlasništvo, to je razumevanje ljudske prirode koja se ne može promeniti i popraviti – što neliberalne politike uporno pokušavaju – ali se može usmeriti u dobrom smeru ili ograničiti kad pređe zakonima određene granice.

Nabrojao sam ovih nekoliko natruha o političkoj filozofiji liberalizma da bih svakoga ko ima oči da vidi i uši da čuje podsetio koliko politike liberalizma nisu imale nikakve šanse u kolektivističkim društvima Balkana, a naročito u Srbiji, mada, ruku na srce – osim delimično u Sloveniji – liberalizam ni na drugim mestima nije pustio dubljeg korena.

I odmah evo paradoksa. Od svih zemalja bivše Jugoslavije ideja liberalizma je imala najviše šanse upravo u Srbiji, zemlji izrazite netolerancije – i prema spolja, i prema unutra – zemlji u kojoj se biti slobodnim smatra ne biti okupiran od strane vojne sile i ne biti u zatvoru, zemlji u kojoj su “zakoni za protivnici” (Nikola Pašić), u kojoj je vlast (nikada dovršene) države neograničena,a granica između privatnog, javog i državnog vlasništva veoma fluidna.

Još jedan paradoks. Politička ideja liberalizma u Srbiji najdublje korene je bila pustila, gotovo sinhrono sa usponom evropskog liberalizma, u drugoj polovini XIX veka. Istorijski kontrafaktualno posmatrano, da nije bilo ruskog uticaja – kao što ga nije moglo ne bitii, kao što ga ima i sada – kome je iz razloga imperijalnih i geopolitičkih (nipošto pravoslavno pansjavjanskih) odgovarala siromašna, zaostala Srbija konfrontirana i sa samom sobom i sa svetom”, politička istorija Srbije, samim tim i regiona, mogla je izgledati sasvim drugačije.

Ličnosti formata devetnaestovekovnih srpskih liberela – Čedomilja Mijatovića, Miutina (Ilije!) Garašanina, Milana Piroćanca, Stojana Novakovića – a na početku XX veka i Jovana Skerlića – više se nisu pojavljivale na političkoj sceni Srbije. U jednom periodu liberalli, su čak osvojili i vlast i formirali vladu koja je potrajala jedva nešto duže nego vlada Zorana Đinđića: do novembra 1880. Posle gubitka izbora i pada vlade Milana Piroćanca, usledila je proslava izborne pobede, zabeležena u istoriji kao “narodni odisaj”, koja je rezultirala sa 74 ubijena, na ražnju ispečena i do smrti premlaćena ugledna člana Piroćančeve Napredne stranke, kojom je (porukom) – kao mnogo kasnije Đinđićevim ubistvom – odaslata neuvijena poruka: “nemojte više ovo pokušavati, inače…”

Ideja liberalizma u Srbiji se ponovo javlja tek sredinom šezdesetih i to na mestu na kome se to najmanje mogla očekivati: u Savezu komunista. Srpski liberali – Marko Nikezić, Latinka Perović, Bora Pavlović, Mirko Tepavac, (javno neeskponirani) Koča Popović i njihovi kadrovi raspoređeni po komitetima u Beogradu i unutrašnjosti – zaista su bili liberali, naravno onoliko koliko su sistem i okolnosti dozvoljavale. Nesporno je da su svi bili komunisti – Koča i Marko Nikezić i učensnici NOB-a – ali je takođe nesporno da su zahvaljujući rafinisanim ličnim psihologijama, obrazovanjima i nedogmatskoj percepciji realnosti u jednom trenutku svi sa spiska shvatali da će sve veća diskrepanca između krutih ideoloških matrica i realnog života na kraju – završiti slomom i nasiljem koje će samo sebi postati svrha.

Kada su godine 1972. srpski liberali smenjeni – meni, recimo, lično nikad neće biti jasno kako su toliko dugo potrajali – Marko Nikezić i Latinka Perović su prekonoć postali centralne figure nekoliko beogradskih demonologija, ne samo -što je i logično – one komunističke, nego i tadašnjih građanskih (pseudo)liberala, koji će se, kako vreme bude odmicalo, jedan po jedan vraćati na staru stazu ljotićevskih grešnika.

Sada to nekome može izgledati za čudno, ali među liberalne demokrate su se ubrajali i liberalnim demokratama se i sami smatrali, jedan Vojislav Koštunica, jedan Kosta Čavoški, jedan Dobrica Ćosić, pa čak i jedan Nikola Milošević – sjajni profesor i pisac i esejist – koji je pedesetih počeo kao komunistički aparatčik staljinističkog kova, koji je u jednom momentu preumio, postao istinski od režima proganjani, liberalni demokrata, da bi nedugo posle godina raspleta potražio pribežište u rigidnom, nacionalizmu, skupa sa Čavoškim osnovao petočlanu Liberalnu stranku, i na kraju završio kao prilježni poslanik Koštuničine stranke, okružen sublunarnim likovima.

Sve sam paradoks do paradoksa u ovom tesktu. Nikezićevi i Latinkini komunistički liberali su srpsko društvo pomerili u dobrom smeru – nažalost nakratko – značajno više nego srpski liberali iz XIX i XX veka, zahvaljujući činjenici da su na raspolaganju imali dobro organizovan i disciplinovan partijski aparat, što nekomunistički liberali nikada nisu imali.

Preterivanja su tvrdnje da su srpski liberali kovali planove o uvođenju višepartijskog sistema; teško je poverovati da je bilo ko od njih to hteo, a čak da je i neko i hteo, znao je da to nije moguće.

Ideja vodilja srpskih radikala bila je detoksikacija partije i društva od uvreženog staljinizma, postepeno smanjivanje partijskog uticaja na ekonomije i nepolitičke životne tokove i oslobađanje ljudskih potencijala. Kakvi su bili pomaci napred, kako je stvar osujećena, to će biti tema drugog nastavka mita o srpskim liberalima.

(CdM, foto: N1)